Blog

Iz ličnog ugla povodom famozne „Deklaracije o zajedničkom jeziku“

Topla voda koja to nije

Jovan Aleksić, Kosovska Mitrovica

-         Otkrili smo toplu vodu!

-         Pa, to i nije neko otkriće, ali dobro. Svejedno, čestitam.

-         Ipak, postoji jedan mali problem. Ne smemo je nazvati vodom. A ni toplom.

-          Zašto?

-         Pa sad, ne znam... To je malo komplikovano, mogu neki da se naljute...

-         Ali, pobogu, zašto? Je l’ to voda?

-         Jeste.

                                                                -         Je l’ topla?

                                                                -         Jeste.

                                                                -         Pa zašto je onda ne nazovete tako?

                                                                -         Ne smemo... Ne smemo da vam kažemo. Odmah ćete se setiti.

Tako se, otprilike, malo karikirano, u najkraćem može predstaviti smisao inicijative „200 intelektualaca iz regiona“ i njihove „Deklaracije o zajedničkom jeziku“ na prostorima Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Potpisnici pomenute „Deklaracije“ kažu da se u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji upotrebljava zajednički jezik. Do tog „teško ustanovljivog“ zaključka došli su nakon jednogodišnjeg sastančenja u sklopu projekta „Jezici i nacionalizmi“, koji se održavao u Beogradu, Splitu, Podgorici i Sarajevu.

Pošto su pomenuti stručnjaci došli do svog „epohalnog otkrića“, sama po sebi se nameće logična potreba za zajedničkim imenovanjem „novootkrivenog“ jezika (priznaćete, stvarno bi bilo besmisleno i glupo da se neki jezik zove „zajednički“). Tu dolazimo do srži ove problematike. 

U vreme Vuka Stefanovića Karadžića mnogi su naš jezik želeli nazvati „ilirskim“. To je, donekle, bilo i razumljivo. U periodu romantizma i panslovenstva  težilo se približavanju i objedinjavanju svih Slovena, jer se smatralo da su Sloveni jedan narod, koji, samim tim, mora imati i jedan jezik. Verovalo se da je jedna od grana velikog slovenskog naroda (pored ruske, poljske i češke) i južnoslovenska, kojoj je dat ilirski prefiks, po prastanovnicima Balkana, da se u prvi plan ne bi isticale „plemenske posebnosti“ Srba, Hrvata i Slovenaca. Na tom tragu je 1850. godine postignut čuveni Bečki književni dogovor, kojim je udaren temelj zajedničkom jeziku Jugo-Slovena. Tim sporazumom je kao osnova za njihov zajednički književni jezik uzet narodni govor Bosne i Hercegovine i Dubrovnika, karakterističan po štokavskom narečju i ijekavskom izgovoru. Dogovor je postignut u Beču 28. marta 1850. godine između osmorice južnoslovenskih književnika, državljana Habzburške monarhije, od kojih su petorica bili Hrvati, dvojica Srbi i jedan Slovenac (Ivan Kukuljević, Dimitrije Demeter, Ivan Mažuranić, Vuk Stefanović Karadžić, Vinko Pacel, Franc Miklošič, Stefan Pejaković, Đura Daničić).

Ljudevit Gaj o „ilirskom“ kao srpskom jeziku:

Kao neka vrsta njegovog dalekog nastavka, sto četiri godine kasnije postignut je tzv. Novosadski dogovor kojim je zvanično standardizovan srpskohrvatski jezik. Iako, lingvistički i istorijski gledano, štokavsko narečje čini osnovu srpskog jezika, ono je ovom sporazumom postalo i istorijska osnova za standardizaciju hrvatskog, odnosno srpskohrvatskog jezika. Na taj način je srpski jezik institucionalno proglašen zajedničkim jezikom Srba i Hrvata, sa promenjenim imenom (srpskohrvatski/hrvatskosrpski). Međutim, ni to nije bilo sve. Srpski jezik je podeljen na dve varijante, istočnu i zapadnu, ekavsku i ijekavsku. U zaključcima tog sporazuma stajalo je da su ravnopravna oba izgovora, ekavski i ijekavski, te oba pisma, latinica i ćirilica. Ipak, praksa je pokazivala da se ćirilica, jedna od najosnovnijih crta srpskog identiteta, pismo kojim su Srbi pisali više od hiljadu godina, polako potiskuje latinicom, koja je u Srbiju prvi put inaugurisana za vreme austro-ugarske okupacije 1915. godine.

Zahvaljujući tome, danas je ćirilica na ivici opstanka u ovoj zemlji. U medijima i na javnim natpisima ćirilica u Srbiji je zastupljena jedva 10 procenata, dok sa 90% dominira latinica. Novosadskim dogovorom srpski jezik je razbijen i posađeno je seme za nicanje „novih jezika“ kao što su bošnjački ili crnogorski, iako, naravno, u lingvističkom i istorijskom smislu oni - naprosto ne postoje. To je bilo sasvim u skladu sa poznatim obrascem hrvatske kulturne politike koji nalaže da sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi ono što se ne imenuje kao srbijansko - jezik Srba u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori - vremenom prestalo da se imenuje kao srpsko. To je, ujedno, bila i jedna od kulturno-ideoloških osnova jugoslovenskih i srpskih komunista, koja, kako vidimo, u nešto drugačijem obliku egzistira i u današnje vreme.

Dakle, istorijski i lingvistički gledano, zajednički jezik Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske izvorno je – srpski. Tu nikakve dileme nema. Zašto onda potpisnici „Deklaracije o zajedničkom jeziku“ to uporno izbegavaju da kažu? Zašto se ponovo, po sistemu uravnilovke, zajedničkim naziva ono što izvorno pripada srpskom narodu? Zašto se, na toj osnovi, doslovno moraju „izmišljati“ posebni, „novi jezici“, kao što su bošnjački/bosanski ili crnogorski? Koliko znamo, u Sjedinjenim Američkim Državama se govori engleski, u Brazilu portugalski, u Meksiku španski, u Austriji nemački, u Moldaviji rumunski... Primera ima koliko god hoćete. I nikome od stanovnika pomenutih država ne pada na pamet da jezik kojim govore nazovu američkim, brazilskim, meksičkim, austrijskim ili moldavskim. Na „brdovitom Balkanu“ situacija je očigledno drugačija.

Sa formiranjem novih država na razvalinama bivše Jugoslavije, političke elite novoformiranih nacija su, u potrazi za novim identitetom, ustanovile da ne govore jezikom kojim su govorile pre raspada zemlje. Njihovo uzaludno traganje za nečim „autentičnim“ što ih nepovratno deli od svog porekla i korena ponekad dobija (tragi)komične dimenzije. Pomenimo samo hrvatsko titlovanje srpskih filmova, pokušaje predstavljanja srednjovekovne bosanske redakcije srpske ćirilice kao „bošnjačkog pisma“, te najnovije izdanje novoizmišljenog „crnogorskog bukvara“ sa slovima „ś“ i „ź“, koji u najvećem delu stručne javnosti služi za sprdnju i pošalicu. Shvativši da takvi pokušaji daju više štete nego koristi, prijatelji, promoteri i duhovni pomagači pomenutih „nadrijezika“ (uglavnom pripadnici levo-liberalne mondijalističke elite i raznih nevladinih organizacija) krenuli su sa proverenim novim-starim metodama. Da bi nastavili tamo gde su stali, da bi dodatno usitnili i skučili srpski kulturni i duhovni prostor, pribegli su dobro oprobanom receptu koji je u prošlosti i te kako davao rezultate:

1.) srpsko nasleđe van granica Srbije proglasiti zajedničkim;

2.) posle nekog vremena hrvatskim, bošnjačkim ili crnogorskim (u doglednoj budućnosti i „kosovarskim“ ili albanskim, ko zna).

U tome je smisao „Deklaracije o zajedničkom jeziku“, uprkos raznim drugim objašnjenjenjima njenih potpisnika. Jedini je problem kako taj „zajednički jezik“ trenutno nazvati. „Zapadno-balkanski“, „jugoistočno-evropski“ ili, pak, „regionalni“? Kako da zvuči što „evropskije“ i „modernije“, a što manje „srpskije“? Kako da se sakrije očigledna istina, falsifikuje istorija i zabašuri suština?

Na sve ovo zvanična Srbija, nažalost, ne reaguje. Ćute njene institucije, ćute njeni intelektualci. Svakako da bi SANU, kao ustanova od najvišeg nacionalnog značaja, mnogo više trebalo da posveti pažnje ovakvim izazovima i adekvatno odgovori na njih. Da se sprdnja sa našim jezikom, kulturom, duhovnošću, identitetom i zdravim razumom ne bi nastavljala u nedogled, sa dalekosežnim posledicama po sve nas, naročito po buduće generacije. Zato ću, na kraju, dodati da bi mi Srbi morali jednom za svagda oglasiti da je sve što je izgovoreno ili napisano štokavskim narečjem (bilo ekavicom, ijekavicom ili ikavicom) - srpski jezik i da se toga u potpunosti pridržavamo u pravnom, književnom i naučnom smislu.

To bi bio zadatak za novosadsku Maticu srpsku, koja je svakako jedna od najkompetentnijih insitucija za pitanje jezika. Tako bi se zvanično konačno obnarodovalo da je „car go“ i da se svi Hrvati, Bošnjaci i (nacionalni) Crnogorci štokavskog narečja služe srpskim jezikom. To je, naprosto, istina. I mišljenja sam da je moramo svedočiti. A našim komšijama i pronalazačima „zajedničkog jezika“ poželimo sve najbolje i mnogo sreće na nekim novim projektima. Neka grade svoje „nove jezike“ kako god hoće, kako znaju i umeju. Nek’ im je sa srećom. A mi čuvajmo svoje. Poštujmo tuđe. I nećemo pogrešiti. Niti se o bilo koga ogrešiti.

Autor je doktorand na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici