Blog

Spamovanje individualne slobode

Stefan Pajović, Novi Sad

„Ljudi su stvoreni različiti; težeći da postanu slični jedni drugima, oni gube i svoju društvenu slobodu i svoju pojedinačnu autonomnost“.

Dejvid Risman, Usamljena gomila

Da bi čovek bio istinski slobodan, on se mora izražavati na sebi svojstven način. Sloboda ličnih postupaka jeste osnovno slobodarsko merilo, a društva se rangiraju upravo prema tom aspektu. Lični izraz je merilo stepena slobode društva, jer da bi čovek sebe ostvario kao ličnost, on treba da deluje shodno sopstvenom nahođenju. Tiranije upravo na tom planu žele da sputaju čoveka, ograničavajući njegovu individualnost, jer osoba bez ličnog stava nije ličnost i njome se lakše može vladati. Zapravo, autokratije su nekada primenjivale ovakav postupak, jer danas koriste daleko perfidnije metode.

Ukoliko želimo da se razlikujemo od drugih, oblačimo se i postupamo drugačije. Ako svi na posao dođu u odelu, neki osobenjak može poželeti da dođe u majici kratkih rukava. Strogo društvo će onda zapodenuti bitku da taj idiosinkratični pojedinac obuče košulju, a on će stati da se buni i ko god da na kraju pobedi, bitno je da je borba postojala, jer svaka sloboda, pa i individualna, mora se osvojiti i nikad se ne daruje. Drugim rečima, mora postojati previranje da bi postojala sloboda.

Danas je slučaj da firma koja ima ovakvog radnika odluči da je on u pravu i da svi radnici treba da, recimo petkom, dođu na posao ležerno obučeni. Naizgled, rešenje kojim su obe strane na dobitku. E, u tome i leži kvaka, jer ako se sloboda podari, onda ne mogu postojati suprotstavljene strane, a bez njih i pobune ne postoji istinska sloboda, već samo njen nakaradni surogat. Sistem gušenja slobode je evoluirao do te mere da dezavuiše ne samo borbu, već i čovekovu prirodnu potrebu za buntom: „Što se joguniš, vidiš da može da se dolazi u majici kratkih rukava, ne mora košulja“. Jeste, ne mora, ali kako sada prepoznati našeg przničavog junaka među jednoobrazno „drugačijim“ ljudima.

Čitavo zapadno društvo je pristalo da mu se pobuna prodaje u supermarketu na akciji. Hipsterska kultura je najbolji primer za to: oni su protiv pravila uštogljenog sveta, a kačkete koje nose naopako, kupuju kao takve, prefabrikovane i upravo namenjene da posluže kao zamena za istinsku pobunu. Ukoliko neko odluči da digne ustanak, vrlo brzo će mu vlast koju želi da sruši sama podariti oružje i ljudstvo, pa će on moći do mile volje da se igra rata u unapred izrežiranim pobunama. Umesto da se guši, revolucija je počela da se prodaje narodu u prigodnom pakovanju, tako da kada je on konzumira, pomisli da se nasitio slobode i ne ište je više. Bitka biva dobijena pre no što je počela: Koka-kola koju pijete kad ste žedni, pa još više ožednite; pojedete big-mek nakon koga ste još više gladni.

Posredi je očigledno spamovanje ljudskog, može se bez ustezanja reći, nagona za slobodom i individualnošću. Ako neko progovori istinu i krene da se bori za nju, masovni mediji i društvene mreže će odmah tu istinu prigrliti do te mere da će njena esencija biti uništena u procesu proliferacije. Drugim rečima, šta god da istinski poželimo, oni koji vladaju društvom će nam to priuštiti u tolikoj količini da nam se smuči, tako da ćemo valjane ideje odbaciti, jer smo predozirani njima. Ovakavo korišćenje slobode protiv sebe same srećemo na najneočekivanijem mestu, u proročanstvu Tarabića: „Nečastivog biti neće u njihovim dušama, nego nečega mlogo zgoreg od nečastivog. Oni će vjerovati da je sva njiova omama istina prava, a nje u njiovijem glavam biti neće“.

Čini se da je svaka pobuna nemoguća jer je u startu spamovana, ali ne mora budućnost biti toliko crna. Naime, pojedinac treba da odgovori istom merom, koliko god ironično to zvučalo. Treba što više poštovati sistem i podilaziti mu do te mere da on postane spamovan besmislom koje je sam stvorio. Naš veseli radnik treba da dođe na plažu u odelu i time obesmisli i raskrinka veštački uspostavljene norme, jer ko će propisati da se na kupalište mora dolazitu u smokingu, a da pritom ne bude ismejan. Da, humor je drugo bitno oružje, jer najučinkovitije raspršuje strah, ali to je neka druga priča. Naposletku, ne zaboravimo da individualna sloboda jeste lična, ako ne i intimna stvar, i nije neophodno izražavati je jezikom društvenosti. Nosimo naše majice kratkih rukava ispod sakoa; time u isto vreme iskazujemo sebe i uskraćujemo tanad spamerima individualnosti koji bi da obesmisle svako čestito načelo.

Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu  u Novom Sadu