Dosije

MIŠLjENjE

Reforma administracije kreće i od plata

Autor: Dragan Šljivić

‚‚Najskuplja je jeftina država"

Pitanje reforme državne uprave pokreće se sa gotovo svakom novom vlašću u Srbiji. Posle više takvih pokušaja, može se slobodno reći da se sve svodi na razmišljanja o potrebi da se smanji broj zaposlenih. Od nedavno, govori se i o smanjenju njihovih plata u dinarskom iznosu. U čvrstoj valuti, kojom se obračunavaju krediti, kirije za stanove i čiji je kurs ugrađen u cene životnih namirnica plata državnih službenika neprekidno pada već šestu godinu za redom.Dok se s jedne strane govorilo o smanjenju javnog sektora, u praksi smo (do nedavno) dobijali sve više agencija i javnih preduzeća. Kada god bi se plate zamrzle u ministarstvima, nicala bi neka agencija ili preduzeće gde su plate bile nešto veće, pa se tamo selio i deo zaposlenih. Tako smo i došli do paradoksa da direktori javnih preduzeća i državnih agencija u principu imaju više plate od ministara koji bi trebalo da ih kontrolišu. 

Gde je zapelo?

Čini mi se da je suština problema koji imamo u razumevanju toga šta znači efikasna država.  „Najskuplja je jeftina država“, rečenica mog prijatelja s Fakulteta političkih nauka u Beogradu na najbolji način ilustruje gde grešimo. Ljudi koji imaju fakultetske diplome, a čije plate ne mogu da pokriju ni osnovne troškove života u prestonici verovatno neće s oduševljenjem raditi svoj posao. Takva je ljudska priroda. Koristiće svaki slobodan trenutak na poslu da traže neko bolje plaćeno radno mesto. Ili će se truditi da što manje vremena provode na poslu.Srbija je danas država u kojoj ljudi u administraciji zarađuju nešto više od nekvalifikovanih radnika gradske čistoće Beograda. Pristup nagrađivanju u državnom sektoru potpuno je suprotan onom u privatnom. Kod privatnika je rezultat rada jednostavno merljiv. Ili ste doneli zaradu firmi, ili niste. Da su rezultati rada u javnom sektoru merljivi na osnovu jasnih i nedvosmislenih kriterijuma, verovatno bi bolje funckionisao. Većini javnih preduzeća se može postaviti pitanje da li su na kraju godine poslovali „u plusu“ ili su nam navukli gubitak koji će i naši unuci morati da vraćaju. Nije više tajna da minusi javnih preduzeća moraju na neki način da se pokrivaju zaduživanjem države. Ako država mora da iz poreskih prihoda pokriva minus, za popravku puteva mora da se zajmi u inostranstvu.

Različiti sistemi motivacije čine da zaposleni u državnom sektoru ne razumeju logiku privatnog. Pojedini preduzetnici birokratiju Države Srbije imenuju „neprijateljska država“. Logika „klasne borbe“ ugrađena je čak i u svest mnogih naših sugrađana. Retko se razmišlja o tome da privatni preduzetnik koji ima nekakvu proizvodnju mora da pronađe sirovine, da se postara da u pravo vreme i na pravi način budu dopremljene do pogona, da kontroliše kvalitet proizvoda, da se potom bavi prodajom istih. Neretko mora da čeka mesecima na naplatu, dok u međuvremenu mora da redovno obezbedi novac za plate radnika i otprilike još toliko za doprinose, osiguranja, račune... Znam i neke male i srednje preduzetnike koji svoje radnike doživljavaju skoro kao članove porodice, tako da im materijalno pomažu kada im se rađaju ili venčavaju deca, kada ostanu bez člana porodice ili moraju da idu na lečenje. Takvi preduzetnici uglavnom nisu neka zla stvorenja koja eksploatišu proletere. Ali ih zato eksploatiše država,  u kojoj propise o radu privatnog sektora pišu ljudi koji nemaju predstavu o preduzetništvu i o načinu na koji privatni sektor u stvarnosti funkcioniše. Niti imaju svest o ulozi privatnog sektora u društvu. Tačno je da je poenta privrede sa aspekta države da stvara profit iz kog će se naplaćivati porez. Država od privrede živi. Logika koja važi za svakog prosečnog domaćina na selu, da se u ono od čega se živi mora ulagati, da se to mora negovati, podsticati da proizvede više iz nekog razloga nije uspela da na pravi način zaživi u odnosima Države i privatnog sektora. Teza koju zastupam je da je dobar deo problema u nedostatku adekvatne motivacije zaposlenih u javnom sektoru. Mislim da je potrebno pronaći način da se službenici koliko je to moguće sa istim entuzijazmom odnose prema svom poslu i onima koji pune budžet.

Čini mi se, uz svu želju da ne ispadne da sam u pravu, da su naše najavljivane reforme državne uprave u samom početku osuđene na propast. Ako u ministarstvima smanjite za 10% broj zaposlenih, računajte da će oni radnici koji „preteknu“ morati da obavljaju i poslove koje su radile bivše kolege. Za iste plate, dabome, dok i njih ne smanjite. Tu međutim projektanti naših reformi državne uprave moraju da uvaže jednu stvar.U tržišnim uslovima rad ima vrednost nezavisno od volje vašeg šefa. Nečiji rad, iskustvo, znanja, lične veze nekom poslodavcu vrede više nego državi. Ti najvredniji radnici napuštaće državnu upravu, dok će u njoj ostajati oni kojima je iz porodičnih razloga potrebna socijalna sigurnost (zdravstveno osiguranje, porodiljsko odsustvo), radnici pred penzijom i oni najskromnijih ambicija. Međutim, i njihovo strpljenje nije neograničeno. Visina plata u dinarima nije se bitno promenila od 2008. do 2014, ali zato ono što ste za njih mogli da kupite, jeste. Plata koja je 2008. bila blizu 500 evra, danas je oko 380. Kada i tih 380 evra pristojne plate u državnoj upravi „skratite“ za 10%, dobićete oko 340 evra.  To je plata koju može da očekuje mlada osoba u ranim tridesetim, kada naši demografi tvrde da je skoro pa „zadnji voz“ za rađanje dece. Smatram da je logika štednje na zaposlenima, bez ozbiljnog reorganizovanja poslova i ozbiljne promene načine razmišljanja problematična. Ljudska priroda i način da motivišete ljude menjaju se jako sporo. Negde u svetu postoje zemlje u kojima su to shvatili, pa bi nam možda to pomoglo da razmislimo da li postoji bolji način da se reforme, koje su svakako nužne, učine logičnijim i efikasnijim.

Ipak, može i drugačije...

Pre nekih 200 godina, Singapur je bilo jedva naseljeno ostrvo, prekriveno džunglom. Poljoprivrednog zemljišta nije bilo puno, jer se radilo o močvarnom ostrvu. Kada danas govorimo o ovoj zemlji bez prirodnih bogatstava, ona predstavlja primer uspešne privrede i napretka. A njena birokratija se smatra za jednu od najboljih na svetu.Izgleda da je birokratija i način na koji se njome rukovodilo jedan od faktora koji su ovu ostrvsku zemlju učinili toliko uspešnom. Ima dosta država u svetu koje se nalaze na važnim trgovinskim linijama - Panama (Panamski kanal) i Egipat (Suecki kanal) na primer. Pa ipak, njihovi građani ni približno ne uživaju nivo blagostanja kao stanovnici Singapura. Džaba vam prirodna bogatstva i dobar položaj, ako ne umete da ih iskoristite.Čovek koji je vodio Singapur više decenija, Li Kvan Ju, tvrdio je da se njegovom zemljom upravlja „preduzetničkim“ principima. Direktori javnih preduzeća koji nisu pravili profit su otpuštani. Plate u adminsitraciji za najviše menadžerske pozicije bile su slične onima u privatnom sektoru.

Singapurske vlasti verovale su da je na većini pozicija u državnoj upravi potrebno imati dobre i motivisane menadžere. Da bi ste pred vrhunske stručnjake na svetskom nivou postavili složene zadatke, morate da im ponudite dobru platu. To funkcioniše i u sportu. Vrhunski treneri koštaju, ali od prosečnog tima mogu čudo da naprave. U singapurskoj praksi za godinu dana legalno možete postati milioner baveći se javnom politikom. Plata premijera u Singapuru danas iznosi oko 2.400.000 $ godišnje, ministri zarađuju oko milion. Vrhunski menadžeri javnih preduzeća takođe mogu da postanu milioneri za godinu dana.Kada su pitali premijera Lija zbog čega ovako visoke plate, odgovorio je: „ministri koji upravljaju milijardama (dolara) ne mogu da primaju niske plate bez rizika da sistem loše funkcioniše. Niske plate privlače licemere, koji 'slatkorečivošću' dolaze do moći u ime javne službe“.

Naš pristup

Srbija primenjuje gotovo suprotnu filozofiju. Plate u javnom sektoru su na nivou onih u javnim komunalnim preduzećima[1] i to tamo gde bi trebalo da su među najvišima... u ministarstvima[2]. Ljudi zaposleni na sličnim poslovima u beogradskim opštinama, nižem nivou vlasti, bolje su plaćeni od kolega iz ministarstava. Platni razredi funkcionišu tako da forsiraju opštu uravnilovku. Bez obzira na tip zadataka koje radnik obavlja, ako mu je zvanje „mlađi savetnik“ u ministarstvu, dobijaće skoro 300 evra mesečno. Da biste napredovali u poslu i u viši platni razred, moraju se menjati sistematizacije. Osim toga, napredovanje zavisi od toga kako zaposlenog ocenjuje rukovodilac, pa  je pored radnog učinka, važno imati i dobar odnos sa šefom.

Ministri koji upravljaju milijardama u Srbiji su plaćeni nešto više od 13.000 evra godišnje, a nešto preko toga dobijaju ako su po funkciji u raznim upravnim odborima. Umesto da preduzeća koja prave profit imaju najbolje plaćene direktore, u Srbiji je upravo obrnuto slučaj. Najbolje plaćen direktor, sa primanjima koja su prema pisanju pojedinih medija  u 2013. bila 38.000 evra mesečno[3] vodi preduzeće koje je iste godine napravilo gubitak od neverovatnih 400 miliona evra, što je više od 1% BDP ove države[4]. Nije naravno čitav ovaj gubitak „na njegovu dušu“, jer dotično javno preduzeće svoje poslovanje vezuje u velikoj meri za političke odluke. Sa druge strane ovaj slučaj ipak pokazuje u kojoj meri Srbija nije do sada pronašla način da ostalim rukovodiocima u državnim ustanovama pošalje jasnu poruku: „ako budete uspešno poslovali, imaćete i visoke plate“. Poslovni rezultati izgleda da nisu kriterijum upravljanja u javnom sektoru u Srbiji. Kako drugačije objasniti da javna preduzeća prave 2,2 puta veće gubitke od celokupne srpske privrede[5].Reforma državne uprave u Srbiji mora da počne od samih temelja, od filozofije čitave birokratije. Čemu ona služi? Koje potrebe građana mora da zadovolji? Kako je efikasno organizovati? Gde naći ljude za to? Koliko će to da košta? Šta iz koje reforme moramo da dobijemo?

Plaćati pametnije, a ne više

Osnovni problem, po mom mišljenju, jeste nerazumevanje motivacije ljudi da rade za državu i ostvaruju njene ciljeve. Ako nastavimo sa sadašnjim pristupom „ćuti, dobro je, imaš posao“, rezultati rada takvih zaposlenih neće ići daleko od „građani, ćutite, dobro je, pa smo bar nešto uradili“. Ljudi rade pre svega za platu, za to da imaju za račune i potrebe svoje porodice, a tek potom zbog toga što nešto mogu da promene na bolje. Ako je redosled prioriteta obrnut, on se svakako menja kada se zasnuje porodica. Postoji i treća kategorija zaposlenih u državnim službama, koja ne radi za platu, već za veze i kontakte i ne želi ništa da preterano menja na bolje, ali oni ovde nisu tema.Plata mora da odslikava nekakvo poboljšanje ili radni rezultat. Budući da su sva ministarstva i većina državnih organa doneli neke strategije, od njih bi se moglo početi. U svim strategijama stoje i kriterijumi na osnovu kojih se ispunjenost zacrtanih ciljeva meri. Od tih parametara trebalo bi da zavisi i visina plata zaposlenih u ministarstvima. Direktori i zaposleni u javnim preduzećima koja beleže najveće profite trebalo bi da imaju najviše plate, a ne obrnuto kao što je sada slučaj.

U obrazovanju je sličan pristup moguć. Imate nastavnike i profesore čiji učenici „rasturaju“ na takmičenjima i one koji jedva imaju volje da uđu u učionicu. Efekti njihovog rada po generacije koje stasavaju ne mogu biti isti. Zbog toga ni plate ne bi trebalo da budu iste. Što više uspešnih učenika na takmičenjima, to veća plata. Slični parametri mogu da se uvedu i u druge oblasti javne uprave i usluga koje pruža država.Ovakav pristup bi trebalo shvatati kao opredeljenje države i njenih političara. Smatram da bi bilo dobro da na početku godine poslanici Narodne skupštine izglasaju ciljeve na osnovu kojih će im biti isplaćivane plate u toku godine. Ti ciljevi mogu da budu, recimo: povećanje BDP; smanjenje zaduženosti zemlje za toliko i toliko procenata BDP; smanjenje nezaposlenosti bez zapošljavanja u javnom sektoru od toliko i toliko procenata; smanjenje poreskog opterećenja građana i privrede za toliko i toliko; smanjenje smrtnosti od neke bolesti za toliko procenata... uglavnom, šta god je merljiv cilj može da postane deo ovakve obaveze. Cilj je da se svi poslanici učine svesnim šta je njihov najviši prioritet te godine, ali i da građani, koji inače imaju jako nisko poverenje u najviše zakonodavno telo vide da su njegovi članovi prihvatili obavezu prema društvu u kome žive. Sličan pristup moguć je i kada je rad vlade u pitanju.

Potrebno je i da kao građani promenimo pristup političarima. Ako je od njihovog rada nama bolje, treba ih pristojno nagraditi. Ako ne uspeju da ostvare obećanja, trebalo bi da to osete u svom džepu. Kao uostalom i poreski obveznici koji rade u privatnom sektoru.

[1] http://www.krediti.rs/vesti/koliko-ko-zaraduje-u-srbiji/6327

[2] http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/plave_strane/srbija_je_pretpoliticko_drustvo.45.html?news_id=225961

[3] http://www.pressonline.rs/info/politika/290724/bajatovic-mesecno-zaradjuje-38000-evra.html

[4] http://www.javnapreduzeca.rs/09_najveca_drzavna_preduzeca_prosle_godine_izgubila_400_m_e.php).

[5] http://www.javnapreduzeca.rs/12_gubitak_javnih_preduzeca_dva_puta_veci_od_gubitka_cele_privrede.php