Blog

Zapevajmo još jednu La kukaraču

Branko Dimitrijević, Beograd

Ne znam postoji li još uvek takerija La Palma u šesnaestoj ulici u San Francisku. Tamo sam pojeo svoj prvi pravi burito. I nisam mogao izabrati bolje mesto za svoje upoznavanje sa tim jelom. Birajući piletinu, junetinu ili prasetinu, crni, braon ili preprženi pasulj, žuti ili beli pirinač, ljutu ili blagu salsu, sveži avokado ili gvakamole, beli ili žuti narendani sir i dodatak od začinjene pavlake, dobio sam u tortilji burito koji je bio veličine mladunčeta morskog lava. I još je gore bila ponosno pobodena čačkalica sa malom Meksičkom zastavom. Mislio sam da se nikad neću izboriti ni sa pola onoga što mi je posluženo u plastičnoj korpi, sa dodatkom čipsa od kukuruznog brašna za predjelo, plus dodatak turšije od šargarepe i karfiola. Mislio sam, ali sam bio u zabludi. Jer kad se oseti prvi zalogaj, pa još zalije Sijera Nevada ili Korona pivom, tu nema zaustavljanja dok u lokal ne uđe Marijači bend i zapeva La kukaraču.

Komšije su mi bili Meksikanci i uvek bi me obavestili kad bi se otvorila neka nova takerija, da odem i probam njihov burito "pre nego što se profušerišu". Pravio sam i svoj burito od sastojaka nabavljenih u prodavnici La Paloma. Međutim, takose i kesadilje je sasvim u redu praviti od kuće, ali burito se ipak jede u takeriji, uz društvo i muziku, a i jeftino je. Burito obično košta samo nešto malo više od sendviča ili parčeta pice, ali je i veći i zdraviji, jer u njemu ima i belančevina i vlakana i vitamina i skroba.....    I još jedna stvar ide buritu u prilog, gotov je za čas posla.

Nije onda nikakvo čudo da se neko dosetio da uključi burito u ponudu brze hrane. Tako Bel, lanac brze hrane ima burito u svojoj ponudi ali to je industrijski burito, smrznut i napravljen u nekom centru, da bi se onda razvozio i podgrevao, te kao takav nikako nije mogao ukusom da se približi buritu pravljenom na licu mesta. A onda se pojavio Čipotl. Stiv Ils je bio kuvar u poznatom luksuznom restoranu u San Franisku i posećujući iste one takerije u koje sam igrom slučaja i ja zalazio, došao je na ideju da u svom rodnom Denveru otvori jednu takvu jedaonicu, pa da od prihoda otvori svoj luksuzni restoran. Od tog luksuznog restorana nije bilo ništa, jer je takerija u Denveru bila toliko uspešna, da je Stiv otvorio još nekoliko, a onda su došli razni investitori da ulože pare. Najveći je bio Mekdonalds, koji je uložio 360 miliona, da bi se posle nekoliko godina povukao, kom prilikom im je pripala milijarda i pet stotina miliona. Danas Čipotl ima 1900 takerija u Americi, Kanadi, Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj.

I zašto ja o njima pišem? Naravno, glavni razlog je da se hvalim gde sam sve bio i šta sam sve jeo. Ali ima još jedan razlog. Dok je Čipotl bio normalna konkurencija gigantima brze hrane, sve je bilo koliko toliko u redu. Ali nakon posete jednoj ogromnoj farmi svinja, Stiv Ils je bio šokiran onim što je video, pa je od onda sklopio ugovore da dobija meso od životinja kojima nisu davali antibiotike, a naručivao je i soju i kukuruz koji nisu genetski modifikovani. I da je o tome ćutao, možda bi bolje prošao. Ali Stiv se time javno pohvalio, a Aristotel nam je lepo napisao u svojoj Poetici da iza tragedije negde stoji oholost, odnosno u engleskom prevodu "višak ponosa". Dakle, kad je Čipotl obznanio da naručuje meso bez antibiotika i nemodifikovanu soju i kukuruz, počele su nevolje. Pre toga mu je konkurencija samo anonimnim pozivima slala kontrole da proveravaju imaju li svi radnici  uredne boravišne  i radne dozvole, što svi rade svojoj konkurenciji u Americi. Ali sada su počele misteriozne pojave bakterija u svežem povrću. Bilo ih je već nekoliko, a izvor zaraze nije pronađen, što mnoge navodi na pomisao da se radi o ekonomskom ratu, odnosno o podmetačini.

Pa dobro, šta je Stiv mislio, da može da udari na genetske modifikatore, a da će ovi da se umuse i da se okrenu nekoj drugoj delatnosti. Jer redovi ispred Čipotl takerija u vreme pauza za ručak pokazali su da narod, koji je, kao što je opšte poznato jedna stoka, voli da jede ukusnu ali i zdravu hranu! I šta bi bivalo ako bi se ta glupost raširila? Ovi uložili lepe pare u pesticide, genetiku i bojne otrove, a ne mogu baš sve da ih plasiraju u zemlje trećeg i četvrtog sveta i delove Balkana u kojima živimo mi. Morala bi dobar deo toga da konzumira i sirotinja raja u njihovim zemljama, ne bi li deoničari bili zadovoljni. A ne da tamane buritose i posle zadovoljno puštaju metan u atmosferu od onih raznobojnih pasulja, od kojih najzdušnije preporučujem crni, kubanski.

Poruka je jasna svima sem Stivu, Čipotl se mora držati na uzdi dok se ne povrati uloženo ili dok društvena kontrola ne dostigne takav nivo, da se zbunjeno i propagandom omamljeno pučanstvo neće obazirati na tako nevažne stvari kao što je izbor materija kojima se održava metabolizam. A to uopšte nije tako daleko. Jedna stvar mi je jasna. Kad nam i pasulj genetski modifikuju, znaćemo da je vreme da se pogase svetla i ode u tihu noć.

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda