Blog

Čekajući Ono Nešto

Milica Vučković, Niš

Dve žene u srednjim godinama, nečije ćerke, supruge, majke, rođake, jedna drugoj najbolje prijateljice. Stambeno obezbeđene, materijalno situirane, sa zvučnim titulama nalepljenim uz svoje ime, živele tako u zemlji Foteljaniji, živele u ljubavi i slozi, i taman kada se učinilo da će im boravak u Edenskom vrtu potrajati do kraja vremena, halapljivi crv u njima, Tvorac truleži, nagovori ih da probaju plodove sa Drveta moći. Međutim, plodova nije bilo; postojao je samo plod, jedan jedini. Jedna fotelja, a njih dve. Čovek Raja bi izbegao ovaj zaplet; Foteljanci ga produbljuju.

Čovek Raja bi oterao anđame iz svoje glave; Foteljanci anđamama daju glavu. Obezglavljeno jureći za udobnijom foteljom na višem položaju, ove dve su dame, služeći se najmizernijim sredstvima da satru jedna drugu, na kraju ostale bez funkcije za koju su se fiksirale. Neki treći, crvoliki stvor, odneo je pobedu, potvrđujući čuvenu latinsku izreku Duobus litigantibus tertius gaudet. (Hor peva dirljivu pesmu o večnosti fotelje, čuju se ovacije podanika novoizabranog foteljana. Zavesa pada. Mrak je. I dalje je mrak. Deluje kao da nikad neće svanuti.)

Ova priča nije izmišljena; ona se zaista dogodila u jednom gradu Srbije. Nije ni posebno autentična, jer sličnih priča ima toliko mnogo, da one postaju model (sa podvarijantama) po kojem se određena napredna političko-društvena situacija odvija. Pojedini a detaljno neispričani delovi priče, poput same predizborne borbe koja se kreće od palanačkih spletkarenja pa do vrlo surovih metoda uklanjanja protivnika, zvuče nušićevski. Celokupna priča, ipak, ne pripada komediografima i režiserima, već suštinom ulazi u domen patologije.

Naš narod oduvek pokazuje fetiš prema funkcionerskim foteljama, kako želju da se u njih smesti, tako i poltronističko divljenje prema onima koji su u tome uspeli, najčešće ne svojim realnim sposobnostima. Onaj ko nema svoj identitet, traži ga upravo kroz karijeru, poistovećujući svoje intimno Ja sa lako urušivim uspehom koji ostvaruje na varljivoj površini ili u očima mase. Karijera je nekako, u međuvremenu, prestala biti specifično postignuće čiji su koreni u zdravom razumu, mentalnoj i duhovnoj snazi, neprekidnom sebeusavršavanju. Ambicioznima i ostvarenima u karijeri danas se nazivaju svi buldožer- ljudi: neotesani, prosti, nečasni, gramzivi, bezobzirni, ali agresivno uporni da stignu do cilja.

Politička mašinerija im u tome pruža najveću podršku, ona ih masovno proizvodi i okuplja u botovske klanove i direktorsko-diktatorske sekte, čija je krajnja namera subverzivna: uništiti sve vredno, ubiti svu nadu, sahraniti sve intelektualno. Koliko god da se buni protiv vlastogladi, obrazovni sistem učestvuje u osnaživanju inverznog stanja: da najmanje obrazovani dosegnu najveće uspehe, na taj način što školstvo stvara privid povećanja broja obrazovanih, dok se sam pojam intelektualca bitno izmenio i iskvario. Nije svako ko poseduje izvestan stepen obrazovanja po difoltu intelektualac, kao što ni biti intelektualac nužno ne znači biti sposoban, a svakako ne produhovljen. Prosvetiteljski duh i prosvećenost uopšte, vertikala koja se uz brojne napore gradi, danas je poslednja na listi popularnih vrlina, a iza ovakvog rasporeda stvari nalazi se mnogo širi i ozbiljniji problem - svet metafizičkih vrednosti zamenjen je nihilizmom moći. Znanje više nije moć, niti je, kako je Sokrat propovedao, vrlina; moć je u materijalnom, foteljanskom, medijski podržanom, aplauzima zaglupljenih ispraćenom.

Alekijada, kao trenutna metafora putovanja čiji je turistički vodič onaj vođa iz istoimene Domanovićeve pripovetke, pretvara se u ekskurziju neiživljenih i obesnih, pijanih i problematičnih učenika, koji će, ako putovanju ikada dođe kraj, pre nego napuste autobus, spaliti ga i gurnuti u provaliju, jer svet, u njihovom shvatanju sveta, treba nakon njih da nestane. Takva hiperegzistencija ega poprima epidemijske razmere: svako ko dođe do određene funkcionerske pozicije, hrani svoju nezajažljivu sujetu i angažuje se za svoju sitnu dobit, ne preuzimajući obaveze i odgovornost za učinjeno. Ko bi poželeo da bude odgovoran, ko bi se usudio da konstruktivno misli, postao bi automatski neprijatelj države. U društvenom smislu, pretila bi mu egzekucija, da po principu inverznosti, u nekom paralelnom univerzumu, Nušiću postane onaj komediografski lik koga treba ismejati.

Još je Platon postavio postulate idealne države, u kojoj bi svako radio ono za šta je najbolji. Bez samosvesti, teško da je to izvodljivo. Na snazi je precenjivanje svojih vrednosti, a jedino u čemu smo kao narod stvarno najbolji, jeste izdaja. Izdaja ideala, porodice, prijatelja. Izdaja prošlosti i budućnosti. Izdaja pameti i morala. Isterani iz Edena samo zato što smo hteli znanje i verovali da je znanje moć, moglo bi da ublaži ostvarenje poznate poslovice (sa jednom izmenom): Ko drugome pakao stvara, sam u njega upada.

No, nije tako samo kod nas. Globalna je tendencija da se zlo i glupost pakuju u sjaj i moć i takvi nameću drugima. Nabokov je u svojim esejima pomenuo jedan ruski izraz zgodan za opisivanje belosvetskog ludila – pošlizam – glazura civilizacije, nešto lažno značajno, lažno lepo, lažno pametno, lažno privlačno. I dok se pred našim očima u zemlji Foteljaniji odvija jedan mešoviti dramski žanr, od farse, preko komedije intrige i antičke tragedije, do anti-komada, možemo da poslušamo jednog od tvorca drama apsurda, Beketa, koji kaže: Haos je svuda oko nas. Imamo samo jednu šansu da mu ne dopustimo da dođe do nas. Jedina naša šansa jeste da otvorimo oči i vidimo taj haos. Inače smo saučesnici u zločinu moćnih, u sprečavanju Velikog praska, u evoluciji dna.