Blog

Feminizam, ili: Šta se dogodilo sa džentlemenima

Stefan Pajović, Novi Sad

Kada je Žak Bril 1981. godine u svojoj studiji Lilit ili Mračna majka zabeležio kako je „u toku ponovno uspostavljanje jedne ženske civilizacije“, on je zapravo samo opisao i predskazao šta je individualna sloboda učinila kultu muškosti u Zapadnom svetu. Istorija čovečanstva jeste suštinski his-story [njegova priča], ali ovakav svetonazor je više od veka u konstantnom, i na mahove eksponencijalnom, opadanju. Kako je muško-žensko jedan od dualiteta na kojima počiva naš svet, prirodno je da se javila potreba da se ponovo uspostavi rodni balans.

Posmatrano iz ovog ugla, feminizam nije ništa drugo do predlog i poklič da žene budu te koje će povratiti ravnotežu, preuzimajući ulogu muškaraca. Ako ste rimska matrona kojoj je suprug ženski petko koji homoerotskim razvratom krčmi imovinu svojih predaka vojskovođa, onda s pravom treba da budete besna i preuzmete muški deo staranja o domaćinstvu. U antici je ovakva samostalna žena bila pre izuzetak nego pravilo, ali kako je rastao životni standard, tako je broj ovakvih istinski emancipovanih žena rastao do te mere da se stvorila kritična masa da one obrazuju elitu, odnosno ezoteričnu grupaciju dovoljno moćnu da utiče na svetska dešavanja. Zamisao je poprilično jednostavna: preuzeti muške društvene uloge, ostvariti se u njima i povratiti balans ili još bolje, stvoriti ženski svet.

Detalj koji je promakao feministkinjama jeste da je pad muškarca do te mere vrtoglav, da bi se on ispratio broj žena koje treba da izmene rodnu ulogu raste tolikom brzinom da uskoro neće biti dovoljno ženskog pola da igra ulogu ženskog roda. Feminizam je tako osuđen da urušava sopstvene temelje, podrivajući matricu ženstvenosti koju je zaumio da postavi u prvi plan. Razlog ovome leži u prvobitnoj postavci rešenja problema koja je pogrešna, odnosno jednostrano je postavljena: zar nije logičnije da se umesto osnaživanja žena pomogne muškarcima da povrate svoju prvobitnu ulogu? Oni samostalno to ne mogu postići, jer da mogu, ne bi nikada ni upali u tako duboku krizu; njima su potrebne žene, jer koliko god tok istorije zaista bio muški, njegovo ishodište je odvajkada bila žena. Moć o kojoj govori Niče je u velikoj meri zapravo seksualna moć na šta je ukazivao Frojd, jer čemu svi pokolji, prestoli, baliste i inkvizicije ako ne zarad moći da se izabere najčestitija partnerka. Krajnji cilj je mogućnost izbora sa kojom ženom ćete zasnovati porodicu, a izbor je samo jedna od faseta slobode koja je lajt-motiv istorije Zapada. Razumljivo je odakle potiče gotovo animalni bes feministkinja koje bez svoje krivice bivaju odbačene od muškaraca čija odlučnost opasno talasa unutar herojske oplate kojom su ih zadužili očevi i dedovi, rastačući matricu njihove muškosti.

Od nemerljive je važnosti, naročito u Srbiji do koje još uvek nije stigla bujica opadanja hrišćanskog Boga kakvoj svedočimo u Zapadnoj Evropi, da shvatimo da feminizam, koliko god na prvi pogled delovao kao jednostavno rešenje, nije jedini način da se razreši disbalans rodnosti. Alternativa jeste osnaživanje muškaraca, ali ne čitave populacije koja broji bezmalo polovinu stanovništva planete, već onog sloja, a muškost usled svojih gabarita jeste slojevita, koji je pre više vekova prvi stradao pred naletom nesputane slobode pojedinca: džentlmena.

„Homo Balkanikus“ jeste bazična i najbrojnija grupacija muškog roda, ali postoji i red džentlmena koji je nadređena kategorija. Ove provizorne kategorije nisu inherentne, već je gospodin „homo balkanikus“ koji je do te mere rafinirao sebe da je postao zasebna kategorija: čovek koji otvara vrata dami (ženski pandan džentlmenu), ali istovremeno poslovično raspaljuje po nosu svakog ko je uvredi. Ovakav muškarac postoji, ali je doveden do ruba opstanka, jer potrošačka društva vole rabadžije i metiljave intelektualce kao dve odvojene kaste koje se međusobno ne mešaju, jer tako raslojeni ne predstavljaju pretnju po vlast. Štaviše, marionetska popularna kultura dvolično propagira surogat džentlmena koji je travestija i privid pravog gospodina. U Engleskoj, kolevci istinskih džentlmena, ova institucija je najsurovije proganjana, pa je tako danas svaki čovek gentleman, a na vratima klozeta piše: gents. Posredi su oprobani mehanizmi blaćenja: „svi su muškarci isti“ i „muškarci su kreteni“; tako da iz ove dve premise sledi da gospoda ne postoje, jer su podjednako sirovi kao svi ostali. Elita muškog roda je desetkovana da bi se eliti ženskog roda prikazalo kako pravi muškarci više ne postoje, a nastanak feminizma je bio samo prirodna reakcija na sliku ovakve iskrivljene stvarnosti.

Naposletku, valja odati tajnu da mandatorni okidač da muškarac postane džentlmen upravo jeste ženska naklonost. Ironično je da istoriju koju je muški rod pisao zamenarujući žene, sada počiva na njihovoj dobroj volji da pomognu svojim ugnjetavačima, jer oni sami ne mogu da opovrgnu sva zla koja su naneli igrajući se rata. Pitanje budućnosti čovečanstva nije pitanje da li žene imaju moć, valjda je dosada svima jasno da jeste tako, već kako će tu moć iskoristiti. Žene imaju priliku da poput Porše, Šekspirove junakinje iz Mletačkog trgovca koja se zalaže za milost, odbace preuzeto ruho muškosti i pomognu svojim muškarcima da se ponovo ojačaju, tako da ovaj put oni budu trezveno svesni uloge herstory [njene priče] u njihovoj istoriji. A ko zna, možda možda onda povest počne da beleži stranice zajedničke priče ljudskog roda.

Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu