Dosije

Mišljenje

"Ratovanje kartama" i proces stvaranja "Velike Albanije"

Autor: Mr Ivan Zarić

Nova faza starog geopolitičkog projekta

Često može da se čuje poslovica da jedna slika (karta) govori više nego hiljadu reči. Ovako izgovorena poslovica može da se, u značajnoj meri, iskoristi i u geopolitici. Naime, svaki geopolitički projekat zahteva prikaz u prostoru. Na taj način, on postaje jasniji ne samo „suparničkoj“ strani/stranama kojima je upućen i eventualnim partnerima na regionalnom/globalnom nivou, već i domaćoj javnosti, koja bi na različite načine trebalo da pruži podršku kako održanju i razvoju tog projekta, tako i njegovom ostvarenju.

Realizacija geopolitičkih projekata sprovodi se na različite načine: kroz sredstva masovnih komunikacija, filmovima, karikaturama (popularna geopolitika); delovanjem naučne i akademske zajednice (formalna geopolitika) i aktivnostima političkih i državnih institucija (praktična geopolitika). Korišćenje karata na ovakav način u geopolitičke svrhe, njihova medijska i javna upotreba svakako predstavlja jednu vrstu pripreme za dalje realizovanje projekata. Zbog toga ne čudi što je u upotrebi kovanica koja možda i najtačnije opisuje šta je u stvarnosti po sredi – mapfare (kovanica reči maps – karte i warfare – ratovanje) ili „ratovanje kartama“. Svakako, kada su Srbija i srpski narod u pitanju, najaktuelnija „karta“ koja predstavlja ozbiljni geopolitički projekat čija realizacija je u toku je karta „Velike Albanije“. Skorašnji događaji na fudbalskoj utakmici Srbije i Albanije, kao i nastup premijera Albanije Edija Rame tokom posete Srbiji 10. novembra, samo su ponovo u prvi plan, pred širu domaću javnost, izbacili velikoalbansku težnju za proširenje teritorije na račun susednih država.

Karta koja se 14. oktobra 2014. godine vijorila nad Beogradom reprezentuje projekat koji se sve češće naziva „Prirodnom Albanijom“, eufemizmom kojim se, za partnere pre svih, upodobljava termin „Velike Albanije“. Međutim, koji god naziv koristili, činjenica koja karakteriše velikoalbanski geopolitički projekat, od stvaranja albanske države do danas, je ta da on konstatno zauzima sve veću teritoriju na Balkanu. Poredeći kartu koju su Albanci upriličili na pomenutoj fudbalskoj utakmici sa kartama Ali Fehmi Kosturija iz 1938. godine i kartom „etničke Albanije“ distribuirane prilikom protesta u Briselu 15. aprila 1994. godine[1], možemo da uočimo da je najznačajnije teritorijalno širenje ispoljeno prema srpskim teritorijama. Zatim, karta je razvijena upravo u glavnom gradu Srbije, prema kojoj „Velika Albanija“ pokazuje najveće teritorijalne pretenzije (gotovo 30 procenata površine Republike Srbije). Na istom mestu je i Rama učinio veliki „diplomatski gaf“ pozivajući na priznanje KiM. Uzimajući navedeno u obzir možemo da zaključimo da ovakav potez ukazuje da je realizacije projekta „Velike Albanije“ spremna za narednu fazu. Naime, provokacijama u Beogradu demonstrirana je spremnost da se odnos sa srpskim narodom dodatno zaoštri. Ovakav potez možemo da posmatramo i kao svojevrsno zaokruživanje jedne faze tokom koje je učinjeno zaista mnogo na povoljnijem pozicioniranju Albanaca u odnosu prema Srbima. Podsetimo se samo konstantnih uništavanja srpskih spomenika i crkava na KiM, zatim permanentnih pokušaja prikazivanja srpske crkvene i kulturne baštine kao „kosovske“, podizanja raznoraznih spomenika „palim borcima OVK/OVPBM“i drugih terorističkih organizacija, pre svega na jugu Srbije (iako ni Makedonija ne može da se pohvali drugačijim „tretmanom“). Svi navedeni događaji mogu se i moraju staviti u kontekst svojevrsnog omeđavanja „albanskih teritorija“ i poništenja u što je moguće većoj meri srpskog prisustva i tapije nad teritorijama koje žele da uvrste u granice „Velike Albanije“. Istovremeno ni tajming prelaska na novu fazu svakako nije slučajno odabran. Naime, teška ekonomska situacija u kojoj se Srbija i Srbi nalaze svakako ne predstavlja pozitivan činilac sa naše strane u snažnijem samostalnom suprotstavljanju daljoj realizaciji projekta „Velike Albanije“.

Da je u pitanju prelazni period između dve faze u ostvarivanju velikoalbanskog projekta možemo da potvrdimo i istupima albanskih političara odmah nakon događaja na utakmici dve reprezentacije. Opravdanja i podrška isticanju karte „Velike Albanije“ u Beogradu iz političkih, akademskih i inih albanskih krugova ukazuju ne samo na prihvatanje tog projekta, već i na aktivnu participaciju u njegovom sprovođenju. Reakcije albanskog stanovništva u Albaniji, na KiM i u Makedoniji evidetno ukazuju da je jedan od ciljeva ovog mapfare-a ostvaren: sportska arena iskorišćena je za geopolitičku borbu, dobijena (potvrđena) je široka narodna podrška za sprovođenje velikoalbanskog projekta. Međutim, ovde možemo da postavimo pitanje šta bi trebalo da predstavlja sledeću fazu ovog projekta? Adekvatan putokaz za odgovor na ovo pitanje pružio je Jonuz Musliu, nagoveštavajući koje će sve zahteve isticati Albanci sa juga Srbije u narednom periodu. Svakako, pominjanje „referenduma iz 1992. godine“ na najjasniji način ukazuje da će jug Srbije biti, na različite načine, stavljen u fokus albanskih namera za realizaciju projekta „Velike Albanije“.

Ipak, nije samo Srbija bila meta ovog „ratovanja kartom“. Prikazom „Velike Albanije“ obuhvaćene su i teritorije Grčke, Makedonije i Crne Gore. Bilo kako bilo, ozbiljnijih i oštrijih reakcija iz tih država nije bilo. Na kakav zaključak može da nas navede uporno izostajanje oštrijih osuda ostalih zainteresovanih strana iz regiona na razvoj ideje „Velike Albanije“? Prvo, unutrašnje prilike u Crnoj Gori, a posebno u Makedoniji, svakako nisu takve da bi snažnije odupiranje velikoalbanskom geopolitičkom projektu moglo da se sprovede u značajnijem kapacitetu. Međutim, nespremnost u ovom momentu sigurno ne znači i da će, dovoljnim protekom vremena, kapacitet za odgovor da se unapredi, a još manje da će pretnja da se smanji ili u potpunosti nestane. Kada je Grčka u pitanju, sitaucija je donekle drugačija u odnosu na Crnu Goru i Makedoniju, ali opterećenost ekonomskim problemima kao da ne daje dovoljno daha Grčkoj da se ozbiljnije uhvati u koštac sa isticanjem albanskih pretenzija na „Ćameriju“. Istovremeno, nije daleko od istine ni činjenica da je albanski geopolitički vektor širenja prevashodno usmeren ka severu i istoku, a ne jugu, što Grčkoj daje malo više prostora za reakciju negoli Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Drugo, obzirom da proces širenja albanske teritorije na račun Srbije još uvek nije završen i u Crnoj Gori se može stvoriti percepcija da su Srbija i Makedonija primarni ciljevi. Ipak, upravo izjave aktuelnog predvodnika koncepta „Prirodne Albanije“ Koče Danaja o uključivanju delova Crne Gore, pre svih Ulcinja, u tu tvorevinu negiraju ispravnost takvih stavova. Pored toga, kao dodatni prikaz višeslojnosti albanskog nastupa može se uzeti i podatak da je u junu ove godine u Ulcinju održan izbor za mis Albanije (pravilnije sagledavanje ovog mikro događaja u geopolitičkom kontekstu dobija se poređenjem reakcija u Crnoj Gori na isticanje albanskih zastava sa jedne strane, u odnosu na isticanje, recimo, srpskih zastava na drugoj strani). Kada je u pitanju Makedonija, ona već ne može sa sigurnošću da se rukovodi procenom da je Srbija primarna meta i da joj je preostalo više vremena za adekvatniju reakciju. Albanci naime, de facto, pod kontrolom drže gotovo ceo zapadni deo zemlje i svako dalje odlaganje reagovanja dovešće Makedoniju u bezizlaznu situaciju koja će, sasvim sigurno, morati da okonča trajnim odustajanjem od dela teritorije. Pomeranjem incidenta u Beogradu na „sportska borilišta“ samo se značajno izbegava suočavanje sa stvarnim namerama, iako je „sportska reakcija“ bila prisutna i u Tetovu, na utakmici između Škendije i Vardara.

Ovako kratkom analizom regionalne situacije u kontekstu stvaranja „Velike Albanije“ stvara se utisak da bi jedno od mogućih rešenja suprotstavljanju albanskoj geopolitičkoj ekspanziji predstavljao stari i u praksi mnogostruko puta dokazani koncept regionalne ravnoteže snaga. Stvaranje saveza ugroženih (Grčka, Crna Gora, Makedonija i Srbija), nasuprot prostorno i demografski ekspanzivnoj „Velikoj Albaniji“, gotovo sigurno bi sprečilo njeno dalje napredovanje. Ipak, ovakav scenario, u ovom momentu, predstavlja samo utopijsku ideju, u praksi neostvarivu, iako po logici stvari veoma prihvatljivu. Zbog čega je ovakva vrsta simbioze interesa u ovom momentu gotovo neostvariva? Prvo, njoj prkose i interesi velikih sila, koji na Balkanu nikada nisu bili nebitni. Drugo, istovremeno se u regionu odvijaju i procesi integracije i fragmentacije (fragmegracija), kako svojevrsnog alternativnog integrisanja država regiona kroz različite oblike i forme u tzv. zapadni Balkan, tako i fragmentacije nacionalnog korpusa pojedinih naroda, što je izraženo pre svega kod Srba, ali i u Makedoniji. Kada je po sredi srpsko pitanje, gotovo nestvarno zvuči činjenica da su konstantne optužbe na projekat „Velike Srbije“ prisutne od razbi-raspada bivše SFRJ, iako je jasna geopolitička činjenica da se teritorije koje kontrolišu Srbi permanentno smanjuju od 1990. godine, da se vrši etnički inženjering na konto srpskog nacionalnog korpusa, što uz prisustvo snažnog negativnog demografskog trenda može da dovede samo do dodatnog smanjenja srpskog uticaja na Balkanu.

Dakle, na šta nam ukazuje nova faza realizacije geopolitičke ideje stvaranja „Velike Albanije“, koja je započela novim mapfare-om? Srbija će, u koliko god lošoj situaciji bila, morati samostalno da podnese najveći deo tereta u suzbijanju njenog daljeg rasta i sprovođenja. Istovremeno, moraće daleko staloženije da se protivi imputiranju krivice za projekat „Velike Srbije“, koji defacto ne da nije prisutan, nego se situacija odvija upravo u obrnutom smeru već gotovo 25 godina. Takav stav mogao bi, uz značajnu medijsku podršku, kako u samoj zemlji, tako i u regionu, polako da stvara osnove za intenzivnije regionalno delovanje koje bi vodilo suzbijanju ekspanzivne albanske politike. I treće, ali ne i najmanje važno, Srbija mora blagovremeno da prepoznaje interese velikih kako na ovim prostorima, tako i globalno, te da svoje interese uklapa u njihove ne bi li imala iole realnu šansu da ih i ostvari.

[1] Stepić, Milomir. U vrtlogu balkanizacije: političko-geografski položaj i fragmentiranost srpskih zemalja. Beograd: Službeni list SRJ, Institut za geopolitičke studije, 2001.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu