Dosije

Mišljenje

Energetska bezbednost, geopolitika i matematika

mr Ivan Zarić, Beograd

Problematizovanje pitanja energetske bezbednosti ušlo je u fokus interesovanja u Srbiji tokom poslednje decenije. Svakako da je ovo pitanje i ranije bilo razmatrano, ali je nekoliko projekata i poteškoća pomerilo ovu problematiku ka vrhu piramide u oblasti međunarodnih odnosa i bezbednosne politike i na našim prostorima. Posebno se u tom smislu energetska bezbednost u regionu posmatrala sa aspekta prirodnog gasa, a zatim i nafte, dakle ključnih ugljovodonika neophodnih za razvoj ekonomija svih država sveta.

Uzimajući u obzir povećanu važnost teme i za Srbiju, mnoštvo analiza postalo je dostupno široj i stručnoj javnosti, pri čemu je gotovo po pravilu naglašavano da energetska bezbednost predstavlja stabilno, pouzdano i po prihvatljivim cenama snabdevanje naftom i gasom. Dakle, energetska bezbednost predstavljana je pomoću tri ključne reči: pristupačnost, dostupnost i adekvatnost. Na ovom mestu neophodno je da uočimo da se na taj način energetska bezbednost predstavljala gotovo isključivo iz ugla potrošača, kao i u većini zemalja koje se mogu svrstati među „energetske zavisnike“, odnosno država koje u najvećoj meri potrebne energente (gas i naftu) obezbeđuju uvozom. Ipak, energetska bezbednost ne može da se posmatra isključivo iz ugla potrošača, ona je, kao i život, „dvosmerna ulica“ i u njoj veliku ulogu i interese imaju i proizvođači. A oni energetsku bezbednost sagledavaju iz malo drugačijeg ugla nego potrošači, odnosno kao stabilnu i predvidljivu tražnju i cene koje opravdavaju, po pravilu, velika ulaganja u istraživanje, proizvodnju i transport energije. Još jedan termin koji je postao „popularan“ u vezi sa energetskom bezbednošću je termin diversifikacije. I na ovom mestu možemo da uočimo različit pristup potrošača i proizvođača. Tako potrošači pod diversifikacijom podrazumevaju mogućnost korišćenja različitih izvora snabdevanja gasom i naftom, dok je proizvođači posmatraju kao mogućnost da transportuju gas (i naftu) do glavnih tržišta različitim rutama.

Kao što smo već naznačili, nekoliko projekata i poteškoća poguralo je energetsku bezbednost ka vrhu strateških i političkih pitanja u Srbiji. Pre svega, radi se o gasnoj krizi iz januara 2009. godine i projektu „Južni tok“. Gasna kriza iz 2009. godine i tadašnji ukrajinsko-ruski gasni spor na svetlo dana izneli su činjenicu da Srbija gotovo u potpunosti zavisi od samo jednog izvora gasa i samo jedne rute snabdevanja.[1] I koliko god da se kod nas postojanje samo jednog snabdevača predstavljalo kao problem, ipak je to bila nestabilnost jedine rute snabdevanja. Aktuelna ukrajinska kriza i njene kompleksne geopolitičke implikacije imale su direktne posledice i na pravce snabdevanja Evrope ruskim gasom. Iako je snabdevanje gasom preko „ukrajinske rute“ bilo relativno stabilno, nije isključivana mogućnost ponovnog poremećaja snabdevanja ovim pravcem. Istovremeno, u geopolitičkom/geostrategijskom smislu, najznačajnija je najava Rusije da će, u narednom periodu, nastojati značajno da smanji transport gasa preko Ukrajine i da će Evropu snabdevati drugim pravcima (podsetimo se samo ukrajinskog duga za ruski gas, ali i važnosti prevazilaženja ovog pitanja za Evropu, koja je odobrila kredit za plaćanje dela duga).

Ovde na delu možemo da uočimo kako izgleda diversifikacija iz ugla proizvođača. U tom kontekstu, neophodno je zapaziti da je ruska diversifikacija započeta pre izbijanja aktuelne ukrajinske krize i da su osnovne „poluge“ u tom domenu bili projekti gasovoda Severni i Južni tok. U kojoj meri je to bila ozbiljna geopolitička ideja govori i činjenica da su oba gasovoda ne samo zaobilazila Ukrajinu, nego celokupnu Istočnu Evropu, odnosno „Novu Evropu“ prema definiciji bivšeg američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda. Tako je Severni tok zaobišao čak i ekskluzivnu ekonomsku zonu Poljske, spajajući Rusiju i Nemačku dnom Baltičkog mora. Kao što je Rusija nastojala da geopolitički zaobiđe nestabilni sanitarni kordon (izraz britanskog geopolitičara Helforda Makindera, pred kraj Prvog svetskog rata, kojim je opisao stvaranje država od Baltika do Jadrana i Egeja kao načina sprečavanja direktnog kontakta Rusije i Nemačke), tako su i evroatlantske sile odgovorile aktivnim sprečavanjem potpunog zaobilaženja „svoje zone interesa“. Posledica tog delovanja je i odustajanje od gasovoda Južni tok. Iako se ističe da je osnovni razlog izostanka saglasnosti za „Južni tok“ njegovo razmimoilaženje sa Trećim energetskim paketom, sasvim je očigledno da su evroatlantski geopolitički razlozi prevladali suštinski pozitivne ekonomske interese i za EU i za RF (posebno ako se ima u vidu da je dogovor o izgradnji Južnog, ali i Severnog toka, postignut pre stupanja na snagu Trećeg energetskog paketa).

Sa srpskog stanovišta, izvesno je da projekat „Južnog toka“ nije imao stratešku alternativu. Brojni su pokazatelji za takvu tvrdnju: 1) prolazak magistralnog gasovoda preko teritorije Srbije, što stvara i geopolitičku stabilnost; 2) odvajanje jednog kraka ka Republici Srpskoj; 3) ubiranje značajnih prihoda od tranzitnih taksi koje se mere stotinama miliona evra i drugo. Međutim, odustajanje od izgradnje ovog gasovoda usmerilo je pažnju na neke projekte koji su i ranije figurirali u analizama kao alternativa ili su se pojavili kao nove opcije. Pre svega, radi se o interkonektorima koji bi povezali Srbiju i neke od susednih zemalja i omogućili reverzni tok gasa. Ove opcije svakako su veoma korisne za našu zemlju i mogu da budu jako efikasne u prevazilaženju problema koje smo imali prilikom već pomenute gasne krize iz januara 2009. godine. Dalje, snabdevanje iz drugih izvora, poput azerbejdžanskog gasa, tečnog naftnog gasa iz terminala na Krku i slično. Iako su i ove opcije zanimljive, dubljom analizom možemo da uočimo da su nas u svim ranijim projekcijama drugi izvori gasa zaobilazili i Srbija nije bila planirana ni kao jedna od tranzitnih zemalja, a većinom ni kao država koja će se snabdevati tim „alternativnim pravcima“. U ovom kontekstu mogu da se istaknu gasovod „Nabuko“, od koga se već odustalo zbog nedostatka gasa, „Transjadranski gasovod“ (TAP), koji nije prvobitno predviđao bilo kakvu konekciju sa Srbijom i drugi.

Za zaključak ovog dela geopolitičkih aspekata energetske bezbednosti bitno je da zapazimo i da su se intenzivirale pojave analiza u kojima se Rusija, usled problema na evropskom pravcu, sve više okreće Kini. Posebno je ovakav apsekt analiza naglašavan posle postizanja dogovora o izgradnji gasovoda „Moć Sibira“. Međutim, Rusija će Kinu snabdevati gasom iz drugih nalazišta u odnosu na ona koja se koriste za snabdevanje Evrope, što je svakako činjenica koja se mora imati u vidu. Ona navodi na to da Rusija svakako ne odustaje od snabdevanja Evrope gasom, kako nastoje neke kataklizmične analize da pokažu, naročito ako procene ukazuju da će se potrebe, a time i zavisnost Evrope, od uvoza gasa vremenom povećavati, a nova nalazišta u Evropi i na drugim stranama izuzev Rusije, koja mogu te potrebe da zadovolje, ne postoje (u prilog ovoj tvrdnji idu i nove procene o nalazištima gasa u škriljcima u Poljskoj i dr.). Pre će biti da je ruska energetska politika i saradnja sa Kinom karakterisana potrebom izbegavanja „stavljanja svih jaja u istu korpu“.

Na posletku, u naslovu članka stoji i reč matematika. Kako u ovom slučaju možemo da povežemo matematiku, kao fundamentalnu nauku, sa geopolitikom i energetskom bezbednošću. Odgovor je - prostim sabiranjem!!! Zbog toga je važno znati da Srbija, trenutno, na godišnjem nivou troši oko dve milijarde kubnih metara gasa (bcm/y). Već smo rekli da „Južni tok“ nije imao stratešku alternativu za Srbiju. Predviđeni kapacitet tog gasovoda bio je 63 bcm/y, a Srbija bi ubirala značajna finansijska sredstva od tranzitnih taksi, koje bi se koristile i za finansiranje izgradnje gasovoda. Najavljeni „Turski tok“ ima isti kapacitet gasovoda, ali dovodi ruski gas na granicu Turske i Grčke. Ukoliko bi smo želeli da dobijemo ovaj gas, morali bi smo, kao i druge države, da finansiramo iz sopstevenih sredstava/kredita izgradnju gasovoda, ali bez mogućnosti da naplaćujemo tranzitne takse (ovde možemo da postavimo pitanje da li će biti i „Turskog toka“, odnosno ko će da plati izgradnju gasovoda od Grčke dalje ka evropskom tržištu da bi Rusija imala razlog da dovede gas do Grčke?)

Interkonektori imaju daleko manje kapacitete od magistralnih gasovoda. Time oni, prostim sabiranjem količina gasa koje mogu da se transportuju ovim putem, predstavljaju dopunu, ali ne i zamenu/alternativu magistralnom gasovodu kakav je „Južni tok“. Njihovi kapaciteti mogu da premoste pojedinačne poremećaje u snabdevanju, ali ne i da ih dugoročno nadomeste. Primer zamene teza sa strateškim značajem interkonektora opet predstavlja Ukrajina i prisutne najave da će se eliminisati zavisnost od ruskog gasa izgradnjom gasnih interkonektora ka Mađarskoj, Slovačkoj ili Poljskoj, iako to matematički nije moguće. Takođe, prilikom isticanja njihovog značaja, kao po pravilu se zaobilazi činjenica da oni ipak samo povezuju dva tržišta ili dve mreže, povećavaju efikasnost, ali ne zamenjuju glavne izvore ili transportne rute. Dalje, gasovod TAP, kojim će se transportovati gas iz azerbejdžanskog gasnog polja „Šah Deniz“, ima manji planirani kapacitet (10-15 bcm/y) od ruskih gasovoda. Ovde odmah možemo da postavimo pitanje da li je izvesno očekivati da će postojati mogućnost da se od tako, relativno male, količine gasa koja je planirana za snabdevanje Italije, Albanije, Grčke, kao i Crne Gore, Hrvatske i Slovenije, odvoji deo i za Srbiju? Prosta matematička logika kaže da ova količina gasa nije dovoljna, a već ranije napomenuto odustajanje od gasovoda „Nabuko“ ukazuje da tog gasa nema u dovoljnim količinama za evropsko tržište.

Matematika pokazuje i da nije realno ni očekivati da će se gas iz SAD, dobijen iz škriljaca, koristiti za snabdevanje Srbije i celog regiona. Naime, najave da bi izgradnjom terminala na Krku mogla da se smanji zavisnost od ruskog gasa, kao da ne uzimaju u obzir da bi gas iz SAD prvo trebalo dobiti iz škriljaca, zatim ga transportovati do obala Atlantika, onda prevesti u tečni gas, transportovati tankerima do terminala na Krku, pa tek zatim gasovodima dovesti do Srbije i regiona. Ovakav postupak, čak i da SAD odluče da gas usmere ka regionu, neosporno mora da se odrazi na njegovu konačnu cenu, a svakako utiče i na količinu gasa. I na kraju, pomenuto preusmeravanje Rusije ka Kini, kroz nove gasne aranžmane, takođe zabašuruje i podatke da je za Rusiju evropsko tržište i dalje najvažnije, pre svega uzimajući cene ruskog gasa u Evropi u obzir, kao i već izgrađenu infrastrukturu. Evropsko tržište tako ispunjava ranije pomunutu definiciju enrgetske bezbednosti iz ugla Rusije kao proizvođača, odnosno daje stabilnu i predvidiljivu tražnju i cene (procena porasta potreba za energentima u Evropi je dodatni pokazatelj), što opravdava velika ulaganja u istraživanje, proizvodnju i transport (Rusija je bila spremna da najvećim delom finansira izgradnju gasovoda „Južni tok“).

Uzimajući sve navedeno u obzir, sasvim je izvesno da ne bi trebalo očekivati snažna razmimoilaženja Rusije i Evrope u vezi sa gasno-energetskim odnosima u narednom periodu. Kako oni nisu bili ugroženi ni tokom Hladnog rata, tako ne bi trebali da budu ugroženi ni tokom „Novog Hladnog rata“ ili nakon njega, uz uslov da nezavisno odlučuju o svojim poslovima. Potvrdu tome daje i relativno stabilno snabdevanje gasom i tokom aktuelnog građanskog rata u Ukrajini. U tom kontekstu bi trebalo posmatrati i poziciju Srbije, uz napomenu da su naše opcije dodatno sužene nestankom „Južnog toka“ sa geopolitičke karte, te da u skorijem periodu ne bi trebalo očekivati ni pojavu realnih alternativa tom projektu.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

[1] Iako nije u pitanju niti samo jedan snabdevač, niti isključivo samo jedna ruta, ovakvu analogiju koristimo zbog namere da ukažemo na ključne tokove gasa ka Srbiji, pre svega uzimajući u obzir da Srbija zavisi od uvoza ruskog gasa preko tzv. ukrajinske trase.