Blog

Sto eona samoće

Milica Vučković, Niš

Svaki čovek je ostrvo, raskošno u svojoj samotinji, deo nesagledivog arhipelaga koji zapljuskuju talasi kosmičkog mora, sobom nesagledano ostrvo. Hemingvejev Džon Don Čovečanstvo oseća kao jedinstveni kontinent od koga se ljudsko biće ne može odvojiti a da bude ,,samo po sebi celina“, jer i najmanje runjenje zemlje uznemirava posed koji preostaje, pa prema tome, ako neku jedinku proguta smrt, život se svuda skraćuje za njeno nedoživljeno vreme. Svaki je čovek ostrvo i u isto vreme Robinzon Kruso koji dospeva, preživevši prenatalni brodolom, na samo naizgled pusto kopno sopstvenosti i pred izazov da istraži tišinu vlastite svesti i otkrije skrivenu svoju prirodu. Svaki čovek je ostrvo, teritorija pod opsadom mora i nadzorom neba, i u isto vreme Robinzon Kruso koji ostrvo preživljava, bivajući sve slobodniji u svom usamljeničkom položaju.

Tako je i kod Froma: sloboda i usamljenost stoje u direktnoj razmeri, jedna su drugoj uzrok i posledica. Usamljenost je cena za osvojenu slobodu; sloboda je dragocenost za koju bi čovek najpre sve dao da je dosegne, a kada mu se to dogodi, onda bi dao sve, samo da mu se nikad nije dogodilo to dosezanje, ali više nema šta da da, više nema onog spokoja ili makar ubedljive iluzije tog spokoja, u čijoj je kolevci najtoplije spavao. Proces individuacije, kako naziva From sticanje svesti o sopstvenoj individualnosti a time i sticanje naročite, vrhovne slobode, nastaje u jednom momentu mentalnog razvoja i prati ga željeno povećanje nezavisnosti, ali i neželjeno povećanje straha. Strah je najveći neprijatelj ljubavi, krvnik slobodi. Kada se strah pojavi, pojavljuje se potreba da se čovek vrati u prvobitno stanje ušuškanosti među druge ljude, da se povuče u svoju zemunicu gde ga čekaju ostali zemunićari.

Međutim, eksapizam je loše priviđenje sigurnosti, surogat stvarnost: eksapizam nikada ne može biti sigurnost, nikada smiraj, pogotovu ako su definisani silom mase. Masa ćuteći propagira dezintegraciju i odumiranje svake jedinstvenosti i posebnosti, bez kojih čovek ne uspeva da spozna svoje psihičke potencijale. Represija društva, najviše ispoljena kroz konformizam, da čovek bude ono što drugi očekuju da bude i pritom za takvo ponašanje biva nagrađen prihvaćenošću, vodi utapanju u egzistenciju bez esencije. Ono od čega se najviše strahovalo-samoća, nije prevaziđeno, nego je, štaviše, ispod pseudo-prilagođenosti, naraslo poput zloćudnog tumora koji sporo ali potpuno ubija sve kreativne kretnje u čoveku. Opsesija savremenog društva da se ne bude sam, ubeskonačila je već postojeću samoću. Nesposoban da sa sobom ostvari bliskost prevazilaženjem straha od samoće, čovek je nesposoban i da ostvari istinsku bliskost sa drugom osobom iz stada, te tako emigrira u iluziju društvene sreće, a efekat emotivne i duševne pustinje se kao domino efekat prenosi na sve u okruženju.

Čovek ne poznaje dovoljno ni svoj fizički organizam: ne oseća svoje telo prisno niti veze unutar organa; ne poznaje dovoljno niti priznaje neznanje o svojoj nesreći, čiji su koreni u prejakom ukorenjavanju u kolektivnu slabost. Ljudski rod je neslobodan, jer nema ljubavi za slobodu, nema spremnosti da živi autentično svoje želje, da umno divergira. Hamvaš krilatije o tome govori: ,,Danas više nismo u stanju ni da poludimo.“ Civilizacija je stegla svoj obruč, ,,iskvarila ljudsko srce i uništila harmoniju čoveka i kosmosa“. Civilizacija je lavina koja se obrušava na svakog kome se ne ostaje u podnožju planine i krene poput mudraca uz Himalaje znajući da što je biće više (svešću) - to je samlje. Ali to je samoća slobode, dok u podnožju hara samoća alkatraških tamnica; mehanički rad, odrađivanje osećanja, uglađenost robovanja - nikakva suština ne dolazi do izražaja, samo se piše siva istorija otuđenosti. I Eliotovih se reči prisećajući, svako samo svom zatvoru zna ključ.

Stendal nije usamljenost video ,,u tome što smo sami, već u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo“. Naš um nije gladan i gipak: on ponavlja svoju uspavanku koja se u dubinama čuje kao plač. Nedostaje nam Šivin bubanj u rukama, stvaralački ritam: bogočežnjivost. Kolizija Boga u Čoveku i Čoveka u Bogu. Blejkovo ludilo: Bog postaje mi, da bismo mi postali Bog.  Bhakti. Jedini način da prevaziđemo ujede samoće (od kojih se razlikuju samoćini poljupci) i u eonu sebe rastočimo: slobodna misao, prosvećena kreacija, saradničko stvaranje, celivanje prirode, talasanje obalama, glorifikacija vaseljene. Uostalom, to je isto Bog uradio kada je shvatio koliko je usamljen: otključao samicu, izašao napolje i stvorio svetove, sebi za dušu.