Досије

Мишљење

Кина у Средњој и Источној Европи – само економија или нешто више?

Aутор: Мр Иван Зарић

" Кина пружа Србији одређену могућност компензовања периферног положаја у односу са ЕУ"

Самит Кине и 16 држава Средње и Источне Европе (СИЕ), који се одржава на годишњем нивоу, централни је форум који омогућава унапређење сарадње између „две стране“. Актуелни облик дипломатске сарадње почео је од 2012. године и посете тадашњег кинеског премијера Вен Ђијабаоа Пољској, када је представљено 12 мера за унапређење пријатељских односа и сарадње између Кине и 16 држава.

Када се овај форум анализира, одмах се да запазити да се ради о посве необичној платформи – Кинe и „блокa“ држава СИЕ. Док државе СИЕ користе овај форум за промовисање и унапређење својих билатералних односа са Кином, Кина, са друге стране, посматра државе СИЕ као својеврсну целину у којој може да реализује своје интересе. Међутим, и само постојање „блока“ држава СИЕ указује на одређене нелогичности. Наиме, од 16 држава 11 су чланице ЕУ (Естонија, Литванијa, Летонија, Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, Хрватска, Мађарска, Румунија и Бугарска), док је пет ван Уније (Албанија, Црна Гора, Македонија, БиХ и Србија). На овом месту одмах може да се постави питање зашто државе СИЕ које су чланице ЕУ не користе већ постојеће оквире сарадње Уније са Кином за развој односа и унапређење сарадње? Као доминантан одговор намеће се чињеница да у оквиру ЕУ, која се све више посматра у категоријама „Уније у више брзина“, државе ове групе спадају у оне које су „у првој брзини“, изложене су својеврсној маргинализацији и очигледно настоје да избегне доминацију економски, али и политички најснажнијих чланица Уније у задовољењу својих интереса. Истовремено, извор свежих инвестиција и капитала све више је заступљен на Истоку, превасходно у Кини, што ту земљу чини добродошлом у „Рамсфелдову нову Европу“. Преосталих пет држава, у које спада и Србија, су у још неповољнијој економској и политичкој ситуацији, налазе се у различитим, почетним, фазама приступања ЕУ, на њеној су периферији, а у Европи са више врзина могу да се посматрају, уколико употребимо већ коришћену аналогију, као државе које су „у леру“.

Овакав нехомогени „блок“ 16 држава, са комунистичком прошлошћу и географијом као готово јединим заједничким именитељима, уз напомену да су чешће супарници него савезници у привлачењу кинеског капитала, ипак има једну заједничку одредницу која их зближава – интерес Кине. Тај интерес, иако доминантно представљен као економски, има и своју вишеслојност, која се често занемарује. Који би онда био кинески интерес који утиче на одређивање ове сарадње? Како би се правилно одговорило на ово питање неопходно је сагледати шири геополитички контекст у којем се одвија сарадња Кине и 16 држава СИЕ. Једну од основних водиља за сагледавање циљева ове сарадње дају смернице са другог Самита одржаног у новембру 2013. године у Букурешту. Ипак, јесен 2013. године била је веома динамична у кинеским спољнополитичким и геополитичким иницијативама. Тако је председник Си Ђинпинг прво у септембру 2013. године у Казахстану представио иницијативу „Економског појаса пута свиле“ (ЕППС), а у октобру у Индонезији иницијативу „Поморског пута свиле 21. века“. Након ових иницијатива одржан је Самит у Букурешту на којем су усвојене смернице за даље унапређење сарадње, а које су се у великој мери представљале наставак иницијативе о ЕППС. Погледајмо сада које су то подударности у питању.

Прва је унапређење политичке комуникације Кине са државама које обухвата ЕППС, односно са 16 држава СИЕ. Друго, и ЕППС и букурештанске смернице подразумевају унапређење транспортне инфраструктуре и придају овој области велики значај. Тако је у представљању ЕППС Си истакао неопходност повезивања пацифичке и балтичке обале, као и „премрежавање“ Азије адекватним друмским и железничким саобраћајницама, док је букурештанским смерницама унапређењу саобраћајне инфраструктуре посвећен можда и најзначајнији простор. Управо је овај део смерница дао оквир у којем се исказује кинески интерес за побољшање пруге Београд – Будимпешта или за изградњи дела аутопута Београд – Јужни Јадран. Треће, обе иницијативе промовишу уклањање препрека слободној трговини, односно промоцију инвестиција, економске и трговинске сарадње. Четврта подударност огледа се у промоцији увођења локалних валута као средстава за промовисање трговинске размене и инвестиција. Овде већ може да се примети један део слагалице коју Кина „склапа“ на глобалном нивоу, а који је усмерен на све јачу резерву према доминацији америчког долара у светским оквирима. Наиме, Кина је већ склопила уговоре са низом држава о коришћењу локалних валута приликом трговинске размене, чиме на дуже стазе доприноси слабљењу значаја долара у међународним пословима, што свакако не иде у прилог позицији САД. И на послетку пето – промовисање културолошке сарадње на једној страни (ЕППС), односно промовисање динамичнијег контакта кинеског народа са народима 16 држава СИЕ кроз културну сарадњу, образовање, туризам и образовно-политички дијалог младих. Дакле, свих пет елемената иницијативе за ЕППС укључено је у букурештанске смернице, што већ само по себи упућује на закључак да оквир сарадње Кине са 16 држава није изолована иницијатива усмерена на кратак рок и искључиво прост економски интерес.

Перцепција значаја ЕППС у кинеској спољној политици, у геоекономском, инфраструктурном, али и политичком смислу, могла је да се уочи и током европске турнеје председника Сија у априлу 2014. године и „дочека“ првог воза који је спојио Чонгкинг и Дуизбург, пругом преко Казахстана, Русије и Пољске. На тај начин манифестовано је боље економско повезивање Кине и Европе, уз истовремени наговештај потребе за смањењем зависности од коришћења поморских линија комуникација на којима је и даље доминантна једина преостала суперсила. Поред ЕППС, у директном односу са иницијативом Кине за сарадњу са 16 држава СИЕ, као и букурештанским смерницама, су и „други крак“ којим Кина планира да смањи зависност од поморских рута – „пруга свиле“, као и појачана сарадња Кине са Грчком. Пројекат „пруге свиле“ би требало да повеже железничком линијом Кину, преко Средње Азије, Ирана и Турске са Балканом, док су инвестиције у луку Пиреј, појачано интересовање за солунску луку и најава значајног улагања у грчко-кинески фонд за развој шпедиције додатни индикатор појачаног кинеског присуства на јужним ободима СИЕ. Дакле, Кина, у овом тренутку економским средствима, све више учествује у великој игри, при чему геоекономске иницијативе представљају одређену врсту асистенције у преласку света са „униполарног момента“ ка мултиполарности. У таквом мултиполарном свету би Европа требала да има улогу једног од независних полова, у којем регион СИЕ има велики значај, што је посебно истицано од Макиндерове концепције „тампон зоне“. Такође, пружајући економске алтернативе и повољне кредитне линије које би могле да омогуће привредни развој и стабилизацију 16 држава, Кина у одређеној мери попуњава вакуум настао услед перцепција у земљама СИЕ да САД нису у довољној мери „отплатиле“ подршку „нове Европе“, термина који је сковао некадашњи амерички државни секретар Доналд Рамсфелд раздвајајући Европу на „стару“ (која није подржала САД) и „нову“ (која јесте), у рату који су водиле у Ираку.

У таквим крупним интересима Кине, подељеним у „концентричне кругове“, нашла се и Србија. Овакав поглед намеће и питања какава је позиција Србије и шта јој омогућавају кинеске геоекономске иницијативе? Прво, Кина својим деловањем омогућава Србији да почне да користи у позитивном правцу свој контактни геополитички положај, односно могућности Србије да искористи свој потенцијал „куће на друму“ и елимише негативне ефекте заобилажења паневропским коридором 4. На тај начин би Србија поново утврдила свој улогу као саобраћајног чвора у југоисточној Европи, а нарочито важност вардарско-моравског стратегијског правца, користећи, између осталог и растући значај грчких лука у кинеским плановима. Друго, економска алтернатива коју даје Кина пружа Србији одређену могућност компензовања периферног положаја у односу са ЕУ. У овом домену, поред пољопривреде, посебно ће бити важња сарадња у области енергетике, узимајући у обзир чињеницу да енергетика, заједно са инфраструктуром, представља мотор развоја неког друштва. Иако алтернатива не подразумева потпуно окретање ка Кини, уз чињеницу да Србија заједно са осталим државама СИЕ не спада у ред примарних економских партнера Кине, неопходно је уочити да трговинска размена све брже расте, а да се нове могућности стварају и отварањем кинеског тржишта које је најавио председник Си. Јачањем извоза на Исток, Србија би могла лакше да преброди тешку економску ситуацију у којој се налази, као и да диверзификује своју економију, што би јој, у коначном, олакшало и политичку позицију. И треће, развој економских односа по правилу је увек праћен и развојем политичких односа. Обзиром да је један од основних принципа у Кине у међународним односима поштовање територијалног суверенитета и интегритета држава, Србија додатним повезивањем са Кином може да осигура подршку најстабилнијег партнера на том плану и да почне да остварује „симбиозе интереса“ са великим силама, као нужном предуслову да заштити себе. Истовремено, кинески принцип „немешања у унутрашње послове других држава“ велика је корист за Србију, превасходно узимајући у обзир чињеницу да кинеска економска подршка не захтева и политичке уступке, који су веома присутни на другим странама.

Аутор је докторанд на Факултету политичких наука у Београду