Blog

Umeće pada

Milica Vučković, Niš

Gotovo da ne postoji nijedan mladi čovek koji će na pitanje kako vidi sebe za pet ili deset godina odgovoriti drugačije do u superlativima. Tako ih je dresirao novi talas popularističke psihologije: imati uvek najbolju viziju i verziju sebe pred očima, ne odustajati od svojih ambicija ni po cenu da oko tebe svi lipsavaju, podizati glavu gore i kada bi trebalo da se postidiš, biti uporan do granice drskosti, nemati granice i mere. Svako duže zadržavanje u sebi, svako dublje spuštanje u svoj bunar, oduzima vreme koje bi trebalo posvetiti ostvarivanju praktičnih i svima vidljivih ciljeva. Prema tome, da se na sve gleda kroz ružičaste naočare, da se sve poentira superiornošću nad ostalim rivalima u ringu, da se afektiraju duplo golo uspesi, postao je imperativ socijalnog opstanka i prihvaćenosti.

Međutim, među takvima nema iskrene prihvaćenosti; reč je, naime, o simuliranju kolektivnog duha, timskog rada, najgoreg ukrštanja komunizma sa kapitalizmom – nismo jednaki, ali ćemo se se s vremena na vreme, radi demokratske priče o toleranciji i korektnosti, pretvarati da jesmo. Ako su drugi naše ogledalo, mi ćemo biti Snežanina maćeha: u drugima ćemo i bez vlastitog traganja naći potvrdu da smo najlepši na svetu. Ego je već dovoljno potentan, a misli se koriste ne za njegovo korigovanje i kontrolisanje nego kao dodatno pomagalo, vijagra, i sve se pretvara u dugometražni egoporno film bez imalo stilizacije, u teatar koji se raspada, dok se društvene uloge igraju bez nadahnuća i bez ljubavi.

Zapravo je nedostatak ljubavi taj koji sabotira magiju i stvaranje čudesnih sila koje omogućuju transformaciju bića. Ljubav se ovde ukazuje kao nemoć, a konstantno bivanje na vrhu favorizuje se kao moć. Zato je i logično što će gotovo svi mladi ljudi koji se formiraju u takvom sistemu na pitanje kako vide sebe za pet ili deset godina dati odgovor obogaćen najblistavijim idejama, a koje su prerasle u fraze: uspešni u karijeri, na čelu različitih kompanija, sektora... imati mnogo novca, mnogo putovati i uživati u životu. Bitno im je, ali o tome se ne kazuje nikad eksplicitno, nad nekim izrasti, diktirati trendove, izaći iz anonimnosti i običnosti. Tačnije, imati ubedljiv utisak da je baš tako. U kali jugi satana je iluzionista. Ogledala, ni onih Snežanine maćehe, možda nema – jer, kada neko umre, preko ogledala se stavlja crna tkanina. Ko je umro? Umrla je Ljubav. Zaratustra bi izrekao identično: „Bog je mrtav“.

Umrla je Ljubav, umrla je spontanost da se konektujemo na sebe. Zato je i nemoguće mladim naraštajima na pitanje kako vidite sebe za pet ili deset godina da odgovore jednostavno: „Ne znam“. Ili da odgovore nešto drugačije. Možda da vide sebe produhovljenije? Utonutije u kosmos svoje duše, ali kosmos je beskonačan, haotičan i mračan. Generacije koje sazrevaju nadrogirane terminima kao što su motivaciona pisma, strategije razvoja, mapiranje budućnosti i slično, nikako se ne snalaze u antigravitacionom polju. Ispod maske odvažnosti proklijava i zaliva se strah od konfrontacije komformizmu, pa infantilni intelektualizam u gasnu komoru strpava sakralno i spiritualno, za svaki slučaj. Svi ti mladi čovečuljci koji nadobudno veruju da su probuđeni i koji bi halapljivo da dosegnu upravljačke pozicije, mada smatraju sebe gospodarima svoga života, uistinu su robovi, šrafovi u konstrukciji koja škripi, jer nema ljubavi kojom bi se podmazala. Nespremnost da sebe izlože životu koji nije fotošopiran, u kome mi, ljudi, nismo za pet ili deset godina, kao što nikada nismo ni bili, uvek veseli, uspešni i moćni, već smo ponekad do često umorni i izrezbareni, čini njihov vitalizam lažnim, jer nije proizišao iz prethodno iskreno doživljene stvarnosti. Ne može se bez bosonogog hodanja preći Golgota, niti nerazapet doživeti vaskrsenje. Ne može se osećati ljubav bez spontanosti, ne može se, ma kako savetovale prekonoćno napisane knjige, osmisliti život, besprekoran i bezgrešan, u kome ćemo za pet ili deset godina biti velike face u svom poslu i ploviti bez oluja u idiličnim porodičnim i društvenim dešavanjima.

Poput cara Edipa koji odbija součavanje sa istinom da je on ubio svog oca, i mi ne želimo da vidimo svoju propast, mi ne želimo da čujemo kako smo ubili svoju ljubav, onda kada smo potpisali šrafovanje sistemu, kada su nam jeftine kompenzacije zaličile na stvarnu moć. Osećanje moći koje je nas je zavelo kao prodavačica telesnih usluga u noći, odvelo nas je na liniju manjeg otpora, koja iz daljine izgleda kao linija lakoće postojanja, iako smo ubeđeni, kako samo glupaci mogu biti ubeđeni, da smo borbeni, da smo jaki i izgrađeni, samo zato što znamo odgovor na pitanje šta ćemo biti za pet ili deset godina. I jurimo u limuzinama ka tome. A treba krenuti na taj put pešaka. A treba nekada i tumarati. A treba nekada propustiti kroz sebe pedeset nijansi praznine. A treba nekada i aplicirati praznim CV-jem za nedefinisivu dobit. A treba nekada i gubiti. A treba nekada besramno ostati bez vizije. I na pitanje kako vidite sebe za pet ili deset godina-ostati bez odgovora. U svakom Carpe diem krije se Memento mori: ne može se biti od Života veći učitelj, niti nas titule čine moćnima – jedino smrt i ljubav suvereno i moćno postavljaju životu smisao. I na pitanje kako vidite sebe za pet ili deset godina, odgovoriti rečima kojima se Antoan de Sent-Egziperi obraća Bogu: „Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći.“ Jer, od velikih skokova važnije je to „umeće malih koraka“.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)