Blog

U Prebilovcima

Jovan Aleksić, Kosovska Mitrovica

Peti avgust 2016. godine. Rastući neprijatni zvuk alarma kraj uzglavlja me prenu iz sna i naglo probudi. Kroz zelenkastu zavesu prozora već se pomaljala zora. Pogledah na sat – dvadeset do pet. Malo se protegnuh na dotrajalom krevetu i hitro ustah, da se umijem, operem zube i „na brzaka“ nešto pojedem. Ne smem da zakasnim, u 6 sati sa Novog Beograda krećemo za Hercegovinu. A treba stići do Novog Beograda iz Jajinaca, banjičkog naselja u kom sam smešten, što nije nimalo jednostavno, s obzirom na neredovnost i čestu promenu linija gradskog prevoza. Imao sam sreće! Čim sam sa rancem izleteo iz kuće, na stajalištu me je čekala „sedamdeset osmica“, kojom se prebacih do železničke stanice, a odatle uhvatih „sedmicu“, kojom se prebacih do Novog Beograda. Pomalo nesigurno zakoračih ka našem ugovorenom prevozu, jer ne videh nijedno poznato lice među pedesetak ljudi koji su užurbano ubacivali stvari u gepek autobusa.

Zažalih što sa mnom ne krenuše dva moja prijatelja, koji u zadnji čas otkazaše svoje učešće u ovom svojevrsnom hodočašću. „Sve neki stariji ljudi... Neću imati s kim da progovorim ova dva dana“, pomislih u sebi i blago se pokajah što sam uopšte krenuo. Baš nekako u tom momentu ispred mene se stvori Sanja sa jednim mladim ruskim novinarom. „Tooo, idemo zajedno!“, radosno uskliknuh i poleteh joj u zagrljaj. Sa žalom pominjući drugare koji nam fale na ovom putovanju, a koji su iz raznih razloga otkazali, nas troje se smestismo na zadnja sedišta autobusa, nadajući se da ćemo se vremenom uspavati. Ali, avaj. Teško je to postići u prisustvu jednog istoričara, jednog novinara i buduće profesorke srpskog jezika i književnosti. Naše društvance je neprekidno čavrljalo o brojnim, za nas izgleda, beskonačnim i nepresušnim temama, trudeći se da ne uznemiravamo svoje saputnike, od kojih su mnogi već polako zakunjali. Posle više od 11 sati putovanja, konačno smo stigli na svoje odredište. Pod prozirnim vedrim nebom vrelog avgustovskog popodneva, u zagrljaju oštrog hercegovačkog krša, sakriveni vrletnim brdima i visokim planinama dočekali su nas Prebilovci.

Ovo lepo, mnogostradalno mesto, jedno je od najstarijih srpskih naseobina u ovom delu Donje Hercegovine. Prvi put se pominje u srednjovekovnim spisima 14. veka, a ime je dobilo po lokalnom vlastelinu Pribilu. Nalazi se na levoj obale reke Bregave, u neposrednoj blizini njenog ušća u Neretvu. Od Čapljine je udaljeno 5, od Mostara 33, a od Jadranskog mora 20 kilometara. Do leta 1941. godine, to je bilo jedno od najrazvijenih, najbogatijih sela u Hercegovini, čiji su žitelji bili ugledni, imućni i cenjeni ljudi. A onda je osvanuo 6. avgust... Crni dan koji je zauvek obeležio istoriju Prebilovaca i njegovih stanovnika. Njihove komšije u crnim ustaškim uniformama, istog jezika, druge vere, zverski su ubile i u jame bacile preko 800 Prebilovčana, uglavnom žena, dece i staraca. Ubijeno je više od stotinu dece mlađe od 15 godina. Svi članovi porodice Tripka Ćirića su umoreni na strašan način. Supruga Stana i desetoro dece. Devet kćeri i sin. Majka je sa kćerkama živa bačena u Šurmanačku jamu, a otac zaklan u dolu, pod selom, sa trogodišnjim sinom u naručju. Sudbinu porodice Tripka Ćirića podelile su još 52 srpske familije, od kojih je 36 potpuno ugašeno. One koje su preživele bile su potpuno osakaćene, pred biološkim uništenjem. Samo iz porodice Bulut stradalo je 149, a iz porodice Ekmečić 78 članova. Od oko hiljadu stanovnika Prebilovaca, ustaški krvavi pir preživelo je svega 172. Prebilovce, naše Lidice, japanski dnevnik „The Asahi Shimbun“ uvrstio je među četiri najstradalnija sela u Drugom svetskom ratu, na nivou cele planete.

Po završetku Drugog svetskog rata nove vlasti su jame sa kostima nevinih prebilovačkih mučenika zabetonirale. Zvanična državna fama o „bratstvu i jedinstvu“ nije dozvoljavala preživelima da iz ponora izvade posmrtne ostatke svojih najmilijih i dostojno ih sahrane. Preživeli Prebilovčani ženili su se u poznim godinama i svojim potomcima davali imena svoje poklane dece, imena svojih đedova, roditelja, rođaka, kumova, komšija, prijatelja... Nisu hteli da im se ugasi sveća... U jesen i zimu 1990/91. godine otvorili su 12 jama na području nekadašnjeg stolačkog sreza (Šurmanci, Bivolje brdo, Hutovo – Gradina, Hutovo – Hadžibegov bunar, Vidonja, Kakauša Gornja, Kakauša Donja, Jasoč, Poplat, Prenj Rudine, Prenj Golubinka, Dubrava – Zvekalica), izvadili kosti svojih stradalnika, oprali ih, okadili i preneli u prebilovački seoski dom. Kako su džakovi kostiju izvađenih sa dna jama išle od ruku do ruku Prebilovčana, nekome se od prisutnih kroz suze otelo: „Evo rođače, primi, evo, đeca naša. Đeca naša! Pedeset godina u jami.“ Ova rečenica inspirisala je poznatog srpskog režisera Zdravka Šotru da snimi dokumentarni film o ovom potresnom događaju. Iz hercegovačkih bezdanica izvađene su kosti nevinih srpskih žrtava iz Klepaca, Loznice, Gnjilišta, Tasovčića, Opličića, Lokava, Kozica, Trijebnja, Dabrice, Šćepan Krsta, Ljubljenice, Čapljine, Počitelja, Pijesaka, Stoca... Na pedesetu godišnjicu stradanja, 4. avgusta 1991. godine, nakon opela i liturgije koje je služio patrijarh Pavle, položene su u kriptu spomen- crkve Sabora srpskih svetitelja i prebilovačkih mučenika u Prebilovcima. Međutim, nije im bilo suđeno da počivaju u miru.

Samo godinu dana nakon njihove sahrane, potomci njihovih dželata su ih ponovo ubili. U operaciji „Lipanjske zore“ (7 - 26. jun 1992. godine), koju su izveli pripadnici Hrvatske vojske (HV), Hrvatskog vijeća obrane (HVO) i Hrvatskih obrambenih snaga (HOS), pored proterivanja preko 40.000 Srba iz doline Neretve, pljačkanja i spaljivanja njihovih kuća, miniran je i uništen nedovršeni spomen-hram u Prebilovcima. Na sarkofag i na same posmrtne ostatke mučenika postavljen je plastični eksploziv, uz protivtenkovske mine i velike avionske bombe. U uslovima velikog pritiska i temperature uništeno je 95% moštiju, a jedan manji deo se sjedinio sa betonom. Posle trećeg miniranja crkve teren je poravnat građevinskim mašinama. Oskrnavljeno je i pravoslavno seosko groblje. Ustaški naslednici pucali su u srpske nadgrobne spomenike, a iz nekih grobnica vadili kosti i spaljivali ih. Istorija se ponovila u svom najstrašnijem obliku...

Iako mi je sve ovo davno bilo poznato, koračajući prašnjavim prebilovačkim stazama, oivičenim kamenim zidovima i niskim, divljim rastinjem, imao sam osećaj kao da prvi put saznajem za horor koji se ovde desio. Pitao sam se, šta je to u čoveku što ga navodi da nanese takvo, nezamislivo zlo, drugom ljudskom biću. Svom komšiji, sa kojim se svakodnevno sretao, kome je Boga nazivao, sa kojim je u školu išao, sa kojim se šalio, sa kojim se u kafani opijao, sa kojim je zemlju, kamen, vodu, hleb delio... Ne, nije to mržnja. Ni pohlepa. Ni zavist. U pitanju je nešto mnogo gore. Nešto tamno. Nešto što nije od ovoga sveta. Nešto sotonsko... Nešto što nema ime. I mislim da zdrav razum bilo kog čoveka na zemaljskom šaru, ma odakle dolazio, ma vere ili nacije bio, ne može dokučiti, razumeti, ni objasniti ono što se ovde dvaput dogodilo.

Mučeći se svojim mislima, razlozima postojanja nečeg tako iskonski zlog i užasnog, dočekah veče sa svojim novim prijateljima. Pored Sanje i Rusa Andreja, tu je i budući lekar Goran, mladi guslar Predrag i njegov drug iz detinjstva Radovan. Pričamo o svemu i svačemu. Odmah se vidi da se radi o dobrim, prostodušnim ljudima, sa kojima se brzo „skapiraš“ i opustiš. Zamolismo Predraga da uzme gusle i pokaže svoje umeće. Nije mu trebalo dvaput reći. Drevni srpski instrument još uvek je prisutan i popularan u ovim krajevima. Zateže se struna, zaječaše gusle. Dok se njihov mučenički zvuk odbijao o gluva hercegovačka brda, tišinu mrkle noći zapara snažan, muški, a opet nekako plačevni glas našeg druga Predraga. Pevao je o Prebilovcima, Klepcima, starcu Vukašinu Mandrapi, popu Milu Jovoviću, Karađorđu, kralju Petru, svetim Nemanjićima, Kosovu... Delove pesama koje smo znali horski otpojasmo, a one koje nismo, pažljivo, zamišljeno, nekako svečano slušasmo, kao da smo na bogosluženju. Posle ponoći odosmo na počinak. Zanoćili smo na dušecima, ćebadima i vojničkim vrećama pod vedrim nebom, u dvorištu spaljene kuće našeg domaćina Milenka. Posmatrajući hiljade načičkanih zvezda kroz lišće vinove loze nada mnom, lagano utonuh u san... Nismo dugo spavali. Već oko 6 sati ujutru bili smo budni. Valja se obući, protegnuti, umiti, doručkovati i spremati za polazak na svetu liturgiju.

Novi spomen-hram Hristovog Vaskrsenja, podignut ma mestu minirane crkve-kosturnice, zvanično je završen i osveštan prošle godine. Svojim spoljašnjim izgledom i arhitekturom podseća na crkvu Hristovog Groba u Jerusalimu. Za razliku od prošle godine, kada je liturgiji prisustvovalo na hiljade ljudi, ove godine nas ima mnogo manje, tek nekoliko stotina duša. Prekrstih se, celivah dovratak crkve i tiho zakoračih u njenu unutrašnjost. A tamo su me dočekali oni. Obični ljudi, u seoskim i hercegovačkim nošnjama, sa svojim ženama koje su brižno držale svoju odojčad na nedrima. Pored njih, osnovci, dečaci i devojčice u opančićima, pastiri, lugari, težaci, pravoslavni sveštenici... Svi su me oni blago gledali sa fresaka i ikona, kao da su hteli reći: „Dobro nam došao, prijatelju, dobro došao u naš dom.“ A onda su počeli da se predstavljaju. Govorili su sa zidova, na kojima su ispisana njihova imena. Gde god da pogledaš, pročitaš neko obično, svakodnevno ime. Koliko je samo Lazara, Marija, Vidaka, Milica, Milana, Jelena, Šćepana, Slavica, Jakova, Stana, Jovana, Draginja, Dušana, Ljubica... Koliko je njih uzidano u ovaj hram... Ljudi kao što smo ti i ja... Shvatio sam da nema mesta pomalo jezivom i sablasnom osećaju koji je do tada tinjao u meni. Bio sam među svojima.

Po završetku svete liturgije sa svojim prijateljima otišao sam do seoskog doma u Prebilovcima, gde se održavala mala svečanost povodom današnjeg dana. Devojke odevene u belo, lepe kao gorske vile, izvodile su etno-duhovne pesme, između ostalih i „Crven cvete“, jednu od najlepših i najtužnijih pesama iz mog kraja. Srce mi je zadrhtalo, a oči navlažile... Valjda niko nije primetio… Smerne Hercegovke anđeoskih lica nežnim glasovima spajaju svoje Prebilovce sa mojim Kosovom... Svoje Kosovo sa našim Kosovom. Iste reči, iste sudbine, iste patnje, iste molitve. Iste svetinje. Svi smo mi sa Kosova, odakle god dolazili.

Obiđosmo i prebilovačku biblioteku koja nosi ime po Stani Arnaut, seoskoj učiteljici koju su ustaše prvo grozno ponižavale i mučile, a onda zaklale i bacile u obližnju Ždrakanovića bašču. Unakaženo telo svoje učiteljice kasnije su pronašli preživeli meštani. Sahranili su je na lokalnom groblju, u porodičnoj grobnici Milana Buluta - Karimana, gde i danas počiva. Njena mala, ušuškana biblioteka, bogata je pregrštom dobrih naslova. Tu su Dostojevski, Dučić, Šantić, Jesenjin, Šekspir, Tolstoj, Njegoš, Platon, Andrić... Samo da ima ko da ih čita... A imaće! Dvaput ubijeni, dvaput spaljeni, dvaput do temelja uništeni Prebilovci polako vaskrsavaju. I pored svih nedaća, problema i rizika, u svoje opustelo selo vratilo se više od 60 ljudi. Kuće se čiste od gareži i korova, a iz nekih od njih dopire i dečiji plač. Ima nade... Život je, uprkos svemu, ponovo pobedio. I to je najveće čudo ovog svetog mesta.

Dok smo se autobusom lagano klackali nazad ka Beogradu, pokušavao sam u svojoj glavi rezimirati utiske sa ovog putovanja. Ali, uzalud. Toliko je bilo toga upečatljivog, iskrenog, tužnog, kamenog, biblijskog u jednom skrivenom selu u dolini Neretve... I sada, dok ovo pišem, pred očima mi stoje likovi nevinih žrtava iz prebilovačkog hrama Hristovog Vaskrsenja. Kao da me pogledima miluju i opominju da ih ne zaboravim, da im upalim voštanicu, da im ponovo dođem... I doći ću, siguran sam. Ne mogu da odbijem. Oni su me zavetovali.

P. S.

Neka ova ispovest hartiji, vama i Bogu predstavlja poziv za svakog od vas da barem jednom u životu odete do Prebilovaca. Da doživite lepotu tog sela od kamena i osetite blaženi mir njegovih stanovnika koji vas sa neba dočekuju. Da posetite mesto gde se ponovo rađa, žanje i proslavlja. Da se uverite u živu istinitost one Njegoševe poruke o borbi neprestanoj. Da te reči nastavite. Da počnete verovati da je i nemoguće moguće. Da odete do jedne sićušne tačke vaseljene u kojoj je nemoć zla sagorela u ludilu svome. Tamo, gde su obični, mali i nejaki svojim mučeništvom podigli neprelaznu granicu između ljudi i neljudi. Onde, gde je ljubav pobedila mržnju, a život smrt. Onde, gde se ponovo živi. Danas i večno.

Autor je doktorand na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)