Blog

Ja znam sudbu i sve što nas čeka

Branko Dimitrijević, Beograd

Pre malo više od deceniju i po muškim je tenisom vladao dvojac Sampras-Agasi. Ovaj drugi je bio drogiran, ali je posle u svojoj autobiografiji objasnio da je to njegov kondicioni trener njemu spremao neke napitke, a da on sa tim nije imao nikakve veze, sem što je to uredno pio i što su mu oči čudno svetlele. Pre nego što je tu dvojicu sa trona skinuo Federer, dobrano ih je načeo momak po imenu Marat Safin. Godine 2000. Safin je pobedio Samprasa u finalu U.S. Opena. Tada je komentator američke televivije NBC bio matori Englez, koji je kasapio imena svih tenisera i teniserki koji nisu bili iz anglo-saksonskog sveta. Safinovo ime je pravilno izgovarao, ali nikada neću zaboraviti njegovu paniku kad je Marat na ceremoniji dodele pehara uzeo mikrofon. „On želi da GOVORI“, zavapio je Englez i to ponovio još dva-tri puta, kao da je pred mikrofon stalo čudovite iz Loh Nesa ili biće netom pristiglo iz svemira, sa vrlo mnogo očiju ali ni jednim ustima.

Sve je prošlo bez skandala, Marat se zahvalio organizatorima i publici na pristojnom engleskom, a sada je koliko znam u penziji u Njižnjem Novgorodu i član je Putinove partije. Često se setim te situacije iz jednog vremena kad je Rusija bila samo egzotična zemlja za ove iz Engleske i Amerike, a ne nešto što im do te mere smeta da predano svakim danom sve više rade u korist njene štete.

Tako to nekako ide u tim organizovanim društvima. Odluka je negde na vrhu doneta da su sa ruskim trenutnim rukovodstvom u ratu i sada svi moraju da stanu u red. Moj prijatelj koji na internetu čita časopise iz raznih oblasti, a većina ih je upravo iz Amerike i Engleske, već mesecima se čudi da bez obzira na oblast o kojoj se piše, bilo da je u pitanju elektronika, literatura, film ili muzika, svuda mora da se provuče kritika Putina, Rusije i pro-ruskih „snaga“ na istoku Ukrajine, svuda mora da se ponavlja da je Krim pripojen bespravno, a Putin naredio obaranje malezijskog aviona iznad ukrajinske teritorije. Kad su u ratu, ozbiljne zemlje znaju da su sva sredstva dozvoljena, pa je tako objektivnost brže-bolje odbačena, a pristupilo se najogoljenijoj propagandi i prljavim trikovima. Bukvalno hiljade državnih službenika sede i smišljaju gde bi mogli da naude Rujama, da li na planu sporta, muzike, tehnologije, kako najbolje da ih iznerviraju nekim neosnovanim optužbama, koje će poslušni mediji odmah da prenesu i još uveličaju. A pored tih službenika koji su za to plaćeni, postoji i ogroman broj onih koji bi da se pokažu, da smisle nešto što bi se šefovima dopalo, pa da oni ubuduće budu plaćeni.

Anglo-Amerikanci imaju dugu tradiciju ratne propagande. U Prvom svetskom ratu plasirali su čuvenu priču o belgijskim bebama. Naime, kako su Nemci na putu do Francuske prošli kroz Belgiju, tako je u engleskim novinama objavljeno da su se usput zanimali bacanjem novorođenčadi u vazduh, da bi ih njihovi saborci hvatali na bajonete. Javnost u Engleskoj se odmah digla na noge, svi su bili za rat, da se tim varvarima pokaže čija će majka crnu vunu da prede i tako to. Pred rat u zalivu, na američkoj televiziji pojavila se devojka za koju su rekli da je iz Kuvajta i koja je pred članovima Kongresa i te-ve kamerama tvrdila da je lično videla kako su u Kuvajtu vojnici Iračani vadili u bolnici bebe iz inkubatora, pa ih ostavljali da umiru na hladnom betonu, a inkubatore su pokrali. Sve to bila je organizovala ista ona firma za odnose sa javnošću koja je radila i za jednu od strana u Bosni, a ispostavilo se da je devojka ćerka kuvajtskog ambasadora, koja se nije mrdala iz Vašingtona, a niko se nije pobunio, ni članovi Kongresa ni gledaoci televizije, što su tako obmanuti, jer u ratu je sve dozvoljeno.

Ne ljute se ni liberalni Šveđani što malo-malo pa moraju da jure „rusku“ podmornicu u zalivu Štokholma, pa se posle ispostavi da je to ili bila engleska podmornica ili da uopšte nije bila podmornica, jer u ratu se ne biraju sredstva. Ljutile su se ruske teniserke što su ih na turnirima nameštali da igraju jedne protiv drugih, da bi ih što više poispadalo u prvim kolima, ali to je bilo da se onaj engleski matori komentator ne bi mučio sa njihovim imenima. Sad se ljute ruski atletičari, jer žele da ih đuture eliminišu iz olimpijskog programa, jer se tako sport koristi u političke svrhe. Taman posla da sport bude izuzetak, kad je tako zgodan za nerviranje protivnika, provociranje i propagandu.

Prema tome, jasno je i šta nam je sudba i šta nas sve čeka, jer neće ova gospoda da tek tako stanu i kažu "dobro, `ajde, odustajemo, šala-komika, puj pike, hajde da se vratimo na onaj status kvo od ranije kad smo se samo čudili ako bi Rusi da progovore dok primaju neku nagradu". Ne, nego je ovo samo početak, pa ako su pritisli Šveđane da traže nepostojeće podmornice, tek će nas da pritiskaju, odnosno već su počeli, ali one hiljade službenika sede i smišljaju kako to da rade bez obzira na pravdu, objektivnost i tako te gluposti. A pored tih hiljada su i oni što bi da dođu na njihovo mesto, pa i oni dumaju, sve pevajući računajte na nas.

Eto, sad i vi znate i nemoj posle da se neko čudi. Jer ako nas neki od njihovih ovde nateraju da tražimo ruske podmornice po Dunavu i Palićkom jezeru, biće to samo logička posledica prihvatanja današnje iracionalnosti.

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)