Блог

Peking by day (3)

Размишљање о величини у Забрањеном граду

Слободан Владушић

Лепота кинеских императорских палата у Пекингу, неописива је. Шенбрун и Версај се могу поредити, Прадо и Лувр, такође. Али са чиме упоредити Забрањени град или Летњу палату? Није у питању само та ванредна кинеска архитектура, која је потпуно различита од европске, нити необична лепота небројених павиљона у Забрањеном граду и Летњој палати. Ради се о концепту величине који је овде, у Кини и Пекингу, потпуно другачији него у Европи.

Навикли смо да у Европи гледамо усамљене палате монарха око којих се пружају дотерани паркови. Али ма колико лепо били уређени, ти паркови још увек делује као нешто спољашње у односу на палате. Паркови као да истичу усамљеност палате. Нико, ко је посетио Шенбрун или Версај, не сећа се спољашњих зидова који окружују те предивне паркове. Напротив. Они нестају у сећању готово тренутно, чим се опазе, ако се уопште опазе. И то није случајно. Посетилац подсвесно осећа да су ти зидови, који окружују парк, нека сметња и парку и самој палати. Осећа да у идеалном случају они не би требало да постоје, али тиме што постоје, сведоче да је идеал далеко. Око се убрзо враћа на саму палату, која сада делује усамљено и крхко. Као да је то једини простор којим монарх уистину влада. И заиста, када почне да се шета тим краљевским палатама, човек уочава да је у њима свакој функцији монарха обезбеђена засебна просторија. Док се лагано креће тим просторијама, тискајући се са осталим туристима, човек почиње да осећа неку скученост и тескобу. Тада му постаје јасно да градитељи нису претпостављали да ће у тим просторијама икада боравити толико људи.

Овде у Забрањеном граду или Летњој палати, све је другачије: различите функције императора нису се обављале у посебним просторијама као у европским замковима, већ у засебним павиљонима. Зато кинеске палате нису заправо ни палате, већ огроман простора испуњен низовима предивних павиљона, дугачким коридорима или пространим трговима који их повезују. За разлику од туристичких рута у европским замковима, које умеју да буду једносмерне и линеарне, овде у Забрањеном граду или Летњој палати, туристи се расипају и губе по бројним павиљонима који носе необична имена попут павиљона Врховне Хармоније или павиљона Мирне Дуговечности... Цео тај низ павиљона, прозрачних, меких имена, толико је простран да се човеку чини да је скоро па бескрајан. Величина овде није у величини грађевине из које се посматра околина као нетом освојена територија, као што је то случај са Шенбруном или Версајем. Величина ових кинеских императорских павиљона у Забрањеном граду јесте управо у тој пространости кроз коју човек пролази, али за коју осећа да није бескрајна, већ ипак, људска: тамо, у даљини, назире се увек последњи зид који палату дели од света. Зид који је висок, стамен, сигуран у себе. Зид који, попут оног великог, кинеског Зида, не може да се заборави, ни превиди.

У Европљанину, после антике, влада фаустовска душа, која је увек тежила удаљеном и бесконачном, јер се у ономе што јој је било на дохват руке осећала скучено и уско. За разлику од старих Грка, који су величину и пространост могли да пронађу у себи самима и у затвореном простору, Европљанин ту величину више не може да пронађе у  себи, већ у ономе изван њега самога. Зато је историја Европе препуна владара који су у потрази за величином, своје земље и поседе желели да прошире што даље према нестајућем хоризонту. Многи су у томе и успевали, а светска историја им је великодушно даривала ауру величине префиксом Велики. Али само за тренутак. Мало  потом, она је њихове наследнике подло спуштала у блато протраћених величина, јер ниједно од тих великих освајачких постигнућа није било довољно велико да би велико могло и да остане. Тако се догађало да се територија око великих палата европских владара смањивала, чиме се историја подсмевала, иза леђа, величини тих грађевина. Лепота тих великих европских палата, као што су Прадо, Ескоријал, Шенбрун, Версај, има у себи нешто смешно: осећамо да је она је успомена на прошлу величину, на неку удаљену величину, која се више никада неће поновити. Осећамо да није проблем у величини Шпаније, Аустрије или Француске, већ у томе што изгледа као да је сам појам величине у Европи, једноставно, нестао.

У Европи ништа велико није довољно велико, да би било заиста велико: и док се гурка са туристима по ходницима тих наоко великих палата, човек осећа скученост и ускост у тој величини и схвата да је тако заправо, било одувек. Ма колико шиљци катедрала били високо, сваком владару су се чинили ниским; ма колико им империје биле велике на мапама, чиниле су им се мале. То је зато што се у Европи све самерава у односу на бескрај – па је зато све мало – и у односу на бесконачност – па зато све кратко траје.

Овде у Пекингу, док шета Забрањеним градом или Летњом палатом, човек осећа исконску, готово божанску пространост, каква се не може искусити нигде у Европи. Она је увек ограђена неким зидом који је дели и од бесконачности и од жеље за њом. И у тој пространости је величина Кине: онај ко не зна историју, помислио би да је кинеска историја препуна далекоисточних Наполеона. А ипак, нема их. Њихове династије су се ширила у оквиру онога што су сматрали историјским границама Кине, дакле само до једног географског зида, а не преко њега. Овде су владари располагали колико пространством, толико и зидом који је то пространство опасавао. И док би у Европи, која зна само за бескрај, тај зид био извор осећања скучености ма колико далеко био померен, овде у Кини тај зид управо ствара осећање пространости, јер укида пожуду за бескрајем. А та пожуда се може укинути само онда се величина и пространост налази у себи самима, а не у спољашњем простору.

Видљиво је то и у данашњој Кини. У Националном музеју уприличена је изложба поводом 40 година реформи, односно отварања Кине страном, дакле западном капиталу. Ако мислите да се на тој слици налазе фотографије на којима се жути и бели људе рукују и грле, онда се грдно варате. Нису се Кинези у другој половини седамдесетих година отварали зато што су желели да буду као Запад, то јест ,,као сав нормалан свет”, већ зато што су желели да остану то што јесу. И зато на тој изложби сада гледате џиновске видео-бимове који показују како су из године у годину расли кинески градови као што је Шангај и Шензен, гледате скафандере кинеских атронаута, гледате кинеске подморнице, гледате једну земљу која се шири, не споља, већ изнутра.

То вам постаје јасно када схватите да је у Европи немогуће замислити сличну изложбу: немогуће је и зато што политички коректно мишљење у Француској и Немачкој одавно више не дозвољава идеју националне државе, па према томе и националног поноса; немогуће је и зато што Европа, након античке Грчке и фирентиске ренесансе, не познаје никакав концепт величине који, у суштини, не би био експанзионистички. А како садашња Европа нема снаге ни да затвори своје прозоре и врата, а не да изађе из своје тврђаве, јасно је да би се та изложба европске величине претворила у гротеску.

Изложба у кинеском Националном музеју (који се, узгред буди речено, налази на ободу Тјенанмена, преко пута Забрањеног града) није само обележавање кинеског отварања – то је очигледно – већ и нечега што се на тој изложби, само наслућује.

А то што се наслућује јесте крај етапе отварања и почетак нове етапе у кинеској историји.

То је етапе експанзије.