Blog

Pravo Vilijama Šekspira

Stefan Pajović, Novi Sad

Da su uživali tehnološke blagodeti današnjice, Elizabetanci bi bili daleko taštiji od nas, pa bi tako svaki ugledni dom verovatno morao da poseduje selfi štap. Britanska imperija kakvu poznajemo, ali dobrim delom i Sjedinjene Države i Australija, nastale su od ljudi koji su izbegli iz takvoga sveta isprazne pomodnosti, mahom jer za njih nije bilo mesta. Pioniri i udarnici su bili izopšteni, jer se na prelasku u 16. vek englesko društvo s prezirom odnosilo prema radu, tako da su višak vremena i lenčarenje bile poželjne osobine i odražavale su pripadnost višem društvenom staležu.

U takvom svetu se rodio Vilijam Šekspir, čiji je otac, Džon Šekspir, grozničavo želeo da napreduje na društvenoj lestvici. Po profesiji je bio kožar, tačnije rukavičar, koji je u trenutku kada je njegov posao cvetao, odlučio je da postane gospodin (u to doba ova reč nije bila isprazna kao danas) podnevši zahtev Heraldičkom društvu za izradu porodičnog grba. Ako su vam se engleske prilike od pre pet vekova učinile slične srpskim danas, onda vas neće čuditi da saznate da su glavešine pomenutog društva bile korumpirane i doslovno su prodavale društveni status krivotvorenjem povesti čitavih porodica. Džon jeste bio bogati trgovac, ali aristokratsko poreklo koje je vukao preko supruge Meri Arden je u najmanju ruku bilo slabašno, dok je tvrdnja da je njegov deda bio u službi Henrija VII bila više nego komična. Opadanje njegove moći i propast zanata skrajnuli su njegov zahtev na neku od prašnjavih polica, jer činovnici nisu bili orni da se bave bez-veznim zahtevom običnog građanina.

Ipak, oktobra 1596. godine, zahtev Džona Šekspira misteriozno biva obnovljen i usvojen: Šekspirovi dobijaju porodični grb. Nameće se pitanje ko je mogao podneti zahtev: ostareli rukavičar sa suprugom, njihova četiri sina ili možda njihova sestra? Malo je verovatno, jer svi su oni vodili, uslovno rečeno, obične živote u smislu da nisu imali ambicije da se uzdignu na društvenoj lestvici kao što je njihov otac nekada sanjao. Osim Vilijama. Iako još uvek nije bio poznat, tih godina Šekspir je započinjao svoj umetnički uspon i jedan od prvih poslova koje je svršio od svoje nevelike zarade jeste bilo dobijanje porodičnog grba. Zadržao je nacrt svoga oca, ali je dodao natpis na latinskom: Non Sans Droict [„Ne bez prava“].

Ovakvo geslo bi moglo da se posmatra kao lično izvinjenje zato što je Šekspir (pre)stupio u viši društveni stalež koji mu ne pripada, jer glumački poziv nije bio naročito cenjen u to doba (čak manje nego danas). Vrlo je moguće da je Vilijama grizla hrišćanska savest zato što je za trideset gvineja kupio nešto što mu ne pripada ili mu barem u tom trenutku nije pripadalo. Kažemo „kupio“, jer je pola decenije kasnije Vrhovni heraldičar Vilijam Detik optužen zbog zloupotrebe službenog položaja u dvadeset i tri sporna slučaja od kojih je pod brojem četiri zaveden: „Šekspir, glumac“. U duhu savremene poslovne krilatice „za prvi milion se ne pita“, Vilijam je pre nego što je zaslužio slavu, nju veštački stekao, time ne odstupajući od kulturnog obrasca svoga vremena kada je bilo važnije stvarati iluzije nego dičiti se stvarnim stanjem stvari. Samo što Šekspir nije bio običan Englez koji se predavao cajtgajstu,već istinski majstor opsene koji je ni iz čega stvarao postojane dramske komade. U doba neumerenosti, on je kroz sopstveni život i drame uspeo da otelotvori antički princip ravnoteže između htenja i prava.

Bio je svestan svoga porekla, ko je i šta je, ali je isto tako znao i šta može da postane i stoga se zaputio u London. Nije ognjem i mačem tražio svoju sudbinu, već vrednim radom i visprenošću, a počeo je više nego skromno: vezivao je konje ispred pozorišta gospodi koja su išla na predstave. Kada se obogatio i postao deo pozorišne družine kojoj je ktitor bio sam kralj, ostao je umeren čak i pred smrt kada je racionalno sačinjenim testamentom (doduše njegova supruga se ne bi složila) obezbedio svoje naslednike. Vilijama Šekspira njegovi savremenici i današnji čitaoci istovetno cene isključivo zato što je znao koja su mu prava i usudio se da se za njih izbori, što nije beznačajan poduhvat, jer istorija ne pamti veliki broj takvih ljudi.

Zapravo, istorija čovečanstva jeste pripovest o onima koji su ili gazili pravo, ili su zazirali od njegovog ostvarenja. Antički svet je bio okupan krvlju, jer su čak i najosnovnija prava na život i slobodu bila gotovo zaboravljena. Nakon pojave hrišćanstva i drugih organizovanih religija, prava se vraćaju na velika vrata u istoriju, ali bivaju olako shvaćena. Poput svetovnih pravnih akta, nasledna prava koja dobijamo ostaju samo mrtvo slovo na papiru (duši i telu) ako se za njih ne borimo, a stiče se utisak da se samo najnerazumniji od nas bore primerenim žarom. Elizabetanskom terminologijom, uvek će postojati Detici koji će prodavati i prokazivati i najsvetije stvari, a sa druge strane će uvek postojati Džonovi koji će se plašiti da načine taj poslednji korak, užasnuti ispunjenjem sopstvene sudbine. Našem dobu, pa i svakom dobu, nedostaju ljudi poput Vilijama Šekspira koji se i pored straha usuđuju da budu ono što jesu. Kada valjani ljudi shvate svoju prirodu i sudbu, dužni su da je podele sa svetom, jer ukoliko to ne učine uvek će budale umesto njih rado potvrditi svoje pravo da uništavaju.

(Izvor ove priče je studija Stivena Grinblata Kako je Šekspir postao Šekspir, iz 2004.  godine.)

Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)