Dosije

Mišljenje

Bauk RTS-a kruži Evropom

Dimitrije Vojnov, Beograd

Masakr u redakciji pariskog satiričnog lista Šarli Ebdo snažno je odjeknuo u Srbiji. Srbi su kao i uvek iskoristili tu situaciju da se posvađaju među sobom. Jedna od osnovnih linija svađe bila je između onih koji vide masakr u Parizu kao slučaj sui generis i drugih koji ga postavljaju u širi kontekst raznih formi terora koje se sprovode širom sveta, naročito u vezi sa medijima i sa Islamom. Jedna od reakcija koja se smatrala neprihvatljivom i polarizovala javnost jeste ona koja je poredila masakr u Parizu sa ubistvom radnika RTS-a tokom NATO agresije 1999. godine. Sličnost je evidentna – dve danas sukobljene stane – zapadne sile predvođene Amerikom i islamisti - svaki na svoj način pobili su ljude u redakcijama medija koji nisu izveštavali na način koji njima odgovara. Oni koji smatraju da je Šarli Ebdo slučaj sui generis tvrde da je RTS bio propagandno sredstvo jednog zločinačkog režima, a ne medij. Opet, i ubice iz Pariza imaju svoje argumente da je satirični list udarao u same temelje njihove vere, da su zaposleni tamo bili grešnici a ne satiričari. Međutim, u oba slučaja ubijeni su civili koji nisu bili sposobni da se brane.

U slučaju RTS-a, štaviše, možemo reći da su ubijeni ljudi koji ni na koji način nisu ni mogli doprinositi eventualnoj propagandi zločinačkog režima. Recimo, među ubijenima nije bio ni jedan jedini novinar, urednik ili rukovodilac. Nastradali su šminkeri, montažeri, tehničari, ljudi koji su za skromnu platu radili tehnička zanimanja. U zemlji izmučenoj stranim sankcijama, sa visokim stepenom nezaposlenosti, zaista se nije mogla ni očekivati moralna doslednost u kojoj bi ljudi odbijali da rade tehnička zanimanja na državnoj televiziji, naročito jer je ona proizvodila i mnoge druge vrste programa pored informativnog. No, čak i da su se na licu mesta našli novinari, urednici ili rukovodioci, ubistvo svakako ne bi bilo adekvatna kazna. Naime, ni najteži zločinci kojima se sudi u Hagu ne mogu biti osuđeni na smrt. Pa tako ni čelnici medija ne mogu biti ubijeni na licu mesta, sa ili bez suđenja. Ipak, u Srbiji je omasovljeno mišljenje da je ključni krivac za ubistvo ljudi na RTS-u zapravo tadašnji direktor Dragoljub Milanović, a ne NATO pakt. Iako je to mišljenje posejano u vreme Miloševićeve vladavine kako bi ubrzalo njegov pad sa vlasti, ono je nastavilo da pušta korene i posle njegovog pada, i od zgodnog instrumenta za svrgavanje vlasti postalo je jedan od temeljnih narativa o agresiji na SRJ. Otud, NATO se danas ni ne pominje kao ključni protagonista tog zločina.

Milanoviću se spočitava da je znao da će RTS biti bombardovan, a da nije preuzeo mere da se uklone ljudi iz ugroženih objekata i na kraju je i odrobijao svoje za taj slučaj. Ali, zar NATO koji planira da bombarduje civilni cilj, državnu televiziju, nije automatski zločinac? Drugo, šta znači znali da će biti bombardovan cilj? Da li je NATO sad baš toliko neozbiljan da Jugosloveni znaju šta će biti bombardovano? Prvo, strateškog razloga za bombardovanje te zgrade RTS-a nije bilo jer je emitovanje odmah nastavljeno. Da li je to nešto što NATO nije mogao da zna? Mnogo je važnije pitanje zašto je NATO ubio radnike RTS-a, a znao je da ti ljudi nisu kreatori programa, znao je da se na tom mestu ne nalaze tehnički kapaciteti koji su na bilo kom nivou ključni za funkcionisanje televizije, znao je da će se emitovanje nastaviti odmah i sa istom uredničkom politikom? Šta je bio cilj? Ne znam. Ali, ono što znam je da se insistiranjem na Milanovićevoj krivici kod nas potpuno zamenjena teza i mi danas imamo iskrivljenu percepciju da je ubistvo ljudi na RTS-u Milanovićev i Miloševićev zločin, a ne delo NATO pakta. I to je vrlo zanimljiv i važan detalj. Medijska indoktrinacija je tolika da se danas ispostavlja kako je jedini kome je suđeno za ubistvo tih ljudi Milanović, a naredbodavci, pilot koji je gađao cilj, političari koji su sve to odobrili, uopšte nisu bitni. Ovo je apsurd u ravni da se sutra sudi vlasniku Šarlija što je pustio da ljudi dolaze na posao iako je list faktički do sada bio pod mnogo većim udarima nego RTS pre nego što su ga srušile bombe.

No, ako bismo prišli ovome i iz vizure toga da su ljudi korišćeni kao živi štit, kako glasi deo optužbi, da su ljudi podmetnuti kako bi NATO bio satanizovan - hajde da pretpostavimo šta se zbivalo u glavama NATO planera kada su odobrili bombardovanje. Oni su odlučili da ubiju ljude iako nije bilo apsolutno nikakve strateške koristi iza toga, osim ako je RTS jedina jugoslovenska institucija koja je bila potpuna enigma za njih i nisu imali nikakve obaveštajne podatke što je vrlo malo verovatno. To je vrlo zanimljiva stvar. Dakle, oni nisu vagali između dve opcije, jedna je da se nastavi emitovanje RTS-a (koji, pritom, radi ŠTA?) - a druga je da se ono ukine ili onemogući na duži period (čime bi se postiglo ŠTA?) ali da to podrazumeva civilne žrtve, pa da kažemo, u redu, dilema, prelomili planeri da se pobiju civili zarad cilja. Međutim, ne. Ti ljudi su naprosto pobijeni, program se nastavio, sve je bilo po starom ubrzo posle zločina. To nam ostavlja pitanje, da li je zapravo cilj bombardovanja RTSa bio jedan vid državnog terorizma u kome se ubijaju ljudi ne zato što postoji vojni cilj već zato što treba izazvati strah među narodom i ljudima zaposlenim unutar režimskih struktura? Uostalom NATO je napravio nekoliko takvih akcija sa jasnim porukama. Setimo se napada na civilne ciljeve kao što su bolnica „Dragiša Mišović“, hotel „Jugoslavija“ ili kineska ambasada koji kao da su poručivali da se od NATO-a niko ne može sakriti. Svojevremeno su neki novinari prepoznali takvu dimenziju i u slučaju novosadskih mostova i niške pijace, kosntatujući da su najveće gubitke i razaranja tokom agresije podneli gradovi u kojima je opozicija bila na vlasti.

Ubistvo radnika u Takovskoj dakle čak nije ni primer žrtvovanja civila zarad nekog vojnog cilja. To je čist sadizam jedne globalne sile koja je postigla tehničke potencijale i pravne mehanizme da može da ubije bilo koga, bilo gde na planeti Zemlji i da zbog toga ne odgovara. Štaviše, naša javnost je do te mere erodirala da su na kraju političke snage koje su imale otvorenu podršku NATO država koristile baš to ubistvo kao argument protiv Miloševića što iz današnje vizure deluje kao vrhunac perverzije. Međutim, to rušenje Srbije iznutra verovatno i jeste bio cilj masakra u Takovskoj. U tom smislu, islamisti pokušavaju da naprave to isto – stvorili su globalnu terorističku mrežu koja namerava da ubija ljude svuda po planeti Zemlji, a indoktriniraju ih da će ih zaobići i zemaljski zakoni i svetovna sudbina jer će se žrtvovati. Dakle, kao što nijedan Amerikanac ne može odgovarati pred međunarodnim sudom, tako ni za islamiste nisu nadležni zemaljski sudovi. Međutim, čak i u slučaju kada ih uhvate žive, ispostavlja se da ih Amerikanci ne izvode na javna suđenja već ih zatvaraju, muče i procesuiraju tajno, o čemu imamo dovoljno dokumenata. Homogenizacija „zapadne“ javnosti protiv islamista ide upravo ubicama u prilog jer oni sada imaju konkretan dokaz kako se na Zapadu ni na koga ne može računati, pa ni na leve liberale. Spolja izgleda kao da je ovo zločin koji je apsolutno diskreditovao islamiste, ali iznutra on je pomogao njihovom cilju i pojačao utisak kako vode bespoštednu borbu.

Ubistvo radnika RTS-a i satiričara Šarlija dakle delo je ljudi koji ubijaju i misle da zakoni ne važe za njih. Međutim, satiričari Šarlija i Dragoljub Milanović su takođe slični, u oba slučaja ti ljudi su meta razularene i indoktrinirane mase kojoj su predstavljeni kao simbol krivice za nešto krupno, a koji su sticajem okolnosti pri ruci. Naravno da status Francuske kao slobodne države i Miloševićeve Srbije kao mračne tiranije, onemogućuju da se Milanovićevo iskrivljivanje novinarske etike i odlazak van granica ukusa pariskih satiričara uopšte smeste u istu rečenicu, jer Milanović je radio protiv svoje javnosti, a satiričari su naprosto provocirali/vređali određene društvene grupacije. Ipak, slično je kako su Milanović i Šarli pred određenom populacijom pretvoreni u glavni simbol pojedinih društvenih devijacija umesto da se označe pravi krivci. Naravno, moramo imati na umu da je imidž francuske države kao demokratske krajnje relativna stvar i da su se sa njenim naličjem susretali upravo muslimani sa periferije na kojima parazitiraju islamisti, ne samo kao žrtve kolonijalizma već i kao protagonisti daljih mešetarenja francuskih političara i privrednika u Africi koja su mahom sprovođena kroz teror, diktature marionetskih političara i česte angažmane Legije stranaca.

Ko su pravi krivci? U slučaju Milanovića je stvar jednostavnija, on je bio deo jednog režima koji je obesmislio novinarstvo u Srbiji, i verovatno je zbilja mogao sprečiti da ljudi budu prisutni te noći u Aberdarevoj, ali NATO je taj koji ih je hladnokrvno pobio, znajući ko će se zateći u tom trenutku u gađanom objektu. To je istina, i ona možda ne odgovara onima koji žele da se Srbi senzibiliziraju za atlantske integracije jer podseća da NATO nije bezgrešna i hirurški precizna vojna organizacija, dijametralno suprotna od bahate srpske ratne mašinerije devedesetih. A opet, istim tim zastupnicima NATO-a ne odgovara priznavanje pojedinih zločina kao devijacija unutar generalno pozitivnog političkog procesa sprovedenog kroz teror jer su srpski zločini poslužili kako bi se celokupna srpska politika diskreditovala. U ovom paradoksu, Milanović je tretiran kao neko ko je „žrtvovao“ ljude. Kada se koristi tako moćan pojam kao što je „žrtvovanje“ podrazumeva se da se sa druge strane nalazi neka nekontrolisana stihija što NATO ipak nije ili pak beskrupulozni ubica što NATO očigledno jeste. Međutim, u tim rečenicama o Milanovićevom „žrtvovanju ljudi“ niko ne pominje NATO kao beskrupulozne ubice nego se taj deo rečenice skraćuje. Da parafraziramo Horkhajmera, oni koji ne žele da osude NATO neka ćute o Milanoviću.

U slučaju ubica karikaturista Šarlija, krivci su pre svega ljudi koji su počinili zločin, naprosto zato što je eventualna organizacija koja ih je obuhvatala suviše porozna da bi se mogli sakriti iza nje. Međutim, niko ne sme da potceni vrlo složene društvene, političke, istorijske i ekonomske okolnosti koje su uvele ove ljude u islamističku mrežu i dovele ih do tačke u kojoj su jednog dana odlučili da pobiju nenaoružane karikaturiste i žrtvuju svoje živote. Činjenica da postoji ideološka i medijska infrastruktura koja prepoznaje takve ljude i dela svedoči o duboko ukorenjenim problemima i ciklusu nasilja u kome oni nisu nikakvi inicijatori. Nažalost, nijedan od tih problema nije direktno vezan za slobodu govora jer ako jeste onda su ljudi na RTS-u pobijeni zato što je njihova kuća nije poštovala, a karikaturisti Šarlija zato što su je koristili do krajnosti. No, kada se sloboda govora pomeša sa silom, rezultat su laži, a javnost zbog koje je ta sloboda neprikosnovena neumitno gubi. U slučaju RTSa, vidimo rezultat preplitanja sile i slobode govora – između ostalog, to je laž o ubistvu radnika koja abolira NATO. U slučaju Šarlija tek treba da vidimo na koji način će ispaštati javnost i kakva laž će se izroditi iz ovog strašnog događaja.