Blog

Prilog za građu Leksikona beščašća

Crtica o botovima

Radoje Femić, Nikšić

Doba u kojem živimo možda je napregnatnije svojevremeno opisao Mario Vargas Ljosa, neponovljivo privlačnom sintagmom o pripadanju „civilizaciji skandala“. Tehnološki i sveukupni razvoj je, na taj način, nemalom broju skandal majstora omogućio da se iz prezrivo tradicionalne pozicije intrigaša i poltrona, uzdignu do sofisticiranog zanimanja, tačnije rečeno do fundamentalne vokacije našeg doba, tako što će postati – botovi. Uzalud je autor ovih redova prilježno listao Vujaklijin Leksikon, odrednice bot nema, pa nema. Iz najdublje potrebe da dragocjeno proširenje ekspresivnih mogućnosti srpskog jezika racionalizuje, s neskromnom ambicijom, i skromnim duhovnim zamasima, autor se uputio na tumaranje po značenjskim lavirintima lekseme koja predstavlja najkraću karakternu lozinku naše stvarnosti.

Bot je fenomen, čiji pojavni oblik je prilično dostupan i lako uočljiv. Bot je vrednovano, na tržištu traženo zanimanje. Legalni oblik privređivanja. Pozitivna legislativa botovsko privređivanje ne tretira kao krivični prekršaj. Botovanju, dakle, ne prijeti nikakva formalna sankcija. Logička neumitnost prirodno rezultuje saznanjem da za botovanje nije neophodna nikakva naročita hrabrost, što blagotvorno utiče na kvantitet regrutovanih botova.

Botu nije potrebna ni fizička spretnost. On, naime, ne mora da visi na prozoru, leži ispod kreveta, čuči u krošnji drveta, niti da se prerušava u maskirni dezen.  Botovska zadruga tvrdi da je broj pripremnih radnji minimalan. Za samoostvarenje u ovom esnafu nije presudno ni obrazovanje, ni životno doba. Botu je dovoljan kompjuter, pristup internetu, i dobra volja, tačnije – sklonost ka botovanju. Jer, bot radi po učinku, nema fiksnu zaradu. Njegovi se dometi  stimulišu proporcionalno uloženom naporu. Nadoknada početniku, botu-junioru, najčešće ne prevazilazi gastronomsku ponudu punktova brze hrane, mada se priznanje botu-senioru već odaje preko instituta žiro-računa.

Botova radna metodologija je lako savladiva. On, naime, ima razvijen softver u kojem vrlo egzaktno samjerava i definiše indeks poslušnosti tretiranih antibotova. Botov neiscrpni, radni rudnik su društvene mreže. Fejsbuk, naročito. Bot ima jedan, zvanični profil, preko kojeg formalno obavlja „presretanje“ jeretičkih lajkovanja, šerovanja,  uzdržavanja od fb aktivizma... On, istovremeno, ima i veliki broj anonimnih naloga na kojima vježba invenciju imenovanja, egzistirajući pod najraznovrsnijim identitetima – Trnova ružica, Ciciban, ili Radničko samoupravljanje (Postmodernistički nastrojen čitalac ovih redaka ima apriorni blagoslov autora da niz samoinicijativno nastavi). Preko tih naloga bot konstruiše poželjnu, umirujuću sliku o sebi, jer je interesovanje drugih za afirmaciju njegovih botovskih pregnuća oskudno. Tako bot na svoju adresu redovno isporučuje naklonost mladih, obrazovanih, a naročito dopadljivih pripadnica ljepšeg pola, koje bi, inače, da njega nije, ostale u trajnom deficitu odgovarajuće ilustracije unikatne muževnosti.

Botova naročita strast (i slast) je komentarisanje. Radnim danima na fejsbuku i tviteru, a vikendom na portalima. Bot je nepodnošljivo pamfletističan, groteskno analitičan, otužno objektivan, iritantno sveprisutan u virtuelnom prostoru.

Bot ima fascinantan i obavezujući genetski materijal. Njegovo porijeklo predodređuje i podupire njegovu botovsku sudbinu. Botov deda po danu je slaninu dostavljao četnicima, a po noći nosio kajmak partizanima (može i obrnuto – ne utiče na obrazovanje simboličkog plana – prim. autora). Jaja iz opustošenih kokošinjaca je, ipak, ostavljao isključivo za sebe, ne želeći da ih obremenjuje teretom ideoloških raskola.

Bot ima gazdu. Najmanje jednog. Obično više. Bot nastoji da svoje aktivnosti višestruko materijalizuje, jer je bot od svih folklornih gnoma čuo (i primenjuje) samo jednu – da umiljato jagnje dvije majke ima. Zato bot neumorno cinkari. Prvo nelojalne. Bot nadređenim referiše o jeretičkim poduhvatima. Bot je neprestano na ispitu vlastite odanosti, zato u nedostatku botovskog materijala cinkari i druge, lojalne. Jer, ako je bota Bog kaznio duhovnim daltonizmom, omogućio mu je da s detektivskim instiktom razlikuje lojalnog i snishodljivog, i da poštedu primjenjuje samo na ovog poslednjeg.

Botova fizionomija je specifična. Na njegovom licu neprestano titra umjereni smiješak, relativizovan (s)nuždenošću, koja vjerovatnoću prikupljanja botovskih podataka čini značajno većom. Jer, botu se informacije ne daju, već udjeljuju, poput milostinje. Bot ne shvata da mu se namjerno (o)daju samo oni podaci koji se  preko botova i objelodanjuju, da se konvencija distanciranosti ne bi urušila. Tako se botovska misija istovremeno aktuelizuje i kao posao dželata, i kao posao žrtve. Subjekat botovanja je, na taj način, u isti mah i objekat botovanja, samo što ga botovska predanost onemogućuje da s distanciranom (samo)kritičnošću sagleda tamne strane botovske slave.

Najdrskiji među botovima obrađivane antibotove drži za lakovjerne i naivne, a sebe za prevejanog. Bot u kafeu pije isključivo kafu i kisjelu vodu, da mu receptori slučajno ne bi zatajili. Bot drugome radi o glavi, ali se u realnom, empirijskom entitetu vrlo srdačno pozdravlja, jer ne želi da zatvori vrata ni za jedan eventualni komunikacioni kanal. Bot je ranije slao anonimna pisma i dojave, a sad ima inboks, što mu rashode poslovanja gotovo ukida. Stoga je bot očekivano solventan.

Botov minus je neopipljive, apstraktne prirode, koji je u početku botovske karijere još i bio podnošljiv, ali je odavno  produbljen do kraterskih veličina. Bot je odavno etički bankrotirao. Zato nudi na izdaju ličnu, pa i porodičnu moralnu  srebrninu, i tako zatvara krug, opisan botovskim šestarom. Bot se tako konačno sastavlja sa sobom, postaje, i trajno ostaje svakovrsna nula, nedostojna bilo kakvog emotivnog angažmana, osim plemenitog, otrežnjujućeg i nedvosmisleno iskazanog i jasno naznačenog prezira.

Prema botu je besmisleno biti uljudan – bota treba odjebati!

Autor je saradnik u nastavi na Filološkom fakultetu u Nikšiću