Досије

Стратегија обуздавања (верзија 2.0) и кинески зид на мору

Мр Иван Зарић, Београд

Спречавање доминације над евроазијском копненом масом било које непријатељске државе или групе држава, како је то истицао један од значајнијих америчких стратега пред крај Хладног рата Колин Греј, био је и остао један од најважнијих стратешких задатака САД. Овакав приступ Евроазији детаљније је разрадио амерички дипломата Џорџ Кенан чувеним „Дугим телеграмом“, послатим из америчке амбасаде у Москви 1946. године, у којем је дефинисао хладноратовску стратегију обуздавања. Ипак, истини за вољу, Кенан је у највећој мери обуздавање засновао на учењима три англо-америчка геостратега: Алфреда Мехена, Хелфорда Макиндера и Николаса Спајкмана. Таква стратегија обуздавања била је усмерена на СССР/Русију, препознајући је као главног америчког супарника. Обзиром да се ради о стратегијама које се, не ретко, реализују и у неколико деценија, свакако да можемо да препознамо њене елементе и у актуелној украјинској кризи, која је превасходно геополитички сукоб.

Међутим, ако обуздавање Русије можда и улази у завршну фазу дешавањима у Украјини, свакако да се фигуре за верзију 2.0 стратегије обуздавања постављају на истоку Евроазије. У тој новој верзији као примарни супарник већ је одређена Кина. Одговор на питање зашто Кина је многострук. Превасходно, зато што се ради о: другој по величини економској сили света, која показује незабележен континуирани економски раст већ више од три деценије, без обзира на његово актуелно „успоравање“; најмногољуднијој земљи данашњице; држави која има други по величини војни буџет на свету, компаративно већи од збира војних буџета свих држава у региону; држави која заузима огромне копнене масе у азијском делу Спајкмановог Римленда (ободне земље), има „директан“ излаз на море/океан и има потенцијал да усклади своје копнене и поморске могућности, односно да усагласи свог Бехемота и Левијатана, као прва велика сила у историји. Поред ових, постоји још мноштво других разлога због којих је то баш Кина.

Ипак, верзија обуздавања 2.0, као и свака друга апдејтована верзија, поседује и нове карактеристике. Прва од њих је та да ће у овом одмеравању снага примарна војна средства бити поморска и ваздухопловна, за разлику од копнених које доминирају у обуздавању западног крила Евроазије. Друга је да ће бити конципирана тако да укаже на могућност ускраћивања приступа Кине преко потребним ресурсима и енергентима (уместо нпр. онемогућавања извоза руских енергената), а можда и светским тржиштима. Трећа представља стварање одговарајућих регионалних аранжмана, пре свега економских и безбедносних, који ће имати за циљ ограничење раста кинеске привреде и анулирање јачања Народноослободилачке Армије Кине. Као што је већ напоменуто за претходну верзију, ни ово обуздавање није одједном „искочило из шешира“. Основе у верзији 2.0 опет пружају теоријска учења поменутих класика геополитике: Мехена, Спајкмана и делом Макиндера. Наиме, Спајкман је пред крај Другог светског рата наговештавао да ће Кина постати најснажнија сила Далеког истока и упозорио је да САД не смеју да допусте да се у региону појави нека надмоћна сила или алијанса. Истовремено, Мехенова теорија поморске моћи, прожета комбинацијом економске (густа концентрација највећих светских трговачких лука и поморских линија комуникација) и војне моћи (регионално присуство најјачих светских Ратних морнарица), односно „тврде моћи“ како је касније назвао Џозеф Нај, можда и најбоље осликава о каквом је сукобу заправо реч. Такође, и Макиндер у свом опусу указује на могућност да се Кина појави као претедент који би могао да доминира Евроазијом.

Кренимо у приказ верзије 2.0 обрнутим редоследом од наведеног, дакле, од стварања регионалних економских и безбедносних аранжмана. Као можда најупечатљивији пример у овом елементу служи намера САД да оформи политичко-економски аранжман Транспацифичког партнерства (ТПП). Иако је ТПП сложени механизам, са вишеслојним приступом заинтересованих држава, његова кључна одредница јесте и наставиће да буде да је то „клуб отворен за све, изузев Кине“. Економски аранжмани увек су праћени и безбедносним. Тако је почетком друге деценије 21. века АНЗУС (Аустралија, Нови Зеланд, САД) пакт „васкрсао“ у својој суштини, (ре)успоставља се америчко партнерство са Филипинима, јача савез са Јапаном, побољшавају се односи са Вијетнамом, наставља се подршка „Тајвану“, Јужна Кореја остаје „далекоисточно сидро“ итд. Правилан показатељ намера у овом правцу представља ребалансирање САД ка Азијско-пацифичком региону, у којем је стварање регионалних савезништава назначено готово као императив. Збирно, Бжежински је овакав приступ описао као потребу САД да обезбеде „геополитички плурализам“ на Далеком истоку. фото

Прва и друга „нова“ карактеристика верзије 2.0 обуздавања међусобно су још више испреплетане. Употреба снага за пројектовање моћи (РМ и РВ) незамислива је без њиховог (гео)стратешког размештања. Наиме, најзначајније америчке војне инсталације распоређене су тако да „хватају Кину у кљешта“, одлично се користећи географијом. Тако се америчко, али и савезничко, присуство уочава дуж тзв. првог и другог ланца острва која окружују Кину (види Слика 1). Стратешко размештање РМ и РВ има за циљ могућност ускраћивања Кини приступа енергентима који се највећим делом увозе поморским путем, као и могућност изазивања поремећаја кинеском приступу тржиштима. Управо наведено може да помогне да боље разумемо кинеске иницијативе за изградњу железничких коридора у Европи и Евроазији, који представљају стратешку алтернативу поморским саобраћајницама. Овакво размештање снага, креирање аранжмана и спровођење ребалансирања у Кини се доживљава као нова верзија стратегије обуздавања, без обзира на уверавања да су појачане активности усмерене против нпр. Северне Кореје, Ирана и др. Зато у међународним односима готово увек важи правило да није пресудно шта ви мислите или говорите да радите, већ је битно каква је перцепција ваших дела на другој страни (овакав постулат представља основу безбедносне дилеме).

Ипак, како се каже „свака мера има против меру“. Тако и Кина одговара обуздавању у верзији 2.0 којој је изложена. На економском плану, присутни су аранжмани који имају у центру кинеске интересе, попут слабљења утицаја америчког долара, регионалних билатералних и мултилатералних аранжмана са циљем умањења америчког утицаја, оснивање међународних финансијских институција и др. У геоекономском смислу, граде се и планирају нови гасоводи и нафтоводи, из Средње Азије, Мјанмара, Русије (попут договора о гасоводу „Моћ Сибира“, постигнутог након дугогодишњих преговора), којим се смањује зависност од транспорта енергената поморским рутама.

На безбедносном плану дешавања су још динамичнија. Кина улаже значајна средства у развој НОАК, њен буџет за 2014. годину износио је нешто преко 131 милијарде УСД, а иако није у тој мери активна на стварању безбедносних савезништава, истичу се изазови којима је изложена кроз Беле књиге одбране, посебно оне из 2008, 2010. и 2012. године (Кина ова документа објављује у непарној години која следи години на коју се документ односи). Посебно су изражени напори да се изграде респектабилне снаге РМ и РВ, као и стратешких ракетних снага („Друга артиљерија“), па је тако у оперативну употребу уведен носач авиона „Лиаонинг“, чиме је Кина постала последња од сталних чланица СБ ОУН која има овакво средство у свом наоружању. Недавни авио-сајам у Жухајиу послужио је и као могућност Кине да наговести скоро увођење у састав НОАК авиона домаће производње најновије генерације (Ченгду Ј-20 и Шенјанг Ј-31). Интерконтиненталне балистичке противбродске ракете „Донг Фенг ДФ-21Д“ у западној стручној литератури већ се називају „убицама носача авиона“. Њихов процењени домет готово у потпуности одговара простору који обухватају први и други ланац острва.

Међутим, нису само нова средства у наоружању и примена нових технологија искорак Кине ка превазилажењу обуздавања. Паралелно са њима, развијаја се и инфраструктура, размишља се о „базама са кинеским карактеристикама“ изван традиционалне сфере кинеског присуства и утицаја, успостављају се и нови „режими понашања“ у одређеним областима. Као одговор на обуздавање у верзији 2.0 може се уврстити и успостављање Индетификационе зоне ПВО у Источном кинеском мору, објављене у новембру 2013. године (она је обухватила и спорна Диаоју/Сенкаку острва, око којих се споре Кина и Јапан и у тој области се преклопила са јапанском зоном). Негодовања која су уследила након успостављања Индетификационе зоне ПВО највећим делом избегавала су да укажу да је Кина увела исти механизам који је у том тренутку имало око 20 држава света, укључујући и САД, Јапан и Јужну Кореју. Ипак, након објављивања Индетификационе зоне ПВО у Источном кинеском мору, највећа непознаница која се одмах јавила била је да ли ће и ако хоће када ће Кина увести сличну зону у Јужном кинеском мору, које је због важности свог геополитичког положаја названо још и Медитераном 21. века. фото, па још једна

Овакве процене поново су постале "изузетно врућа тема" након што је Кина започела насипање Јонгшу гребена (Fiery Cross Reef) у Нанша архиплеагу (Spratley Islands) у Јужном кинеском мору. У периоду од августа до новембра 2014. године, дакле, за само три месеца, Кина је од коралног гребена створила одличну основу за вештачко острво на којем ће се највероватније налазити лука и аеродром, са полетно-слетном стазом дужине од око 3.000 метара (видети сателитске снимке настале 08.08.2014. и 14.11.2014. године око развоја Јонгшу гребена – слике 2 и 3, као и приказ крајњег изгледа острва који је у априлу 2014. године објавила „China State Shipbuilding Corporation“ - слика 4). Тако Кина мења фактичко стање на терену, које ће можда бити уважено и прихваћено као реалност, иако томе тренутно постоји противљење. фото

Свеукупно, наведено деловање Кине у великој мери подсећа на покушај активне одбране од претње. Историјски гледано, најбољи приказ кинеске реакције на претњу представљала је изградња кинеског зида, који је спречавао надирање варвара са истока и североистока. Тако се и данашње реакције Кине могу посматрати као изградња "кинеског зида на мору", аналогије коју је приметио амерички професор Бернард Кол у истоименој књизи. Тај нови зид на мору није од чврстог камена, нити видљив из свемира, али се гради и ствара са готово истим разлозима као и већ постојећи.

Дакле, шта можемо да очекујемо у наредном периоду? Са своје стране, САД ће наставити са ребалансирањем своје политике ка Азијско-пацифичком региону, иако су донекле „успорени“ актуелним догађајима у Украјини. Њена 7. флота представљаће бар 60% укупних морнаричких капацитета, база на Гуаму добијаће све већи значај, укључујући значајну модернизацију и унапређење капацитета базе, јачаће савезништва са државама региона у економском и безбедносном смислу. У ширем, друштвено-политичком погледу, Лос Анђелес би у азијско-пацифичкој политици могао да постане оно што је Њујорк у евроатлантској. Тако би САД као „кичму“ свог будућег деловања у пацифичком региону успоставиле основицу Лос Анђелес – Хаваји – Гуам. Са друге стране, и Кина ће наставити са унапређењем својих капацитета: повећаваће војни буџет (у 2015. може се очекивати између 145 и 150 милијарди УСД), уводиће нове технологије, наставиће са изградњом нових карика у „кинеском зиду на мору“ и шириће свој политички утицај како у региону, тако и шире. Све у свему, позорница се успешно поставља, а старе стратегијске концепције само добијају нове појавне облике, без промена суштине.

Аутор је докторанд на Факултету политичких наука у Београду