Досије

Време стратегија - кинески поглед на свет

мр Иван Зарић, Београд

„Без јаке војске, држава не може да буде ни безбедна ни снажна“.[1]

Народна Република Кина је 26. маја 2015. године објавила документ под називом „Кинеска војна стратегија“ (China's Military Strategy). Овај документ, иако у многобројним средствима јавног информисања, посебно на Западу, најављен као прва „Војна стратегија“ Кине, ипак представља нову Белу књигу одбране те државе (како смо то већ на овом месту раније објаснили, Беле књиге одбране Кина издаје у непарној години која следи години на коју се документ односи. Тако се и документ на Интернет презентацији кинеског Министарства националне одбране налази у пољу за 2014. годину). Ако посматрамо из овакве перспективе, можемо да уочимо да је у питању документ којим се наставља унапређење и модификација претходних варијанти Белих књига, чему у прилог говори и значајан број ставова који су представљани и у ранијим верзијама.

Дакле, поред техничког „доказа“ да је по среди последња у низу кинеских Белих књига одбране, односно начину представљања документа на Интернету, значајан број оцена и ставова унутар самог документа нас такође наводи на исти закључак. Прво, од Беле књиге из 2012. године, Кина је увела праксу давања посебних назива тим документима, уместо ранијег приступа (нпр. China National Defense 2010). Тако је документ за 2012. годину назван „Разноврсно ангажовање кинеских оружаних снага“, док је поменути за 2014. годину добио назив „Кинеска војна стратегија“. Друго, надоградња старијих верзија Белих књига уочава се и у сегменту који се односи на сагледавање стратешког окружења НР Кине. Наиме, кинески стратези остали су при оценама да се свет креће ка мултиполарности, као и да се интензивира глобална економска међузависност. Истовремено, раније оцене да је Азијско-пацифички регион посебно важна област у светској економији, додатно су потврђене и унапређене оценама да се уочава све брже померања светског не само економског, него и стратешког „центра гравитације“ ка том региону.

Треће, пажљивом читаоцу овог документа не би могло да промакне ни то да су основни задаци кинеске безбедносне политике остали суштински непромењени (обезбеђење националног уједињења, одбрана територијалног интегритета и заштита интереса у вези развоја земље), посебно када су у питању ставови према поновном уједињењу Тајвана или супротстављању покретима усмерених ка независности „Источног Туркистана“ или Тибета. Четврто, принцип „активне одбране“ остао је основни постулат кинеске стратешке мисли, континуирано још од периода револуционарних ратова у тој земљи. Управо је у објашњењу овог принципа истакнуто оно што је привукло велику медијску пажњу на Западу - приврженост становишту „Ми нећемо напасти уколико нисмо нападнути, али ћемо сигурно извести контранапад ако будемо нападнути“. Примера који сведоче у прилог тези да документ није „прва у историји кинеска војна стратегија“, већ ново унапређење Беле књиге одбране има још заиста доста.

На овом месту неопходно је уочити и основну разлику између Беле књиге са једне стране и других стратешких докумената једне државе. Тако Бела књига суштински представља једну од најважнијих смерница државе у свекупним стратешким приоритетима, док доктрине, класичне војне стратегије и слични документи поједине теме детаљније разрађују, водећи се таквим кровним документима. У случају Кине, значај Беле књиге одбране је у тој мери већи ако се узме у обзир да Кина нема једну свеобухватну стратегију националне безбедности. Међутим, посветимо се сада оним битним стратешким модификацијама ранијих докумената, које и представљају кључни разлог објављивања „Кинеске војне стратегије“.

Један од најважнијих ставова представља јасно кинеско окретање ка поморској опцији, толико дуго стратешки занемариваној кроз историју ове старе цивилизације, а посебно у позном периоду владавине Минг и готово целокупном периоду владавине Ћинг династије, као и у времену „прве Републике“ и готово 30 година „Народне Републике“. Тако у документу можемо да уочимо да са растом кинеских националних интереса, њена национална безбедност постаје све више осетљива у односу на међународне и регионалне проблеме, тероризам, пиратство, озбиљне природне непогоде и епидемије, али и да су питања попут безбедности поморских интереса који се тичу енергије и ресурса, стратешких поморских линија комуникација (рута), као и институција, људства и имовине у иностранству постала веома важна. Стратешки значај мора и океана за НР Кину и њен одрживи развој можда је најбоље осликан ставом да „традиционални менталитет у којем је копно важније од мора, мора да буде напуштен, као и да се већи значај треба дати управљању морима и океанима, као и заштити маритимних права и интереса“. Оваква преоријентација посредно указује и ко јесте и ко ће наставити да буде кључни кинески супарник у 21. веку.

Додатно, сајбер простор и свемир играју све значајнију улогу у размишљањима кинеских стратега. Тако се истиче да је свемир већ постао место међународног стратешког надметања, да су се земље заинтересоване за свемир већ определиле за развој својих снага и инструмента, те да су се први знаци о наоружавању у том домену појавили. Кина, иако наглашава своје противљење милитаризацији свемира, истиче да ће остати у току са динамиком у вези са свемиром, да ће се супротстављати безбедносним претњама и изазовима у тој области и да ће осигурати да и та област служи развоју њене националне економије и друштва. Када је сајбер простор у питању, оцењено је да он представља нови стуб економског и друштвеног развоја, као и нову област националне безбедности. Ипак, оно што је веома важно да се уочи је оцена да је стратешко надметање на међународном нивоу у вези сајбер простора изузетно жестоко и да је развој војних капацитета за борбу у сајбер простору увелико у току.

Ако на овакве оцене и погледе у Кини додамо и да информационе технологије и њихов утицај на револуцију у војним пословима кинески стратези наглашавају уназад већ неколико година, можда можемо да уочимо који ће значај сајбер простор имати у наредном периоду када је кинеско стратешко размишљање у питању. Такође, на овом пољу, уосталом као и у поморском ратовању, важан сегмент је и историјско искуство Кине да свако заостајање у развоју модерних технологија води у пораз државе. Узимајући такво историјско искуство, можемо боље да разумемо кинеску позицију према праћењу развоја модерних технологија у односу на друге велике силе. Истовремено, недавно усвојени нови Закон о националној безбедности (1. јул 2015. године), укључио је и суверенитет Кине у сајбер простору, чиме је додатно указано на значај те „нове димензије безбедности“.

Такође, Кина је кроз „Белу књигу“ фактички најавила и интеграцију цивилног и војног сектора, пре свега кроз успостављање заједничких цивилно-војних стандарда за инфраструктуру, развој кључни технолошких области, главних индустрија, образовања војног кадра у цивилним образовним установама и друго. На тај начин свакако је уочљиво да постоји потреба да се на стратегијском нивоу увежу војни и цивилни сектор, како би не само питање националне одбране, него и заштита националних интереса у најширем смислу, могли да буде реализовани на најефективнији начин.

Свакако, поред традиционалних војних претњи, документом нису пренебрегнуте ни нетрадиционалне. Тако је поновљен значај „војних операција изузев рата“ (Military Operations Other Than War - MOOTWs), односно реаговања у кризним и ванредним ситуацијама, које се могу посматрати и као одлична прилика за демонстрирање меке моћи војним средствима. Међутим, у овом домену у документу је експлицитно наведен проблем „обојених револуција“, који је у НР Кини присутан уназад већ деценијама. На овом месту можемо да уочимо директну везу са једним од основних принципа кинеске спољне политике – немешања у унутрашње ствари других држава. Истовремено, управо проблем „обојених револуција“ може да пружи значајан путоказ у разумевању кинеске позиције према кризи у Украјини, или протеста у Хонг Конгу.

Оно што се може узети као логични производ оваквог посматрања стратешког окружења и потреба НР Кине сигурно представља виђење даљег развоја и унапређења основних видова Народноослободилачке Армије Кине (НОАК). Тако је, у складу са смерницама датим Копненој војсци НОАК сасвим извесно да ће се ићи ка изградњи модуларних, високо мобилних јединица, што ће у коначном створити опције за ангажовање у ширим оквирима од досадашњег. Када је у питању Ратна морнарица НАОК, она ће постепено померити свој фокус са одбране у приобалним морима ка комбинацији одбране у приобалним морима и заштите интереса на отвореним морима, уз јачање капацитета за стратешко одвраћање. Кинеско Ратно ваздухопловство ће можда имати и најснажнију трансформацију, која ће се огледати у померању фокуса са класичних одбрамбених снага у снаге задужене за стратешку пројекцију моћи. Истовремено, потврђен је значај Стратешке артиљерије (Second Artilery – ракетне јединице НОАК), превасходно у одржању капацитета за адекватније одговоре на „обуздавање“ којем је држава изложена, при чему се може закључити да је истовремено присутно и јачање стратешког самопоуздања Кине.

Истовремено, Кина је кроз овај документ пружила и занимљив поглед на сарадњу у међународним оквирима, када је војска у питању. Можемо да констатујемо да су и у овој области ствари поређане по приоритету, тако да су односи са двема најважнијим војним силама данашњице стављени на приоритетно место. На првом месту истакнуто је стратешко партнерство са Русијом, док се односима са САД посвећује дужна пажња („Кинеска војна стратегија“ се у овом домену јако разликује од америчке, објављене 1. јула 2015. године, у којој је управо Русији и Кини дата незахвална улога безбедносних претњи по америчку безбедност. Истини за вољу, Русија је далеко негативније истакнута него Кина).

Анализирајући овакав документ сасвим је јасно да Кина изградњи свеукупних државних капацитета прилази на озбиљан и свеобухватан начин. Тако „кинеску војну стратегију“ можемо означити као намеру да се, поред већ израженог јачања материјалног (наоружање и војна опрема) и инфраструктурног (истраживачки капацитети, луке, аеродроми, „вештачка острва“), упоредо развија и теоријско-интелектуални сегмент националне стратегије. Сва три наведена чиниоца међусобно су повезани и испреплетани, тако да би занемаривање било ког од ова три свакако дугорочно нашкодило остварењу државних националних интереса. У том контексту, развојем теоријског чиниоца добија се одговор на питање шта је циљ, без којег би свако даље повећање војног буџета, набавка нових борбених система или изградња војних база биле готово узалудан подухват. Било како било, представљен је кровни документ НР Кине у области одбране, који у многоме указује основне правце кретања не само војне стратешке мисли у тој држави, него и свеукупне трансформације Кине ка држави која ће имати, односно већ има, интересе који превазилазе регионалне оквире. Оваквим стратешким смерницама свакако ће се у наредном периоду одредити и друга доктринарна документа, оне ће истовремено имати и пресудан утицај на наставак развоја материјалног и инфраструктурног чиниоца кинеске одбране, а сасвим је сигурно да ће представљати и значајан показатељ спољнополитичких приоритета Кине у наредном периоду.

Аутор је докторанд на Факултету политичких наука у Београду

[1] Друга глава („Мисије и стратегијски задаци кинеских Оружаних снага“) Беле књиге одбране НР Кине за 2014. годину.