Блог

Peking by Day (2)

Велики кинески зид

Слободан Владушић

Пре него што смо отишли на Кинески зид, мислио сам, не знам ни сам зашто, да ћу дуго и усамљено ходати његовим ободом и размишљати о пролазности свега и свачега. А онда ћу се зауставити. Дуго ћу гледати у даљину, тамо где је Монголија и размишљаћу о смислу границе. Око мене неће бити никога, осим Тање, која ће такође бити негде сама са собом, у свом зрну вечности. А онда ћемо се вратити назад у Пекинг.

Ништа се од тога није остварило.

Кинески зид, баш као и револуција, није шеталиште за грађанство. То није био ни онда када су га кинеске династије вековима градиле, поправљале и дограђивале, а није ни сада, када његовим ободима газе само туристи. Зид није ни корзо погодан за контемплацију, а ни променада чије се путања прилагођава шетачу, већ фортфикациони објекат који прати стрме успоне и падове планина изнад Пекинга. Када човек ступи на Зид, он се или пење врло стрмим степеницама у висину или се спушта исто тако стрмо, наниже. Као позадину, нека замисли стотине туриста око себе, који су углавном Кинези, нека замисли температуру која се спустила на минус 15 степени, и најзад, нека замисли ветар. Хладан, јак ветар.Наш водич, студенткиња коју зовемо Дуња, говори нам да о том ветру пишу и кинеске војсковође, из оног времена. (И успут прави фотографије: неке од ових које гледате, њене су).

Понекад су падине на ободу Зида блаже, као и успони, и тада човек може да се нагне на леву или десну страну и да замисли шта је видео неки кинески војник пре неколико стотина година, на том истом месту. Видео је, са једне стране, своју земљу, а са друге стране, непознату, претећу планину, иза које надиру монголска племена. Уз ветар, наравно.

Туристи, какви смо били и ми, са једне и са друге стране Зида, виде само Кину. Негде је тамо, додуше и даље Монголија. Али опасност од монголских племена није за данашњу Кину баш јако високо на листи онога што се популарно зове: спољнополитички изазови. А на plain српском: списак потенцијалних непријатеља, поређаних по степену вероватноће и опасности.

Тада туриста први пут помисли како је Кинески зид заправо једна застарелост, која више нема никаквог смисла. Осим пуког, туристичког. На ум тада могу да му падну и они небројени погинули радници који су вековима градили, поправљали, дограђивали, исто тако небројене наслаге овог зида. Учини му се да је историја овде била нарочито духовита, на онај морбидан и саркастичан начин каква само она уме да буде: тај зид је настајао да би спашавао људске животе, а у стварности је те исте животе сам гурао под земљу.

Ако није Кинез (јер шта је тај Зид за Кинезе, то не знамо) туриста ће можда помислити да није ни вредело по овој зими долазити на овај фортификациони објекат који више ништа и никога не штити. Сувише хладно. Сувише стрмо. Сувише бесмислено. Сувише истинито. Без обзира на ванредан поглед, са осме северне тврђаве, до које се некако успентрао. Без обзира на чопор мачака, дебелог крзна, које су га испод тврђаве дочекале.

А онда на врху те осме куле, када напор коме је тело изложено, нагло попусти, туриста постаје човек, што значи: почиње не само да гледа, већ и да замишља. Рецимо, како би овај зид могао да буде леп међу трешњама у цвету, у пролеће. А онда га замишљање води даље, до села тих људи, сељака, који су градили овај зид и умирали, градећи га. Тада му пада на памет банална мисао, о којој раније није размишљао: да су остали у својим селима, уместо што су градили зид и умирали, градећи га, ти сељаци ипак не би живели вечно. И у тим селима се, наиме, умире.

А један глас му онда шапуће: да, умире се, али би живот био нормалан. А тај нормалан живот, то је живот у коме људи једу, пију, имају односе, раде, спавају поподне и забављају се увече. И онда, на крају нестају. И шта даље, питам тај исти глас, који ми шапуће. Нема даље, одговара глас тужно, то је крај.

И можда у томе и јесте проблем: нормалан живот у исто време и крај живота, и то не само зато што народи који нормално живе изумиру, јер нормални живот, на неки чудан начин, не подразумева и рађање деце, већ само умирање стараца који су се наживели. Нормалан живот прикрива да није само он, такав какав је, једини могући нормалан живот. Пре или касније, у тај нормалан живот, упао би неко коме је нормално нешто друго. Упао би неко коме је нормално да те добродушне сељаке, који хоће само то да живе нормално и мирно, поклао и поубијао, док би им жене и ћерке силовао, а дечаке одвео у робље и покрстио, да забораве ко су и шта су некада били. И цео тај мирни, идилични живот, на крају би нестао као да га никада није би било. Никакав спомен на све што се појело и попило не би остао; никакав траг од уздаха и сношаја, нити од олакшања малих или великих, па ни од љубави, не би се задржао у нејаком људском памћењу. Све би нестало, једном заувек. И то би било све. А зида, овог Зида, не би било. Не би било ни Кине. Ове сада, јер не би било ни оне прошле.

И док о томе размишља, наслоњен на хладан камен, човек почиње да схвата шта је овај Зид, заправо. Он је једна велика материјализована жеља људи, Кинеза, да трају онакви какви јесу или какви су желели да буду. Ту, на ободима Зида, човек може да замишља ону чудесну кинеску цивилизацију у којој је било могуће једном филозофу, Конфуцију, подићи храм у коме ће се његовим сенама клањати императори. Може да замисли ону чудесну церемонију у Небеском храму, која се прелива у свест, као имагинација под утиском сачуваних грађевина али и жеље да се она туристи опише. Може да замисли све оне боје и облике у Забрањеном граду, све оне стихове, идеје, мислим, па онда и павиљоне, и необичну самосвојну култури која је овде цветала, а у којој је било места и за јело и за пиће, али и за још нешто што се дало забележити, запамтити, сачувати, и у чему се, са осталим људима, могло и учествовати. Нешто више од нормалног живота. Један необичан живот, који је необичан, јер је такав какав је био, живео само ту. И ти људи, Кинези, желели су да га сачувају. Њихов живот. Не оно што их спаја са другим људима, већ оно што их чини Кинезима. И то су желели да учине овим Зидом, коме су жртве приношене вековима, као неком суровом, али неопходном богу. Човек у Кини научи да Кинези никада нису имали проблем са атмосферским притиском идентитета. Ни данас, када су објективно моћни, али ни онда када су били полуколонија великих сила.  

И сада, када на први поглед он више ничему не служи, тај Зид својом величином, али и дубином, својом немилосрдношћу, наводи човеку који размишља, да наслути ту жељу: да се буде и да се такав какав јесте, и остане.

Ту жељу, некада, могле су да преносе и речи химни или песама које су се једном називале патриотским и у које су људи тада веровали. Међутим, речи могу да се забораве, речи могу да се иронизују, да се карикирају, речи може да развеје ветар. Насупрот томе: кинески Зид не може да се превиди, Зид не може да нестане, не може да се заборави, као што камен не може да се  карикира или иронизује. Камен није реч. Зид не говори, он ћути. Ћути и зими када са планина дува ужасан, хладан ветар, који леди кости, ћути и у пролеће када се око њега појаве трешње у цвату. Зид ћути, а ја, који сам стајао на њему, гледајући Кину са обе његове стране, помислио сам да он не чини очигледном само величину те кинеске жеље да се буде и остане, већ и величину онога што жели да остане сачувано. То човек може да осети, овде, на зиду који у Кини зову Велики, док га ми остали зовемо Кинески.

А он је и једно и друго.