Blog

Crveno dugme

Branko Dimitrijević, Beograd

Eh, kako sam bio mlad i prpošan u to davno vreme, kad je u jednim omladinskim novinama objavljen intervju Bogdana Tirnanića Tirketa sa Živojinom Žikom Pavlovićem. Tu je Tirke na početku opisao Žiku, pa Žikin stan, pa naređao šta kod Žike ima od pića, da bi, kad je spomenuo albanski konjak Skenderbeg, opomenuo buduće posetioce da tog pića u ponudi više nema. Bilo je nekoliko odličnih pasusa u tom intervjuu, kao na primer Žikina opservacija da su revolucije plod biološke nužnosti iz čega bi, jelte, proizašlo da svaka generacija treba da ima neku svoju revoluciju, pa ako se to ne dogodi, onda je ta generacija frustrirana i neostvarena. Ali ja bih se ovde i danas, na dan američkih izbora, kad se još uvek ne zna rezultat, osvrnuo na jednu drugu Žikinu misao. Rekao je nešto u stilu: sigurno je da onih 20 miliona birokrata i njihovih užih porodica u Sovjetskom Savezu misle da se društveni procesi odigravaju među njima, a ne među onih preostalih dvesta miliona.

Svaki iole bolji psiholog će vam reći da je greška projektovati sopstveni mentalni sklop na ostale, ali mi tu grešku neprestano pravimo, neki manje, neki više. I tu dolazimo do onog zaprepašćivanja kad naši bližnji uzviknu: ne mogu da verujem! Obično se to uzvikne kad se vide rezultati nekih izbora, jer ko bi normalan glasao drugačije nego onako kako smo mi glasali.

Znate već kako to ide, kad su već filmovi na torentima besplatni, živ čovek tu poskida gomilu raznih dela sedme umetnosti, uslovno govoreći, pa onda vidi kako su filmski autori, opet uslovno govoreći, pošli od sebe i dalje nisu otišli, odnosno bili su ubeđeni da se društveni procesi odigravaju među njima i njima sličnima i da su njihove preokupacije i njihovi problemi zapravo jedino o čemu vredi napraviti film. I tu su se, što je pokazao i prijem filma, grdno za-prevarili. (Polazeći od sebe ja izbegavam psovke, pa uvek ne mogu da verujem kad ih vidim u štampi.)

Prema tome, engleska vladajuća klasa je odavno shvatila da se masama mora i suptilno i na sve druge načine sugerisati kakve stavove da imaju o važnim stvarima o kojima će se malkicke kao pitati. Ta je vladajuća klasa pravo glasa davali na kašičicu, prvo su to mogli samo oni sa parama, pa onda i oni sa manje para, pa samo obrazovane žene dobrog materijalnog stanja, pa onda i ostale žene, a dok su to odugovlačili usavršavali su metode manipulisanja, stvaranjem dve partije od kojih je jedna kao konzervativna, a druga kao nije. Ali to samo u kampanji, a ko god da dođe na vlast, ponaša se isto, bez obzira na davana obećanja. Isto to su preuzeli i Amerikanci: dve partije koje se razlikuju samo po imenu i izbornim bojama, a sve što obećaju pre izbora, posle izbora zaborave.

Sedeo sam jednom sa advokatima u Americi i baš bio mart, mesec dana pre krajnjeg roka da se prijave prihodi, pa onda živ čovek ili doplati porez državi ili dobije nešto nazad od države.  I tu mi oni kažu kako je nemoguće ispravno popuniti taj obrazac za porez, pa je nemoguće tačno znati koliko ko treba ili ne treba da plati. I još mi rekoše da je to namerno napravljeno tako komplikovano da bi uvek mogao neko, ko državi, odnosno moćnicima koji kontrolišu državu, stane ne žulj, da se optuži za utaju poreza.

Isto tako je i sa izbornim procesom, eno ih na televiziji, ubiše se objašnjavajući kakve su sve kombinacije moguće, pa ko sve ima ili nema pravo glasa u kojoj državi i kakvi su sve problemi mogući. I onda se naivni pitaju pa zar nije jedna takva zemlja u stanju da to od jednih do drugih izbora ispegla i popravi. Naravno da je u stanju, ali nisu ludi da to urade pa da posle ne mogu da nešto smuvaju ako im to muvanje odgovara. Eno ga nasred jutjuba dokumentarac, priča tip koji je napravio softver za ove mašine što broje glasove i kaže kako god da se glasa on može da klikne mišem gde treba i da rezultat bude 51 prema 49. Za bilo kog kandidata!

Što se kandidata tiče, reči ne treba trošiti. Isti taj Tirke sa početka ovog teksta je za svojevremenu državnu sekretarku Amerike rekao:"Jedino što je ružnije od te babe su njene noge". Nije lepo, ali em je tačno em isto tako nije lepo što je ta baba naređivala jedne sankcije preko drugih i jedno bombardovanje preko drugog i što je silni svet zapao belaja zbog njene politike, koja ako i nije bila njena, ona ju je zdušno sprovodila. E, pa tako se sad smatra da će ova nova baba, a uzdržaću se od komentarisanja njenih donjih ekstremiteta, zdušno sprovoditi jednu vrlo opasnu politiku, koja će svet voditi ivicom provalije, a sve u nadi da će druga strana da bude razumnija i kao pametnija popusti. A šta ako druga strana nema opciju popuštanja?

E pa eto, kako reče Žika, sa početka ovog teksta, svaka bi generacija trebalo da ima svoju revoluciju. Pa nekome zapadne buržoaska, nekome oktobarska, nekome 68-ma, nekome digitalna revolucija, a nekome može da zapadne nuklearna zima, usled pritiskanja onog crvenog dugmeta, pa ako pretekne valjda će dočekati vreme prosvećenog apsolutizma. Jer kao što se iz priloženog da videti, od ove ovakve takozvane demokratije ćemo svi na-nastradati.

P.S. Naravno da će, samo nešto manje zdušno, istu politiku morati da vodi i drugi kandidat, ako nekim čudom dođe do kurcšlusa na onoj mašini za brojanje glasova. Pa i ako bude oklevao, neko će da se progura pored njega i da raspali po crvenom dugmetu, a onda će da ga potapše po ramenu i kaže: "Hrabra odluka, gospodine predsedniče, teška ali jedino ispravna". A ovi drugi će da aplaudiraju. Tako se to radi.

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)