Blog

Jedan dan u Metohiji: radost, tuga i nada

Jovan Aleksić, Kosovska Mitrovica

Dvanaesti januar 2016. godine. Iako je zima, nije naročito hladno, tek poneki dašak vetra. Mirkan, Laki i ja strpljivo čekamo naše prijatelje iz Novog Sada, Beograda, Niša i Kragujevca ispred autobusa, spremni da polako krenemo ka Metohiji. Oni su došli sa namerom da krunišemo zajedničku humanitarnu akciju  „Kosmetu na poklon“, uručivanjem poklona našoj deci iz ugroženih srpskih enklava južno od Ibra. Celu ovu priču samoinicijativno je pokrenula jedna divna mlada Novosađanka, kojoj su se pridružile njene koleginice iz kolege sa novosadskog Pravnog fakulteta, da bi se nakon toga akcija proširila na Beograd, Kragujevac, Niš i, naravno, moju Kosovsku Mitrovicu.

Svi smo zajedno uporno, vredno i marljivo radili i skupili preko hiljadu paketića. Dok smo ih pakovali u autobus, poče da pada kiša, koja brzo prestade. Vozač upali mašinu i nas četrdesetak krenusmo ka Goraždevcu, osamljenom srpskom mestu u Metohiji, koje je vrlo često bilo na meti terorista. Put do ovog sela podno Prokletija trajao je oko sat i po vremena. Većina mladića i devojaka iz centralne Srbije nikada do tada nije kročila na Kosovo i Metohiju. Puni znatiželje, upućivali su mi razna pitanja, koja su se uglavnom odnosila na burnu istoriju ovog prostora. U neverici su posmatrali spaljene srpske kuće pored puta, uništene i oskrnavljene crkve i zapustela srpska naselja. Čudili su se kako se to može događati u sred Evrope, u 21. veku. Čudimo se i mi koji tu živimo, ali ne pomaže. Oguglali smo. To nam je, što nam je.

Stigosmo u Goraždevac. To je lepo metohijsko selo od oko 800 stanovnika, koje preseca nekoliko ulica i put za Dečane i Peć. Dođosmo pred zgradu osnovne škole, koja istovremeno služi i kao vrtić i kao predškolska ustanova i kao srednja škola. Dočekao nas je direktor i ljubazno osoblje, koji su bili iskreno dirnuti našim dolaskom. Preneli smo poklone iz autobusa u njihovu fiskulturnu salu i sačekali da se deci završi čas. Začu se zvono i – eto njih. Dečica ko jabuke. Lepa, zdrava, rumena. Dok je Mirkan u ulozi Deda Mraza jednima delio poklone, drugi su u redu stajali mirni. Niko da galami, da se gura, da čini nestašluke. Vaspitana, dobra, prerano sazrela deca, koja žive bez slobode, u uslovima nedostojnim čoveka. Sedmog decembra prošle godine, pre samo nešto više od mesec dana, teroristi su noću pucali na njihove kuće i uništili spomenik nastradalim Goraždevčanima u centru sela. Kakve sve ožiljke nosi njihova nevina duša, samo oni znaju. Kad su sva dečica primila poklone, formirala su hor i složno, nežnim glasovima zapevala „Crven cvete“, jednu od najlepših i najtužnijih pesama sa Kosova i Metohije. Niko od nas nije izdržao... Pevali smo i plakali, skrivajući poglede jedni od drugih, isto kao i naša dečica. Teško mi u grudima. Verujem, i svima ostalima. Toliko naboja, tuge i iskrenih ljudskih emocija...

Nakon rastanka sa dečicom i njihovom školom, rešismo da obiđemo i uništeni spomenik postradalim Goraždevčanima i dve crkve koje se nalaze u selu. Direktor škole je krenuo sa nama i drhtavim glasom govorio o žrtvama u čiju je čast podignut spomenik. Među njima su bili i dvanaestogodinji Pantelija Dakić i devetnaestogodišnji Ivan Jovović, ubijeni na reci Bistrici, avgusta 2003. godine. Svašta se kuva u čoveku dok gleda razbijeni mermer sa slikama dečaka. Mešaju se tuga, bol, neverica, prezir... Prekrstismo se, celivasmo ostatke spomenika i krenusmo ka najstarijoj crkvi-brvnari u Srbiji. Podignuta je tokom 16. veku u Goraždevcu i posvećena je Svetom Jeremiji. Po priči moje poznanice Tamare, mlade nastavnice u goraždevačkoj osnovnoj školi, na ikonostasu crkve sačuvane su carske dveri iz 16. veka, kao i nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Nedaleko od ove, 1926. godine podignuta je nova crkva, posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice. Svakog 14. maja u Goraždevcu se održava veliki sabor, najveselija manifestacija u ovom prelepom, tužnom mestu. Obiđosmo i novu crkvu, srdačno se pozdravismo sa direktorom osnovne škole i obećasmo mu da ćemo uskoro ponovo doći u Goraždevac. Uđosmo u autobus i nastavismo svoj put ka Visokim Dečanima.

Pred ovom svetinjom dočekali su nas bunkeri, rampe, velika NATO zastava i pripadnici slovenačkog i austrijskog kontigenta KFOR-a. Predstavismo im se, a oni nas pustiše. O Gospode, šta dočekasmo! Da pitamo Slovence i Austrijance da li možemo da uđemo u naše Dečane... Postadosmo stranci strancima na najsvetijem delu srpske zemlje... Šta ćeš, valjda nam je tako pisano.

Neobična lepota Visokih Dečana ne da se rečima opisati. Zadužbina kralja Stefana Uroša III Dečanskog (1321-1331) i sina mu Dušana, potonjeg cara, smeštena pod vrletnim Prokletijama, pokraj Dečanske Bistrice, predstavlja jedno od najvećih dostignuća srpske i evropske srednjovekovne arhitekture, specifičan spoj Istoka i Zapada. Jedini je manastir u ovom delu Evrope koji je ostao potpuno autentičan. Kakav je bio pre sedam vekova, takav je i danas. Jedan od najvrednijih dragulja iz riznice pravoslavne civilizacije. Pre nego što smo ušli u ovu svetinju, otac Petar nas je pozvao na gozbu u manastirski konak, gde smo obedovali i pili nadaleko poznato dečansko vino. Nakon toga, ušli smo u manastir. Iako sam mnogo puta bio u njemu, svaki put osetim neku radosnu jezu, kombinaciju strahopoštovanja, ponosa, poniznosti i sreće. Isto to su osećali i ostali. To im se na licima videlo. Uzbuđenje prilikom celivanja ćivota sa moštima Svetog Kralja Stefana Dečanskog, tajanstvena tišina unutar dečanskih zidova i likovi vladara i svetitelja koji nas gledaju stvaraju poseban osećaj, za koji ne postoji adekvatan opis. On se jednostavno mora doživeti. Dvadesetogodišnjoj Mirjani, ljubopitljivoj Novosađanki prekrasnog osmeha, pokazujem svetu lozu Nemanjića, živopisanoj na istočnom zidu dečanske priprate, pričam o istoriji manastira i ovog kraja, obilazim oko stoletnih borova u dvorištu, zastajem pored grobova dečanskih igumana i monaha, dok pogledom tražim vrhove planinskih masiva u snegu i magli... Čini mi se da bih ovde mogao ostati ko zna koliko... Ali, ipak, moramo krenuti dalje, već pada mrak. Pećka Patrijaršija nas čeka.

Žurno uđosmo u autobus i nastavismo naše putešestvije ka duhovnoj prestonici naše Crkve. Nad Rugovskom klisurom nadvila se magla iz koje sipi sitna, hladna kiša. Manastirska vrata zamandaljena. Neko od mojih saputnika nekoliko puta udari zvekirom u metalnu kapiju, a meni se, više za sebe, ote: „Ko udara tako pozno, u dubini noćnog mira, na kapiji zatvorenoj, svetogorskog manastira...“ Dve-tri devojke pored mene to prihvatiše, pa zajedno tiho otpojasmo skoro pola pesme. Ne postoja malo, začu se otvaranje brave, a na vratima kapije ukaza se prilika monahinje koja nam požele dobrodošlicu. Sa strahopoštovanjem koračamo ka drevnoj Pećaršiji, opasanoj planinama, zidovima i bodljikavim žicama. Celivamo dovratak i ulazimo u prvu od četiri crkve, koje čine ovo veličanstveno zdanje. Jedna mlađa monahinja besedi nam o prošlosti ove svetinje. Bože, koliko je to bogatstva, lepote, umetnosti, žive istorije na jednom mestu... Tu su grobovi naših arhiepiskopa i patrijaraha. Tu su prestoli naših vladara i svetitelja. Tu je stari šam-dud, posađen pre više od sedam stoleća, prirodni i kulturni spomenik. Drvo naše istorije. Tu je sve ono što nas čini ljudima, hrišćanima, Srbima. Tu je srž našeg identiteta. Svi smo ushićeni, a najviše oni koji su prvi put ovde. Kosovo i Metohija su zaista srce i duša Srbije. I svih Srba, ma gde živeli. Iako bi želeli ostati što duže na ovom svetom mestu, vreme je da se krene dalje. Ali, avaj, naš put do malog metohijskog sela Vidanja se izjalovio, jer su im Šiptari isključili struju, pa bi nam bezbednost bila ugrožena. Niko nam po mraku ne bi mogao garantovati da nas neće zasuti kamenicama, ili nečim opasnijim, ne daj Bože. Zato se uputismo nazad, ka Kosovskoj Mitrovici, a poklone mališanima iz Vidanja uručićemo nekom drugom prilikom.

Dva sata kasnije, bili smo u Kosovskoj Mitrovici. U studentskom klubu smo ostali do ponoći, želeći da što duže ostanemo zajedno. Pokušavali smo da sumiramo utiske sa našeg putovanja, ali uzalud, jer znamo da će se oni sleći tek za nekoliko dana, možda i nedelja. Ipak je ovo bio jedan od onih dana koji dugo ostaju u sećanju. Akcija je uspela. Tačno u ponoć ispratili smo naše prijatelje iz centralne Srbije. Grlili smo se, ljubili, obećali da ćemo se uskoro ponovo okupiti. Na kraju, pozdravili smo se pesmom „Sa Kosova zora sviće“. To je naša najbolja poruka. Do skorog viđenja. Dogodine u Prizrenu.

Tekst posvećen svima koji su na bilo koji način doprineli studentskoj humanitarnoj akciji „Kosmetu na poklon“.

Autor je doktorand na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici