Dosije

Vreme strategija - kineski pogled na svet

mr Ivan Zarić, Beograd

„Bez jake vojske, država ne može da bude ni bezbedna ni snažna“.[1]

Narodna Republika Kina je 26. maja 2015. godine objavila dokument pod nazivom „Kineska vojna strategija“ (China's Military Strategy). Ovaj dokument, iako u mnogobrojnim sredstvima javnog informisanja, posebno na Zapadu, najavljen kao prva „Vojna strategija“ Kine, ipak predstavlja novu Belu knjigu odbrane te države (kako smo to već na ovom mestu ranije objasnili, Bele knjige odbrane Kina izdaje u neparnoj godini koja sledi godini na koju se dokument odnosi. Tako se i dokument na Internet prezentaciji kineskog Ministarstva nacionalne odbrane nalazi u polju za 2014. godinu). Ako posmatramo iz ovakve perspektive, možemo da uočimo da je u pitanju dokument kojim se nastavlja unapređenje i modifikacija prethodnih varijanti Belih knjiga, čemu u prilog govori i značajan broj stavova koji su predstavljani i u ranijim verzijama.

Dakle, pored tehničkog „dokaza“ da je po sredi poslednja u nizu kineskih Belih knjiga odbrane, odnosno načinu predstavljanja dokumenta na Internetu, značajan broj ocena i stavova unutar samog dokumenta nas takođe navodi na isti zaključak. Prvo, od Bele knjige iz 2012. godine, Kina je uvela praksu davanja posebnih naziva tim dokumentima, umesto ranijeg pristupa (npr. China National Defense 2010). Tako je dokument za 2012. godinu nazvan „Raznovrsno angažovanje kineskih oružanih snaga“, dok je pomenuti za 2014. godinu dobio naziv „Kineska vojna strategija“. Drugo, nadogradnja starijih verzija Belih knjiga uočava se i u segmentu koji se odnosi na sagledavanje strateškog okruženja NR Kine. Naime, kineski stratezi ostali su pri ocenama da se svet kreće ka multipolarnosti, kao i da se intenzivira globalna ekonomska međuzavisnost. Istovremeno, ranije ocene da je Azijsko-pacifički region posebno važna oblast u svetskoj ekonomiji, dodatno su potvrđene i unapređene ocenama da se uočava sve brže pomeranja svetskog ne samo ekonomskog, nego i strateškog „centra gravitacije“ ka tom regionu.

Treće, pažljivom čitaocu ovog dokumenta ne bi moglo da promakne ni to da su osnovni zadaci kineske bezbednosne politike ostali suštinski nepromenjeni (obezbeđenje nacionalnog ujedinjenja, odbrana teritorijalnog integriteta i zaštita interesa u vezi razvoja zemlje), posebno kada su u pitanju stavovi prema ponovnom ujedinjenju Tajvana ili suprotstavljanju pokretima usmerenih ka nezavisnosti „Istočnog Turkistana“ ili Tibeta. Četvrto, princip „aktivne odbrane“ ostao je osnovni postulat kineske strateške misli, kontinuirano još od perioda revolucionarnih ratova u toj zemlji. Upravo je u objašnjenju ovog principa istaknuto ono što je privuklo veliku medijsku pažnju na Zapadu - privrženost stanovištu „Mi nećemo napasti ukoliko nismo napadnuti, ali ćemo sigurno izvesti kontranapad ako budemo napadnuti“. Primera koji svedoče u prilog tezi da dokument nije „prva u istoriji kineska vojna strategija“, već novo unapređenje Bele knjige odbrane ima još zaista dosta.

Na ovom mestu neophodno je uočiti i osnovnu razliku između Bele knjige sa jedne strane i drugih strateških dokumenata jedne države. Tako Bela knjiga suštinski predstavlja jednu od najvažnijih smernica države u svekupnim strateškim prioritetima, dok doktrine, klasične vojne strategije i slični dokumenti pojedine teme detaljnije razrađuju, vodeći se takvim krovnim dokumentima. U slučaju Kine, značaj Bele knjige odbrane je u toj meri veći ako se uzme u obzir da Kina nema jednu sveobuhvatnu strategiju nacionalne bezbednosti. Međutim, posvetimo se sada onim bitnim strateškim modifikacijama ranijih dokumenata, koje i predstavljaju ključni razlog objavljivanja „Kineske vojne strategije“.

Jedan od najvažnijih stavova predstavlja jasno kinesko okretanje ka pomorskoj opciji, toliko dugo strateški zanemarivanoj kroz istoriju ove stare civilizacije, a posebno u poznom periodu vladavine Ming i gotovo celokupnom periodu vladavine Ćing dinastije, kao i u vremenu „prve Republike“ i gotovo 30 godina „Narodne Republike“. Tako u dokumentu možemo da uočimo da sa rastom kineskih nacionalnih interesa, njena nacionalna bezbednost postaje sve više osetljiva u odnosu na međunarodne i regionalne probleme, terorizam, piratstvo, ozbiljne prirodne nepogode i epidemije, ali i da su pitanja poput bezbednosti pomorskih interesa koji se tiču energije i resursa, strateških pomorskih linija komunikacija (ruta), kao i institucija, ljudstva i imovine u inostranstvu postala veoma važna. Strateški značaj mora i okeana za NR Kinu i njen održivi razvoj možda je najbolje oslikan stavom da „tradicionalni mentalitet u kojem je kopno važnije od mora, mora da bude napušten, kao i da se veći značaj treba dati upravljanju morima i okeanima, kao i zaštiti maritimnih prava i interesa“. Ovakva preorijentacija posredno ukazuje i ko jeste i ko će nastaviti da bude ključni kineski suparnik u 21. veku.

Dodatno, sajber prostor i svemir igraju sve značajniju ulogu u razmišljanjima kineskih stratega. Tako se ističe da je svemir već postao mesto međunarodnog strateškog nadmetanja, da su se zemlje zainteresovane za svemir već opredelile za razvoj svojih snaga i instrumenta, te da su se prvi znaci o naoružavanju u tom domenu pojavili. Kina, iako naglašava svoje protivljenje militarizaciji svemira, ističe da će ostati u toku sa dinamikom u vezi sa svemirom, da će se suprotstavljati bezbednosnim pretnjama i izazovima u toj oblasti i da će osigurati da i ta oblast služi razvoju njene nacionalne ekonomije i društva. Kada je sajber prostor u pitanju, ocenjeno je da on predstavlja novi stub ekonomskog i društvenog razvoja, kao i novu oblast nacionalne bezbednosti. Ipak, ono što je veoma važno da se uoči je ocena da je strateško nadmetanje na međunarodnom nivou u vezi sajber prostora izuzetno žestoko i da je razvoj vojnih kapaciteta za borbu u sajber prostoru uveliko u toku.

Ako na ovakve ocene i poglede u Kini dodamo i da informacione tehnologije i njihov uticaj na revoluciju u vojnim poslovima kineski stratezi naglašavaju unazad već nekoliko godina, možda možemo da uočimo koji će značaj sajber prostor imati u narednom periodu kada je kinesko strateško razmišljanje u pitanju. Takođe, na ovom polju, uostalom kao i u pomorskom ratovanju, važan segment je i istorijsko iskustvo Kine da svako zaostajanje u razvoju modernih tehnologija vodi u poraz države. Uzimajući takvo istorijsko iskustvo, možemo bolje da razumemo kinesku poziciju prema praćenju razvoja modernih tehnologija u odnosu na druge velike sile. Istovremeno, nedavno usvojeni novi Zakon o nacionalnoj bezbednosti (1. jul 2015. godine), uključio je i suverenitet Kine u sajber prostoru, čime je dodatno ukazano na značaj te „nove dimenzije bezbednosti“.

Takođe, Kina je kroz „Belu knjigu“ faktički najavila i integraciju civilnog i vojnog sektora, pre svega kroz uspostavljanje zajedničkih civilno-vojnih standarda za infrastrukturu, razvoj ključni tehnoloških oblasti, glavnih industrija, obrazovanja vojnog kadra u civilnim obrazovnim ustanovama i drugo. Na taj način svakako je uočljivo da postoji potreba da se na strategijskom nivou uvežu vojni i civilni sektor, kako bi ne samo pitanje nacionalne odbrane, nego i zaštita nacionalnih interesa u najširem smislu, mogli da bude realizovani na najefektivniji način.

Svakako, pored tradicionalnih vojnih pretnji, dokumentom nisu prenebregnute ni netradicionalne. Tako je ponovljen značaj „vojnih operacija izuzev rata“ (Military Operations Other Than War - MOOTWs), odnosno reagovanja u kriznim i vanrednim situacijama, koje se mogu posmatrati i kao odlična prilika za demonstriranje meke moći vojnim sredstvima. Međutim, u ovom domenu u dokumentu je eksplicitno naveden problem „obojenih revolucija“, koji je u NR Kini prisutan unazad već decenijama. Na ovom mestu možemo da uočimo direktnu vezu sa jednim od osnovnih principa kineske spoljne politike – nemešanja u unutrašnje stvari drugih država. Istovremeno, upravo problem „obojenih revolucija“ može da pruži značajan putokaz u razumevanju kineske pozicije prema krizi u Ukrajini, ili protesta u Hong Kongu.

Ono što se može uzeti kao logični proizvod ovakvog posmatranja strateškog okruženja i potreba NR Kine sigurno predstavlja viđenje daljeg razvoja i unapređenja osnovnih vidova Narodnooslobodilačke Armije Kine (NOAK). Tako je, u skladu sa smernicama datim Kopnenoj vojsci NOAK sasvim izvesno da će se ići ka izgradnji modularnih, visoko mobilnih jedinica, što će u konačnom stvoriti opcije za angažovanje u širim okvirima od dosadašnjeg. Kada je u pitanju Ratna mornarica NAOK, ona će postepeno pomeriti svoj fokus sa odbrane u priobalnim morima ka kombinaciji odbrane u priobalnim morima i zaštite interesa na otvorenim morima, uz jačanje kapaciteta za strateško odvraćanje. Kinesko Ratno vazduhoplovstvo će možda imati i najsnažniju transformaciju, koja će se ogledati u pomeranju fokusa sa klasičnih odbrambenih snaga u snage zadužene za stratešku projekciju moći. Istovremeno, potvrđen je značaj Strateške artiljerije (Second Artilery – raketne jedinice NOAK), prevashodno u održanju kapaciteta za adekvatnije odgovore na „obuzdavanje“ kojem je država izložena, pri čemu se može zaključiti da je istovremeno prisutno i jačanje strateškog samopouzdanja Kine.

Istovremeno, Kina je kroz ovaj dokument pružila i zanimljiv pogled na saradnju u međunarodnim okvirima, kada je vojska u pitanju. Možemo da konstatujemo da su i u ovoj oblasti stvari poređane po prioritetu, tako da su odnosi sa dvema najvažnijim vojnim silama današnjice stavljeni na prioritetno mesto. Na prvom mestu istaknuto je strateško partnerstvo sa Rusijom, dok se odnosima sa SAD posvećuje dužna pažnja („Kineska vojna strategija“ se u ovom domenu jako razlikuje od američke, objavljene 1. jula 2015. godine, u kojoj je upravo Rusiji i Kini data nezahvalna uloga bezbednosnih pretnji po američku bezbednost. Istini za volju, Rusija je daleko negativnije istaknuta nego Kina).

Analizirajući ovakav dokument sasvim je jasno da Kina izgradnji sveukupnih državnih kapaciteta prilazi na ozbiljan i sveobuhvatan način. Tako „kinesku vojnu strategiju“ možemo označiti kao nameru da se, pored već izraženog jačanja materijalnog (naoružanje i vojna oprema) i infrastrukturnog (istraživački kapaciteti, luke, aerodromi, „veštačka ostrva“), uporedo razvija i teorijsko-intelektualni segment nacionalne strategije. Sva tri navedena činioca međusobno su povezani i isprepletani, tako da bi zanemarivanje bilo kog od ova tri svakako dugoročno naškodilo ostvarenju državnih nacionalnih interesa. U tom kontekstu, razvojem teorijskog činioca dobija se odgovor na pitanje šta je cilj, bez kojeg bi svako dalje povećanje vojnog budžeta, nabavka novih borbenih sistema ili izgradnja vojnih baza bile gotovo uzaludan poduhvat. Bilo kako bilo, predstavljen je krovni dokument NR Kine u oblasti odbrane, koji u mnogome ukazuje osnovne pravce kretanja ne samo vojne strateške misli u toj državi, nego i sveukupne transformacije Kine ka državi koja će imati, odnosno već ima, interese koji prevazilaze regionalne okvire. Ovakvim strateškim smernicama svakako će se u narednom periodu odrediti i druga doktrinarna dokumenta, one će istovremeno imati i presudan uticaj na nastavak razvoja materijalnog i infrastrukturnog činioca kineske odbrane, a sasvim je sigurno da će predstavljati i značajan pokazatelj spoljnopolitičkih prioriteta Kine u narednom periodu.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

[1] Druga glava („Misije i strategijski zadaci kineskih Oružanih snaga“) Bele knjige odbrane NR Kine za 2014. godinu.