Blog

Ne biti rođen kako treba

Milica Vučković, Niš

Nijedan izraz nije poslednjih godina doživeo toliku eksploataciju kao što je to pozitivna energija. Od momenta kada je popularna psihologija počela smelije da se pojavljuje na našem podneblju, pozitivna energija se najbolje i najbrže primila i raširila. O pozitivnoj energiji danas svako može da govori, premda ona ne označava za svakog čoveka isto. U zavisnosti od našeg senzibiliteta, principa i motiva, zavisiće i naše definicije sveta, zavisiće kako doživljavamo pozitivno i negativno.

Osim opšte pomame za pozitivnom energijom, popularna psihologija donela je sa sobom i instant mudrost. Taj trend naprasnog prosvetljenja, prekonoćnog postizanja stanja samadija, bez previše rada i strpljenja, došao je iz instant-zemlje Amerike, koja može mnogo toga, sem jednog: da zaroni u najdublju dubinu ljudskog bića. Ovaj invaliditet, između ostalog, primetan je u američkoj self help literaturi, koja nudi samospoznaju i samoisceljenje za rekordno kratko vreme, otvarajući pitanje: a zašto onda tibetanski mudraci i ostali tragaoci za sopstvenim smislom utroše ceo ovozemaljski život za samo naslut nekih otkrića, čemu sva kolebanja i preispitivanja, pustoš i raskoš duha, ako sve osnovno što bi čovek trebalo da zna, može da sazna od Lujze Hej ili Robina Šarme?  

Štivo ovog tipa, prepričavanje i uprošćavanje mnogo kompleksnije mudrosti, zatim priručnici puni saveta kako najbolje proživeti svoj život, dopasti se drugima ili prizvati sreću, možda i mogu da pruže neku instant-pomoć, iza koje opet ostaje čovek, ogoljen, u svom nazeblom životu, ali ubeđen u svoje emotivno izlečenje i duhovni rast. Self help filozofija koketira sa čovekom, ubrizgava mu injekciju samopouzdanja i vere da je, u konačnom, sve dobro što mu se dogodi, međutim, istovremeno ga sprečava da se sa sobom najiskrenije suoči, zavodljivo meša iluziju i realnost, potapa ih, ali ne u dubine duše, već u utopijska proročanstva. Mi postajemo Oni iz Zamjatinovog romana Mi: oni koji slede neku sladunjavu a otrovnu varku, izbegavajući svaki kontakt sa intuitivnom inteligencijom svoje duše: Zar nije jasno da je svest o svojoj ličnosti samo bolest?

Koliko smo samoostvareni, samouvereni, uspešni, zadovoljni, spremni da dalje prenosimo pozitivnu energiju propovedajući kako je život divan, samo ga treba zagrliti i zaboraviti ono što te muči – stav je koji dominira na pojedinim društvenim mrežama, na kojima svako sam bira šta će biti, hoće li se dozirati i kako će se predstaviti drugima. Uporedo sa jačanjem ove specifične glamurozofije, da sve mora biti izuzetno u našim životima, dovodi do toga da se prema svom životu, sreći i najintimnijem identitetu počinjemo da odnosimo kao da je roba. Sreća postaje imperativ novog doba, a biti tužan, melanholičan ili razočaran tretira se kao svojevrsni incident, naša sramota, jer upućuje na nedovoljnu snađenost u društvenom sistemu i životnim zakonitostima. Komformistički trip dobija na snazi: ostajemo da plutamo na toploj i svetlucavoj površini, zbog toga što nam se tako čini lepše, a svakako da jeste lakše, umesto napora da bisere tražimo, katkad i bez nalaženja, negde u gustim, hladnim dubinama.

Kvalitet sreće potisnut je kvantitetom događaja koji liče na srećne, a koji bi trebalo da se, sledeći virtuelne nagone, valjano istaknu u javnosti. Uz glamurozofiju ide i sigurnost – znanjca se prikazuju kao znanjetine, banalna zapažanja kao nova jevanđelja, a pozitivna energija neskromno kao lično obeležje, kao blagoslov za naše okruženje. Glumi se sve, pretežno uverljivo: i sreća i ljubav i samosvest i mudrost i strast i ushićenost. Nikada više nije bilo glume nego danas. Nikada više priče o ljubavi, a nikada više usamljenosti, među parovima, u porodici, u zajednicama. Nikada više priče o sreći, a nikada više depresije i samoubistava. Nikada više priča o iskrenosti, a nikada više licemerja.

Sve je to, možda, rezultat toga što smo krenuli u izgradnju nebodera bez temelja. Opčinjeni idejom krova i da se dohvatimo što pre sunčanih visina, preskačemo kopanje, znoj, zemlju ispod noktiju. Da se prikažemo jačim nego što jesmo, preskačemo upoznavanje svojih slabosti. Da dođemo do svoje sreće, preskačemo aktivnu tugu, mislimo da će nas mantranje sreće dovesti i do njenog bila. Da dođemo do sigurnosti, preskačemo faze konstruktivnog nemira, hvatanje u koštac sa nama negativnom energijom, iskustvo ukrštanja suprotnosti.

A svaka sigurnost, pa i ona nabeđena, Sioranovim rečima kazano, velika je opasnost na duhovnom putu. Bez nesigurnosti, bola, tugovanja i tihovanja, mi smo tek polovični, te umesto da stvaramo svet duhovnosti, mi stvaramo svet duhova. Kada bi u jednom takvom svetu, polovičnom, površnom, kome ozbiljno nedostaje jastvo, Jung ponovo održao svoje predavanje Ne biti rođen kako treba, ko bi  tagovao svoje prisustvo na takvom event-u?