Dosije

Strategija obuzdavanja (verzija 2.0) i kineski zid na moru

Mr Ivan Zarić, Beograd

Sprečavanje dominacije nad evroazijskom kopnenom masom bilo koje neprijateljske države ili grupe država, kako je to isticao jedan od značajnijih američkih stratega pred kraj Hladnog rata Kolin Grej, bio je i ostao jedan od najvažnijih strateških zadataka SAD. Ovakav pristup Evroaziji detaljnije je razradio američki diplomata Džordž Kenan čuvenim „Dugim telegramom“, poslatim iz američke ambasade u Moskvi 1946. godine, u kojem je definisao hladnoratovsku strategiju obuzdavanja. Ipak, istini za volju, Kenan je u najvećoj meri obuzdavanje zasnovao na učenjima tri anglo-američka geostratega: Alfreda Mehena, Helforda Makindera i Nikolasa Spajkmana. Takva strategija obuzdavanja bila je usmerena na SSSR/Rusiju, prepoznajući je kao glavnog američkog suparnika. Obzirom da se radi o strategijama koje se, ne retko, realizuju i u nekoliko decenija, svakako da možemo da prepoznamo njene elemente i u aktuelnoj ukrajinskoj krizi, koja je prevashodno geopolitički sukob.

Međutim, ako obuzdavanje Rusije možda i ulazi u završnu fazu dešavanjima u Ukrajini, svakako da se figure za verziju 2.0 strategije obuzdavanja postavljaju na istoku Evroazije. U toj novoj verziji kao primarni suparnik već je određena Kina. Odgovor na pitanje zašto Kina je mnogostruk. Prevashodno, zato što se radi o: drugoj po veličini ekonomskoj sili sveta, koja pokazuje nezabeležen kontinuirani ekonomski rast već više od tri decenije, bez obzira na njegovo aktuelno „usporavanje“; najmnogoljudnijoj zemlji današnjice; državi koja ima drugi po veličini vojni budžet na svetu, komparativno veći od zbira vojnih budžeta svih država u regionu; državi koja zauzima ogromne kopnene mase u azijskom delu Spajkmanovog Rimlenda (obodne zemlje), ima „direktan“ izlaz na more/okean i ima potencijal da uskladi svoje kopnene i pomorske mogućnosti, odnosno da usaglasi svog Behemota i Levijatana, kao prva velika sila u istoriji. Pored ovih, postoji još mnoštvo drugih razloga zbog kojih je to baš Kina.

Ipak, verzija obuzdavanja 2.0, kao i svaka druga apdejtovana verzija, poseduje i nove karakteristike. Prva od njih je ta da će u ovom odmeravanju snaga primarna vojna sredstva biti pomorska i vazduhoplovna, za razliku od kopnenih koje dominiraju u obuzdavanju zapadnog krila Evroazije. Druga je da će biti koncipirana tako da ukaže na mogućnost uskraćivanja pristupa Kine preko potrebnim resursima i energentima (umesto npr. onemogućavanja izvoza ruskih energenata), a možda i svetskim tržištima. Treća predstavlja stvaranje odgovarajućih regionalnih aranžmana, pre svega ekonomskih i bezbednosnih, koji će imati za cilj ograničenje rasta kineske privrede i anuliranje jačanja Narodnooslobodilačke Armije Kine. Kao što je već napomenuto za prethodnu verziju, ni ovo obuzdavanje nije odjednom „iskočilo iz šešira“. Osnove u verziji 2.0 opet pružaju teorijska učenja pomenutih klasika geopolitike: Mehena, Spajkmana i delom Makindera. Naime, Spajkman je pred kraj Drugog svetskog rata nagoveštavao da će Kina postati najsnažnija sila Dalekog istoka i upozorio je da SAD ne smeju da dopuste da se u regionu pojavi neka nadmoćna sila ili alijansa. Istovremeno, Mehenova teorija pomorske moći, prožeta kombinacijom ekonomske (gusta koncentracija najvećih svetskih trgovačkih luka i pomorskih linija komunikacija) i vojne moći (regionalno prisustvo najjačih svetskih Ratnih mornarica), odnosno „tvrde moći“ kako je kasnije nazvao Džozef Naj, možda i najbolje oslikava o kakvom je sukobu zapravo reč. Takođe, i Makinder u svom opusu ukazuje na mogućnost da se Kina pojavi kao pretedent koji bi mogao da dominira Evroazijom.

Krenimo u prikaz verzije 2.0 obrnutim redosledom od navedenog, dakle, od stvaranja regionalnih ekonomskih i bezbednosnih aranžmana. Kao možda najupečatljiviji primer u ovom elementu služi namera SAD da oformi političko-ekonomski aranžman Transpacifičkog partnerstva (TPP). Iako je TPP složeni mehanizam, sa višeslojnim pristupom zainteresovanih država, njegova ključna odrednica jeste i nastaviće da bude da je to „klub otvoren za sve, izuzev Kine“. Ekonomski aranžmani uvek su praćeni i bezbednosnim. Tako je početkom druge decenije 21. veka ANZUS (Australija, Novi Zeland, SAD) pakt „vaskrsao“ u svojoj suštini, (re)uspostavlja se američko partnerstvo sa Filipinima, jača savez sa Japanom, poboljšavaju se odnosi sa Vijetnamom, nastavlja se podrška „Tajvanu“, Južna Koreja ostaje „dalekoistočno sidro“ itd. Pravilan pokazatelj namera u ovom pravcu predstavlja rebalansiranje SAD ka Azijsko-pacifičkom regionu, u kojem je stvaranje regionalnih savezništava naznačeno gotovo kao imperativ. Zbirno, Bžežinski je ovakav pristup opisao kao potrebu SAD da obezbede „geopolitički pluralizam“ na Dalekom istoku. foto

Prva i druga „nova“ karakteristika verzije 2.0 obuzdavanja međusobno su još više isprepletane. Upotreba snaga za projektovanje moći (RM i RV) nezamisliva je bez njihovog (geo)strateškog razmeštanja. Naime, najznačajnije američke vojne instalacije raspoređene su tako da „hvataju Kinu u klješta“, odlično se koristeći geografijom. Tako se američko, ali i savezničko, prisustvo uočava duž tzv. prvog i drugog lanca ostrva koja okružuju Kinu (vidi Slika 1). Strateško razmeštanje RM i RV ima za cilj mogućnost uskraćivanja Kini pristupa energentima koji se najvećim delom uvoze pomorskim putem, kao i mogućnost izazivanja poremećaja kineskom pristupu tržištima. Upravo navedeno može da pomogne da bolje razumemo kineske inicijative za izgradnju železničkih koridora u Evropi i Evroaziji, koji predstavljaju stratešku alternativu pomorskim saobraćajnicama. Ovakvo razmeštanje snaga, kreiranje aranžmana i sprovođenje rebalansiranja u Kini se doživljava kao nova verzija strategije obuzdavanja, bez obzira na uveravanja da su pojačane aktivnosti usmerene protiv npr. Severne Koreje, Irana i dr. Zato u međunarodnim odnosima gotovo uvek važi pravilo da nije presudno šta vi mislite ili govorite da radite, već je bitno kakva je percepcija vaših dela na drugoj strani (ovakav postulat predstavlja osnovu bezbednosne dileme).

Ipak, kako se kaže „svaka mera ima protiv meru“. Tako i Kina odgovara obuzdavanju u verziji 2.0 kojoj je izložena. Na ekonomskom planu, prisutni su aranžmani koji imaju u centru kineske interese, poput slabljenja uticaja američkog dolara, regionalnih bilateralnih i multilateralnih aranžmana sa ciljem umanjenja američkog uticaja, osnivanje međunarodnih finansijskih institucija i dr. U geoekonomskom smislu, grade se i planiraju novi gasovodi i naftovodi, iz Srednje Azije, Mjanmara, Rusije (poput dogovora o gasovodu „Moć Sibira“, postignutog nakon dugogodišnjih pregovora), kojim se smanjuje zavisnost od transporta energenata pomorskim rutama.

Na bezbednosnom planu dešavanja su još dinamičnija. Kina ulaže značajna sredstva u razvoj NOAK, njen budžet za 2014. godinu iznosio je nešto preko 131 milijarde USD, a iako nije u toj meri aktivna na stvaranju bezbednosnih savezništava, ističu se izazovi kojima je izložena kroz Bele knjige odbrane, posebno one iz 2008, 2010. i 2012. godine (Kina ova dokumenta objavljuje u neparnoj godini koja sledi godini na koju se dokument odnosi). Posebno su izraženi napori da se izgrade respektabilne snage RM i RV, kao i strateških raketnih snaga („Druga artiljerija“), pa je tako u operativnu upotrebu uveden nosač aviona „Liaoning“, čime je Kina postala poslednja od stalnih članica SB OUN koja ima ovakvo sredstvo u svom naoružanju. Nedavni avio-sajam u Žuhajiu poslužio je i kao mogućnost Kine da nagovesti skoro uvođenje u sastav NOAK aviona domaće proizvodnje najnovije generacije (Čengdu J-20 i Šenjang J-31). Interkontinentalne balističke protivbrodske rakete „Dong Feng DF-21D“ u zapadnoj stručnoj literaturi već se nazivaju „ubicama nosača aviona“. Njihov procenjeni domet gotovo u potpunosti odgovara prostoru koji obuhvataju prvi i drugi lanac ostrva.

Međutim, nisu samo nova sredstva u naoružanju i primena novih tehnologija iskorak Kine ka prevazilaženju obuzdavanja. Paralelno sa njima, razvijaja se i infrastruktura, razmišlja se o „bazama sa kineskim karakteristikama“ izvan tradicionalne sfere kineskog prisustva i uticaja, uspostavljaju se i novi „režimi ponašanja“ u određenim oblastima. Kao odgovor na obuzdavanje u verziji 2.0 može se uvrstiti i uspostavljanje Indetifikacione zone PVO u Istočnom kineskom moru, objavljene u novembru 2013. godine (ona je obuhvatila i sporna Diaoju/Senkaku ostrva, oko kojih se spore Kina i Japan i u toj oblasti se preklopila sa japanskom zonom). Negodovanja koja su usledila nakon uspostavljanja Indetifikacione zone PVO najvećim delom izbegavala su da ukažu da je Kina uvela isti mehanizam koji je u tom trenutku imalo oko 20 država sveta, uključujući i SAD, Japan i Južnu Koreju. Ipak, nakon objavljivanja Indetifikacione zone PVO u Istočnom kineskom moru, najveća nepoznanica koja se odmah javila bila je da li će i ako hoće kada će Kina uvesti sličnu zonu u Južnom kineskom moru, koje je zbog važnosti svog geopolitičkog položaja nazvano još i Mediteranom 21. veka. foto, pa još jedna

Ovakve procene ponovo su postale "izuzetno vruća tema" nakon što je Kina započela nasipanje Jongšu grebena (Fiery Cross Reef) u Nanša arhipleagu (Spratley Islands) u Južnom kineskom moru. U periodu od avgusta do novembra 2014. godine, dakle, za samo tri meseca, Kina je od koralnog grebena stvorila odličnu osnovu za veštačko ostrvo na kojem će se najverovatnije nalaziti luka i aerodrom, sa poletno-sletnom stazom dužine od oko 3.000 metara (videti satelitske snimke nastale 08.08.2014. i 14.11.2014. godine oko razvoja Jongšu grebena – slike 2 i 3, kao i prikaz krajnjeg izgleda ostrva koji je u aprilu 2014. godine objavila „China State Shipbuilding Corporation“ - slika 4). Tako Kina menja faktičko stanje na terenu, koje će možda biti uvaženo i prihvaćeno kao realnost, iako tome trenutno postoji protivljenje. foto

Sveukupno, navedeno delovanje Kine u velikoj meri podseća na pokušaj aktivne odbrane od pretnje. Istorijski gledano, najbolji prikaz kineske reakcije na pretnju predstavljala je izgradnja kineskog zida, koji je sprečavao nadiranje varvara sa istoka i severoistoka. Tako se i današnje reakcije Kine mogu posmatrati kao izgradnja "kineskog zida na moru", analogije koju je primetio američki profesor Bernard Kol u istoimenoj knjizi. Taj novi zid na moru nije od čvrstog kamena, niti vidljiv iz svemira, ali se gradi i stvara sa gotovo istim razlozima kao i već postojeći.

Dakle, šta možemo da očekujemo u narednom periodu? Sa svoje strane, SAD će nastaviti sa rebalansiranjem svoje politike ka Azijsko-pacifičkom regionu, iako su donekle „usporeni“ aktuelnim događajima u Ukrajini. Njena 7. flota predstavljaće bar 60% ukupnih mornaričkih kapaciteta, baza na Guamu dobijaće sve veći značaj, uključujući značajnu modernizaciju i unapređenje kapaciteta baze, jačaće savezništva sa državama regiona u ekonomskom i bezbednosnom smislu. U širem, društveno-političkom pogledu, Los Anđeles bi u azijsko-pacifičkoj politici mogao da postane ono što je Njujork u evroatlantskoj. Tako bi SAD kao „kičmu“ svog budućeg delovanja u pacifičkom regionu uspostavile osnovicu Los Anđeles – Havaji – Guam. Sa druge strane, i Kina će nastaviti sa unapređenjem svojih kapaciteta: povećavaće vojni budžet (u 2015. može se očekivati između 145 i 150 milijardi USD), uvodiće nove tehnologije, nastaviće sa izgradnjom novih karika u „kineskom zidu na moru“ i širiće svoj politički uticaj kako u regionu, tako i šire. Sve u svemu, pozornica se uspešno postavlja, a stare strategijske koncepcije samo dobijaju nove pojavne oblike, bez promena suštine.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu