Dosije

Mišljenje

Oblik i smisao turskih serija

Jelena Marićević, Novi Sad

Moram priznati da me je jedno od prvih prikazivanja turskih serija kod nas vidno iznenadilo. Radilo se, naime, o modernoj Šeherezadi (2006-2009) i radoznalo sam ispratila svojevremeno ovu seriju jer sam u detinjstvu bila opčinjena istočnjačkim pričama, 1001-oj noći, osobito Vinaverovim prevodima i prepevima ljubavnih stihova u ruhu našeg starog jezika – to je bila poezija mojih adolescentskih pesmarica: „...nosila sam te u srcu, oku, smerno, pečalno/, u čuvstvu divnu, preduboku, nosila stalno,/ na večnu stalnost ti si se kleo do onog trena/ kad si mi srce ljubavlju spleo i bih ti žena“...

Moja prva promišljanja o pojavi turskih serija kod nas ticala su se konfrontacije sa serijama koje dolaze iz Latinske Amerike i pitanja šta nam one odnose osim „slobodnog“ vremena. O tome sam pisala u eseju "Harač turskih serija" . U svakodnevnim šalama na društvenim mrežama zapazila sam i jednu zanimljivu opasku: „latino serije = srećan kraj, turske serije = tragičan kraj, indijske serije = nemaju kraj“. Prelaz sa bajkovitih serijala na realističnije i ljudima bliže scenarije možda je i doprinelo sve većoj popularizaciji turskih serija. Indijske, pak, prepune su zanimljivih i egzotičnih običaja koji nam u nekim aspektima štaviše uopšte nisu neprirođeni, a prate tokove života junaka u po nekoliko generacija (otuda se čini da „nemaju kraj“).

Pored ostalog, ne treba prećutati da je većina scenarija za turske serije rađena prema romanima savremenih turskih pisaca, a neke od njih imaju upravo književno-estetske okidače. U tom smislu, pomenula bih seriju Ezel, koja ne samo da okvirno korespondira sa Diminim Dantesom - Grofom Monte Kristo, već se radnja serije usmerava prema tome koju knjigu čita stari, brkati DAYI (Ujak/ Dajdža) ili koje knjige čita neko od glavnih aktera. Jedna od najupečatljivih scena jeste čitanje Kockara Fjodora Dostojevskog, posle čega nastupaju velike Ezelove pokerske pobede i okršaji u kazinu. Ostale knjige teško su se prepoznavale, pa je bilo potrebno proveriti naslove u rečnicima; možemo tako pomenuti i bestseler Leptir (1968) Anri Šerijera (na turskom Kelebek) o bekstvu sa đavolskog ostrva i nepravedno uhapšenom za ubistvo što je naravno u samom središtu turske serije – osveta uhapšenika zbog kleveta za ubistvo. Jedna od najdiskretnijih knjiga koje proviruju iz Ujakovih ruku jeste i roman našeg Miodraga Bulatovića – Ljudi sa četiri prsta (1975) baš u trenutku kada se jednom od aktera preti malom giljotinom za cigarete... Ova dva romana inače objavljena su krajem šezdesetih i sedamdesetih godina, baš u vreme gangsterske Ujakove mladosti, pa otuda i ne čudi što su tako funkcionalizovani u samom filmu.

No, pored ove serije koja je ipak u senci velikih turskih istorijskih spektakala, valja pomenuti senzaciju zvanu Veličanstveno stoleće/ Sulejman Veličanstveni, koja je u konkurenciji od nekoliko serija za koje su gledaoci svojevremeno (februar 2012. godine) mogli da glasaju i odluče koju će gledati, ubedljivo pobedila što i nije iznenađujuće. I pre objave pobednika to je bilo jasno. O tome sam pisala u članku „Neoosmanizam turskih serija“ objavljenom pre konačnih rezultata, a u kontekstu knjige Neoosmanizam Darka Tanaskovića i izjave ministra spoljnih poslova Turske - Davutogluovih reči, iskazanih 16. 10. 2009. na konferenciji Osmanlijsko nasleđe i muslimanska zajednica Balkana danas, iste godine kada je otpočelo snimanje spektakla o Sulejmanu Veličanstvenom: „U vreme osmanske države balkanski region je bio centar svetske politike u XVI veku. To je zlatno doba Balkana... Osmanska istorija je istorija balkanskog regiona, istorija posebnog značaja balkanskog regiona u njenoj istoriji... To je bio osmanski Balkan. Mi ćemo obnoviti taj Balkan... Osmanski vekovi Balkana su uspešna priča. Sada je treba obnoviti...“

Danas svakako imamo i dragocen prevod Davutogluove Strategijske dubine (prev. Senka Ipek Ivošević, Službeni glasnik, Beograd 2014), pa smo utoliko u boljoj mogućnosti da shvatimo određena dešavanja kod nas. Evo kako se to posreduje kroz samu seriju koja je svakako prema svojoj prirodi umetničko delo koje ima svako puno pravo na fikcionalizaciju, estetsku mistifikaciju i sl. jer jasno – nije dokumentarac nego serija. To kažem zbog barem dva meni poznata slučaja da se ove stvari brkaju: 1) grupa žena koje su sredinom devedesetih godina gledale latino seriju Kasandra i slale pisma ambasadi o tome kako junakinju uhapšenu u seriji treba osloboditi jer je Ignjasija ubila Rosario; 2) voditeljka TV Prva je u emisiji u kojoj su gostovali glumci iz turske serije Kad lišće pada bez šale i najozbiljnije pitala goste zbog čega su prevarili svoje partnere (koji su im to bili samo u seriji) i kako to nimalo nije lepo! Turski glumci bili su zatečeni, ja sam bila tužno šokirana...

No, da se vratim na Sulejmana Veličanstvenog. Ova serija nije, priznajem, bez estetskih vrednosti kada je reč o poslednjoj četvrtoj sezoni. Na stranu to što je u prvim sezonama čuveni mister Turske Burak Özçivit, glumio baš smederevskog Bali bega Malkočevića, brkatog junaka za kojim ženama nije nimalo teško sevdisati, a koji istorijski gledano, prema rečima Radovana Samardžića nije bio ni najmanje lep. Na stranu i to što je Rustem paša bio Hrvat koji kako se navodi u seriji nije odveden u Danku u krvi nego je dobrovoljno pošao sa janjičarima jer je hteo da bude kao oni. Na stranu sve, poslednju sezonu radila je grupa pisaca i najboljih turskih scenarista i kompozitora. Sulejman na arapskom i raznim arhaičnim dijalektima izgovara stihove najznačajnijih orijentalnih pesnika i mističara i upravo stihovi koje izgovara korespondiraju sa njegovim dilemama i dešavanjima na dvoru ili čaršiji. Stihovi su funkcionalizovani, baš kao i knjige koje čita Ujak iz serije Ezel.

Ono što takođe ostavlja bez daha jeste muzika, osobito trenutak kada je Sulejman naredio da mu udave najstarijeg sina: kao vladar bio je razjaren strahom od moguće pobune, kao otac bio je skrhan. Sukob vladara i oca u njemu gledaocima je predočen muzikom: u pozadini su brektale brze violine kao ubrzano ratničko dahtanje, a u prvom planu - parali su teški i dugi potezi gudala, što je sve skupa stvaralo utisak da te violine gudalima rasecaju srce jednog oca koji je ubio sina. Scene s početka 125. epizode pojačane su i muzikom i rečima koje prate dušu princa Mustafe koja napušta telo : najpre ide frulica, pa se stvara utisak da smrt usisava i omamljuje dušu kao što svirač na fruli čini da zmija izađe iz košare – impresivno! A u nastavku idu zurle, doboš i poklični napevi: „Ne postupaj ti srdito. Kaži dušo naše pravo ime! Hej, dušo, naše pravo ime kaži Alahu. Nipošto legendu ne zbori. Hej, hej, na putu časti mi smo, dušo! Na putu časti mi jesmo, hej, hej, hej!“. Ova muzika ispratila je smrti svih nevino pobijenih prinčeva u seriji. Smrt Hurem sultanije bila je u znaku Feniksa i svih boja i ornamenata – dakle, u likovnoj ravni sagledana, dok je sultanova smrt bila više vezana za svetlost.

Kada je reč o muzičkom aspektu serije, posebno treba istaći i sevdalinku „Sejdefu majka buđaše“  koju je u scenama venčanja Nigar-kalfe, zapevala žena na srpskom jeziku. Glumica Suzen Kardeš je Turkinja poreklom sa Kosova i Metohije, a Nigar-kalfu inače glumi glumica iz Skoplja. Ova pesma je, prema nekim internet portalima, izazvala i nerazumljiva negodovanja i bojkot hrvatskih gledalaca. Pomenula bih, takođe, u ovom kontekstu još jednu pesmicu na srpskom koja je lajt-motivski prisutna i u seriji Osmanska vremena (vreme sultana Ahmeda III, „doba tulipana“). Radi se, zapravo, o poznatom „Eci, peci, pec, ti si mali zec, a ja mala prepelica, eci, peci, pec“. Sablažnjivo je, međutim, što je ovu brzalicu u zanosu i sreći pevao glumac koji glumi Albanca koji je za šaku dukata usred bela dana na carigradskom trgu rasporio trbuh trudne žene. Tu ili bilo koju brzalicu nerođeno, ubijeno dete nikad neće moći da pevuši, ali zašto je izgovara onaj koji tumači baš Albanca, i dalje mi je nejasno.

Turci, u svakom slučaju, kroz serije posredno menjaju negativnu sliku o sebi, predstavljaju veličanstvo svoje istorije, imperije, književnosti. U tu imagološku relativizaciju upletena je svakako i srpska istorija i kultura. Šaljući svetu filmske slike o sebi, šalje i o nama ali i nama samima neke poruke, o kojima valja promišljati iako su u prvi mah možda dvosmislene i nejasne. Za dosadašnje ekranizacije odabrali su svoje početke o osnivanju Osmanskog cartsva: Dirilis Ertugrul (13. vek), vrhunce za vreme Sulejmana (16. vek), vreme lala, intriga i prevrata (17. i 18. vek), a snimili su i film o osvajanju Konstantinopolja Fetih 1453 (2013) i istoimenu seriju od pet epizoda u kojoj je rumunskog grofa glumio androgini maneken Andrej Pejić. Projekti su ozbiljni, atraktivni, unekoliko umetnički relevantni, ne bez neoosmanskih pretenzija, ali to ne mora da znači da su loši po nas. (Prema Darku Tanaskoviću neoosmanizam nije ni dobar ni loš). Za nas mogu biti i otrežnjujući i čak podsticajni kada je reč o sopstvenoj prošlosti i vrednostima srpske kulture, ali su i svojevrstan imperativ o potrebi da Srbi sliku o sebi u svetu promene na bolje!

Autorka je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu