Blog

Od Leksingtona do Kosova polja

Stefan Pajović, Novi Sad

“They stood. And stood for something. Just by standing.”

Seamus Heaney, “Lupins.”

Kada jedan narod, poput srpskog, ima toliko dugu i bogatu istoriju, možda i može sebi dozvoliti da neke njene delove zaboravi. Ako je pak, istorija nekog naroda, poput američkog, kratka i relativo siromašna, onda će se oni sećati svakog bogovetnog detalja. Takav je slučaj i sa revolucionarnim periodom kada se Amerika stvarala, ali i pored detaljnih opisa prvog vatrenog okršaja u Ratu za nezavisnost, sve je manje Amerikanaca kojima ova pripovest išta znači, te nije na odmet ponuditi je srpskom čitaocu na vaganje.

Tih sedamdesetih godina 18. veka raslo je nezadovoljstvo među kolonistima u Severnoj Americi zbog represivne fiskalne politike njihove matice koja ih je žestoko oporezivala, a nije im zauzvrat davala nikakvu političku moć, odnosno njihovi interesi nisu bili zastupljeni u britanskom parlamentu. Svi verovatno znamo za Bostonsku čajanku iz 1773. godine kada su kolonisti prerušeni u Indijance pobacali tovar čaja u Bostonsku luku, jer je Britanija odlučila da poveća porez i na ovaj, kulturološki važan artikal. Kome je ilustracija ovoga događaja u udžbenicima istorije bila komična, bio je više nego u pravu, jer pobuna kolonista je dotada bila posve mlaka i pre je ličila na komediju nego ozbiljnu pripremu za ustanak. A i protiv koga bi ustali, sopstvene države? Amerikanci kao narod još nisu postojali, tako da ne čudi podatak da je u vreme izbijanja Revolucije svega nešto više od jedne trećine njih otvoreno bilo za nezavisnost, dok je bezmalo petina kolonista bila spremna da položi život za kralja u Londonu. Oni kojima Džordž III nije bio toliko simpatičan, odlučili su da se organizuju u jedinice minutemen, čiji je naziv implicirao da mogu da se po potrebi regrutuju za jedan minut.

Jedna takva oružana formacija se okupila u proleće 1775. godine u Leksingtonu kraj Bostona i celu noć je bdila očekujući britanske trupe koju su se po policijskoj dužnosti zaputile u obližnji Konkord da zaplene oružje koje su ustanici nelegalno gomilali. To je zapravo bila četa od osamdeset ljudi, mahom seljaka i zanatlija koje je predvodio kapetan Džon Parker, ratni veteran koji je bio u srodstvu sa četvrtinom ljudi kojima je zapovedao. Dakle, to nikako nisu bili vojnici,već rođaci, prijatelji i poznanici koji su se vikendom okupljali da bi vežbali gađanje iz vatrenog oružja. Zorom 19. aprila 1775. godine na poljanu je  pristiglo oko četiri stotine crvenih mundira koje su dočekali postrojeni i naoružani kolonisti. Istorija nažalost ne beleži tačne reči, ali britanski zapovednik svakako jeste oholo naredio kolonistima da se raziđu, što je bilo i Parkerovo naređenje svojim ljudima, ali je zbog silne buke i napetosti neko zapucao, na šta su britanski vojnici odgovorili vatrom, mimo naređenje svojih pretpostavljenih.

Taj pucanj se čuo širom sveta, kako je kasnije zapisao pesnik Ralf Valdo Emerson i do dana dana današnjeg ne znamo ko ga je ispalio. U samom okršaju je poginulo osmoro pobunjenika, dok su Britanci ogromne gubitke pretrpeli kasnije toga dana pri povlačenju i samo ih je pojačanje koje je pristiglo iz kasarne spasilo pokolja. Hiljade američkih patriota su tokom celog puta dugačkog dvadesetak kilometara bez prestanka zasipale neprijatelja kuršumima, takvom silinom da se čitaocu ledi krv u žilama dok čita svedočenja preživelih britanskih vojnika. Potonji događaju su istorija, ali nam ova inicijalna epizoda Rata za nezavisnost postavlja pitanja koja su zapanjujuće bliska nama Srbima.

Kada su britanske trupe prispele, većina oružja i municije je već bila izmeštena iz Konkorda, tako da nije postojao valjan taktički razlog da Parker postroji svoje ljude u borbenu formaciju. Jeste da mu ni na kraj pameti nije bilo da im naredi da napadnu, ali nije bilo potrebe da na bilo koji način izaziva daleko brojnijeg i nadmoćnijeg neprijatelja. Nije postupio logično, ali je njegov postupak u svetlu događaja koji su usledili bio više nego logičan. Obespravljeni seljaci koje je godinama globila sopstvena država, odlučili su da joj se prvi put direktno suprotstave, makar samo na jedan minut stali i odbili snishodljivo englesko naređenje; mi Srbi bismo rekli, iz inata. Smogli su snage i izašli na medgan onima od kojih su decenijama zazirali, čisto da ih osmotre sa puškama u rukama, pokazujući da mogu biti ravnopravni. Čudna li čuda, Istorija je odlučila da je to dovoljno i tu se zatekao neko lak na obaraču da započne rat koji će se okončati američkom pobedom u Versaju osam godina kasnije.

Koliko god nam Amerikanci danas bili mrski zbog sveg zla koje su nam naneli, treba biti jako neosvešćen pa ne povući paralelu sa ovom crticom iz njihove istorije: loše naoružana grupa seljaka na livadi prkosi moćnom neprijatelju. Ovaj opis strahovito podseća na Srbiju, i to ne bez razloga, jer baš kao što je kapetan Parker učinio ono što treba, a ne što mora, tako je i knez Lazar 1389. godine izašao na megdan nadmoćnijoj osmanskoj vojsci. Doduše, između njih nema nikakvih sličnosti, ali je činjenica da su obojica mogli samo da uspore napredovanje neprijatelja, nikako da ga zaustave. Zajedničko im je i što su poraženi toga dana kada su doneli svoju revolucionarnu odluku, ali su obojica stvorili mit i podarili svojim narodima differentia specifica-u, koja im je pomogla da prebrode teška vremena koja su usledila. U tom pogledu, i mi i Amerikanci smo okrenuli leđa ovakvim istorijskim ličnostima, pa ih stavljamo samo na flaše vina i osnovnoškolske panoe, dok njihov svetao primer hrabrih odluka u teškim vremenima ostavljamo da trune u udžbenicima istorije.

Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu  u Novom Sadu.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)