Досије

Мишљење

"Ратовање картама" и процес стварања "Велике Албаније"

Aутор: Мр Иван Зарић

Нова фаза старог геополитичког пројекта

Често може да се чује пословица да једна слика (карта) говори више него хиљаду речи. Овако изговорена пословица може да се, у значајној мери, искористи и у геополитици. Наиме, сваки геополитички пројекат захтева приказ у простору. На тај начин, он постаје јаснији не само „супарничкој“ страни/странама којима је упућен и евентуалним партнерима на регионалном/глобалном нивоу, већ и домаћој јавности, која би на различите начине требало да пружи подршку како одржању и развоју тог пројекта, тако и његовом остварењу.

Реализација геополитичких пројеката спроводи се на различите начине: кроз средства масовних комуникација, филмовима, карикатурама (популарна геополитика); деловањем научне и академске заједнице (формална геополитика) и активностима политичких и државних институција (практична геополитика). Коришћење карата на овакав начин у геополитичке сврхе, њихова медијска и јавна употреба свакако представља једну врсту припреме за даље реализовање пројеката. Због тога не чуди што је у употреби кованица која можда и најтачније описује шта је у стварности по среди – mapfare (кованица речи maps – карте и warfare – ратовање) или „ратовање картама“. Свакако, када су Србија и српски народ у питању, најактуелнија „карта“ која представља озбиљни геополитички пројекат чија реализација је у току је карта „Велике Албаније“. Скорашњи догађаји на фудбалској утакмици Србије и Албаније, као и наступ премијера Албаније Едија Раме током посете Србији 10. новембра, само су поново у први план, пред ширу домаћу јавност, избацили великоалбанску тежњу за проширење територије на рачун суседних држава.

Карта која се 14. октобра 2014. године вијорила над Београдом репрезентује пројекат који се све чешће назива „Природном Албанијом“, еуфемизмом којим се, за партнере пре свих, уподобљава термин „Велике Албаније“. Међутим, који год назив користили, чињеница која карактерише великоалбански геополитички пројекат, од стварања албанске државе до данас, је та да он констатно заузима све већу територију на Балкану. Поредећи карту коју су Албанци уприличили на поменутој фудбалској утакмици са картама Али Фехми Костурија из 1938. године и картом „етничке Албаније“ дистрибуиране приликом протеста у Бриселу 15. априла 1994. године[1], можемо да уочимо да је најзначајније територијално ширење испољено према српским територијама. Затим, карта је развијена управо у главном граду Србије, према којој „Велика Албанија“ показује највеће територијалне претензије (готово 30 процената површине Републике Србије). На истом месту је и Рама учинио велики „дипломатски гаф“ позивајући на признање КиМ. Узимајући наведено у обзир можемо да закључимо да овакав потез указује да је реализације пројекта „Велике Албаније“ спремна за наредну фазу. Наиме, провокацијама у Београду демонстрирана је спремност да се однос са српским народом додатно заоштри. Овакав потез можемо да посматрамо и као својеврсно заокруживање једне фазе током које је учињено заиста много на повољнијем позиционирању Албанаца у односу према Србима. Подсетимо се само константних уништавања српских споменика и цркава на КиМ, затим перманентних покушаја приказивања српске црквене и културне баштине као „косовске“, подизања разноразних споменика „палим борцима ОВК/ОВПБМ“и других терористичких организација, пре свега на југу Србије (иако ни Македонија не може да се похвали другачијим „третманом“). Сви наведени догађаји могу се и морају ставити у контекст својеврсног омеђавања „албанских територија“ и поништења у што је могуће већој мери српског присуства и тапије над територијама које желе да уврсте у границе „Велике Албаније“. Истовремено ни тајминг преласка на нову фазу свакако није случајно одабран. Наиме, тешка економска ситуација у којој се Србија и Срби налазе свакако не представља позитиван чинилац са наше стране у снажнијем самосталном супротстављању даљој реализацији пројекта „Велике Албаније“.

Да је у питању прелазни период између две фазе у остваривању великоалбанског пројекта можемо да потврдимо и иступима албанских политичара одмах након догађаја на утакмици две репрезентације. Оправдања и подршка истицању карте „Велике Албаније“ у Београду из политичких, академских и иних албанских кругова указују не само на прихватање тог пројекта, већ и на активну партиципацију у његовом спровођењу. Реакције албанског становништва у Албанији, на КиМ и у Македонији евидетно указују да је један од циљева овог mapfare-а остварен: спортска арена искоришћена је за геополитичку борбу, добијена (потврђена) је широка народна подршка за спровођење великоалбанског пројекта. Међутим, овде можемо да поставимо питање шта би требало да представља следећу фазу овог пројекта? Адекватан путоказ за одговор на ово питање пружио је Јонуз Муслиу, наговештавајући које ће све захтеве истицати Албанци са југа Србије у наредном периоду. Свакако, помињање „референдума из 1992. године“ на најјаснији начин указује да ће југ Србије бити, на различите начине, стављен у фокус албанских намера за реализацију пројекта „Велике Албаније“.

Ипак, није само Србија била мета овог „ратовања картом“. Приказом „Велике Албаније“ обухваћене су и територије Грчке, Македоније и Црне Горе. Било како било, озбиљнијих и оштријих реакција из тих држава није било. На какав закључак може да нас наведе упорно изостајање оштријих осуда осталих заинтересованих страна из региона на развој идеје „Велике Албаније“? Прво, унутрашње прилике у Црној Гори, а посебно у Македонији, свакако нису такве да би снажније одупирање великоалбанском геополитичком пројекту могло да се спроведе у значајнијем капацитету. Међутим, неспремност у овом моменту сигурно не значи и да ће, довољним протеком времена, капацитет за одговор да се унапреди, а још мање да ће претња да се смањи или у потпуности нестане. Када је Грчка у питању, ситауција је донекле другачија у односу на Црну Гору и Македонију, али оптерећеност економским проблемима као да не даје довољно даха Грчкој да се озбиљније ухвати у коштац са истицањем албанских претензија на „Ћамерију“. Истовремено, није далеко од истине ни чињеница да је албански геополитички вектор ширења превасходно усмерен ка северу и истоку, а не југу, што Грчкој даје мало више простора за реакцију неголи Србији, Македонији и Црној Гори. Друго, обзиром да процес ширења албанске територије на рачун Србије још увек није завршен и у Црној Гори се може створити перцепција да су Србија и Македонија примарни циљеви. Ипак, управо изјаве актуелног предводника концепта „Природне Албаније“ Коче Данаја о укључивању делова Црне Горе, пре свих Улциња, у ту творевину негирају исправност таквих ставова. Поред тога, као додатни приказ вишеслојности албанског наступа може се узети и податак да је у јуну ове године у Улцињу одржан избор за мис Албаније (правилније сагледавање овог микро догађаја у геополитичком контексту добија се поређењем реакција у Црној Гори на истицање албанских застава са једне стране, у односу на истицање, рецимо, српских застава на другој страни). Када је у питању Македонија, она већ не може са сигурношћу да се руководи проценом да је Србија примарна мета и да јој је преостало више времена за адекватнију реакцију. Албанци наиме, de facto, под контролом држе готово цео западни део земље и свако даље одлагање реаговања довешће Македонију у безизлазну ситуацију која ће, сасвим сигурно, морати да оконча трајним одустајањем од дела територије. Померањем инцидента у Београду на „спортска борилишта“ само се значајно избегава суочавање са стварним намерама, иако је „спортска реакција“ била присутна и у Тетову, на утакмици између Шкендије и Вардара.

Овако кратком анализом регионалне ситуације у контексту стварања „Велике Албаније“ ствара се утисак да би једно од могућих решења супротстављању албанској геополитичкој експанзији представљао стари и у пракси многоструко пута доказани концепт регионалне равнотеже снага. Стварање савеза угрожених (Грчка, Црна Гора, Македонија и Србија), насупрот просторно и демографски експанзивној „Великој Албанији“, готово сигурно би спречило њено даље напредовање. Ипак, овакав сценарио, у овом моменту, представља само утопијску идеју, у пракси неоствариву, иако по логици ствари веома прихватљиву. Због чега је оваква врста симбиозе интереса у овом моменту готово неостварива? Прво, њој пркосе и интереси великих сила, који на Балкану никада нису били небитни. Друго, истовремено се у региону одвијају и процеси интеграције и фрагментације (фрагмеграција), како својеврсног алтернативног интегрисања држава региона кроз различите облике и форме у тзв. западни Балкан, тако и фрагментације националног корпуса појединих народа, што је изражено пре свега код Срба, али и у Македонији. Када је по среди српско питање, готово нестварно звучи чињеница да су константне оптужбе на пројекат „Велике Србије“ присутне од разби-распада бивше СФРЈ, иако је јасна геополитичка чињеница да се територије које контролишу Срби перманентно смањују од 1990. године, да се врши етнички инжењеринг на конто српског националног корпуса, што уз присуство снажног негативног демографског тренда може да доведе само до додатног смањења српског утицаја на Балкану.

Дакле, на шта нам указује нова фаза реализације геополитичке идеје стварања „Велике Албаније“, која је започела новим mapfare-ом? Србија ће, у колико год лошој ситуацији била, морати самостално да поднесе највећи део терета у сузбијању њеног даљег раста и спровођења. Истовремено, мораће далеко сталоженије да се противи импутирању кривице за пројекат „Велике Србије“, који defacto не да није присутан, него се ситуација одвија управо у обрнутом смеру већ готово 25 година. Такав став могао би, уз значајну медијску подршку, како у самој земљи, тако и у региону, полако да ствара основе за интензивније регионално деловање које би водило сузбијању експанзивне албанске политике. И треће, али не и најмање важно, Србија мора благовремено да препознаје интересе великих како на овим просторима, тако и глобално, те да своје интересе уклапа у њихове не би ли имала иоле реалну шансу да их и оствари.

[1] Степић, Миломир. У вртлогу балканизације: политичко-географски положај и фрагментираност српских земаља. Београд: Службени лист СРЈ, Институт за геополитичке студије, 2001.

Аутор је докторанд на Факултету политичких наука у Београду