Blog

Panama

Branko Dimitrijević, Beograd

Samo što sam došao u Ameriku, čujem na radiju kako neki aspiranti za ulogu ozbiljnih “igrača” objašnjavaju da se  u Panami lako mogu obrnuti pare, jer joj je od svetske elite dodeljena uloga gledanja kroz prste na finansijske transakcije. Upamtio sam to jer niti sam mogao da skoknem do Paname, viza mi je bila takva da nisam mogao da izlazim i ulazim u Ameriku kad mi padne na pamet, niti sam imao nekih para za obrtanje. Sve to beše za vreme prvog Reganovog mandata, ali posle miniranja zaliva u Nikaragvi i posle invazije Granade.

Postavljanje mina na prilazima glavne luke u Nikaragvi godine 1983, bilo je ilegalno prema međunarodnim zakonima. Reganova administracija je to pravdala ometanjem dostavljanja pomoći Sandinistima. Ova akcija naišla je na osudu skoro svuda u svetu ali se na tome i završilo. Međutim, američki kongres se pobunio i doneo dva amandmana ograničavajući takve aktivnosti. To je intervencionistima samo dalo na znanje da ubuduće moraju slične intervencije bolje pripremiti, pre svega propagandno.

Invazija suverene države Granade, godine 1983, mada se radi o ostrvu sa nekih 90 hiljada stanovnika, pravdano je ugroženim Amerikancima na ostrvu i prisustvom kubanskih savetnika, takođe je bio ilegalan akt, osuđen od strane UN i većine svetskih zemalja.

Gledano iz današnje perspektive, ove dve akcije deluju kao test kako će svetska javnost, a naročito još uvek aktuelni, ali u Afganistanu zauzeti, Sovjetski Savez reagovati na američke intervencije po svetu, a naročito kako te intervencije propagandno pripremiti.

Prvi veći test te vrste bila je invazija Paname, na prelazu između 1989. i 1990. godine, u vreme predsednikovanja Džordža Buša starijeg. To je ista ona Panama u kojoj su finansijske regulative bile labave, ne bi li tu mogle da se peru neke pare i obrću neke druge ili te iste pare i gde su mogla da se registruju plovila za razne mutne radnje, kad se ne želi otkriti ko zaista plovi pod tom zastavom. Ali sve to su mogli samo ozbiljni igrači.

A tom Panamom je vladao general Norijega, stari znanac američkog predsednika, koji ga je, dok je bio direktor centralne obaveštajne agencije, stavio na njen platni spisak. Kao takav je general pomagao i protiv Nikaragve, dopuštao da se preko njegove teritorije vrši transport kokaina, da bi se od zarade naoružavali gerilci, protivnici legalnog režima u Nikaragvi. Kao što je i običaj u takvom društvu i general se tu i tamo ugradio u taj posao.

Ali takvom skladnom odnosu sreću je kvario ugovor između bivšeg predsednika Kartera i bivšeg predsednika Paname Torihosa, kojim bi godine 2000. Panamski kanal prešao iz vlasništva Amerike u vlasništvo Paname, čijom teritorijom i prolazi. Ništa se drugo ne bi promenilo, ostale bi američke baze, ostao bi veliki broj vojske i naoružanja i ostao bi uslov da američka plovila neometano prolaze kanalom. Ali taj je ugovor nekome smetao, a do njegove implementacije ostalo samo desetak godinica.

I odjednom, sad sam ja već bio u Americi, krene medijska hajka. Ojačana opozicija u Panami dobija podršku iz Amerike. Sa TV ekrana u Americi ne skida se fotografija jednog starijeg opoicionara u Panama Sitiju, koga su u nekoj gužvi lupili štapom, pa ga dvojica pridržavaju, a košulja mu razdrljena i krvava. Norijega se sad odjednom optužuje za trgovinu narkoticima. Našao se i neki “nezavisni” sudija na Floridi, koji ga je osudio u odsustvu, a “nezavisni” kolumnisti u Tajmsima i Tribunima su se takmičili u osudama administracije zbog “neakcije” i tolerisanja otsustva demokratije u Panami. Sad, jeste malo nezgodno, Panama je i pored baza na svojoj teritoriji ipak nezavisna zemlja, članica UN. Tamo daleko još pomalo postoji i Sovjetski Savez, ali jastrebovi u admiistraciji računaju da iako je izašao iz Afganistana, trenutno je zauzet ekonomskim problemima i sopstvenim raspadanjem. Situacija dakle idealna da se malo interveniše, da se malo pošalju neke poruke, da se isprobava propagandna i ratna tehnika.

Mlad sam bio i još sam verovao u sudstvo, medije, nezavisne intelektualce, Ujedinjene nacije i tako te stvari. Sve se to na primeru te Paname otkrilo kao taj čopor pasa koji čak i ne laju dok karavan prolazi. Buš je poslao vojsku u Panamu, gde ih je već u tim bazama i bilo dovoljno, Norijega je pobegao u ambasadu Vatikana. Tajmsovi i Tribuni sa CNN-ovima i ostali su prikazali jednu grupu Panamaca kako mašu američkim zastavicama i vesele se što je ukinuta diktatura. Da li su tu grupu snimili u Gvatemali ili su to porodice zaposlenih u američkoj bazi, za krajnji cilj je svejedno. CNN je javljao kako su u Norijeginom bunkeru pronašli kokain i pornografiju. Posle se ispostavilo da je kod jednog stražara pronađeno nešto belo u fišeku i jedan primerak Plejboja ali to sad, kao što znamo iz mnogobrojnih kasnijih primera, isto tako nije važno. Važan je onaj prvi propagandni utisak da se tamo kod rošavog generala masovno drogira i na žene seksistički gleda, te je odmah objavljeno da 70 posto Amerikanaca podržava intervenciju. Kao da je važno koliko njih podržava agresiju na nezavisnu zemlju, nakon dvomesečne svakodnevne vrlo nesuptilne propagande.

Marinci su onda stavili ogromne zvučnike oko ambasade Vatikana, puštali su rok muziku neugodnog tipa, teški rok, Van Halenovu numeru “Panama” i snimljene emisije Hauarda Sterna. Posle nekoliko dana, general se predao, odležao skoro dve decenije na Floridi, prebačen u Francusku, osuđen tamo na sedam godina ali odležao četiri, pa prebačen u Panamu gde je i dalje u zatvoru.

A Panama? Pa tamo je nova vlada raskinula ugovor da joj se preda vlasništvo nad kanalom koji nosi njeno ime. Invazija je pored ostalog poslužila da se usavršavaju metode intervencija nad suverenim državama, a svaka naredna intervencija je te metode dalje usavršavala. Sve ostalo je u toj maloj zemlji manje više isto. Opozicija kuka na vlast, ali to je sada opozicija koja nije po volji Amerike, pa je “slobodna” da kuka u ograničenim količinama. Finansijske institucije su imale dozvolu da elastično primenjuju propise o poslovanju, dok gazdama nije ustrebalo da malo uzdrmaju neku klijentelu tih institucija, ostala klijentela je kolateralna šteta. Uostalom, ozbiljni igrači su se već prebacili u Južnu Dakotu i Vajoming, gde postoji tajnost podataka ali se to ne objavljuje na velika zvona. To mi je trenutno blizu, ali i dalje nemam neke pare ni za skrivanje od poreznika, ni za obrtanje.

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)