Blog

Lepe biblioteke lepo gore

Milica Vučković, Niš

U početku beše Ništa. Ništa, beskrajno nepostojanje svega, tama tamine tame, neartikulisani Bog. Da bi Bog bio Bog, da bi Ništa, koje sadrži Sve, moglo da postane Sve, bilo je potrebno da vatra početku da početak. Dakle, pre početka, mogla je biti jedino vatra. I vatra je stvorila reč. A reč je ubeskrajila beskraj, Boga pomnožila božanskim, u meso večnosti zarila zub vremena. Tamo gde se reč deli, ona se i uvećava, i gde se zapisuje, ona se i ovekovečuje. Zvezda na zvezdu sazidala je galaksije, a reč po reč knjigohranilišta. Tako su biblioteke postale prva i poslednja utočišta za one gladne večnosti, hramovi za (ne)srećno zaljubljene u besmrtni Duh. Večnost, atribut beskonačnog božanskog uma, čovek ostvaruje jedino kroz umetnost, kroz neprekidni Veliki prasak imaginacije i intuitivnosti.

Ernesto Sabato, pisac u čijim delima egzistencijalistička poetika koketira sa magičnim realizmom, primećuje da umetnost za društvo i san za pojedinca znače isto: sprečavanje ludila. Sama književnost odlikuje se i izdvaja sposobnošću da ukine vreme i direktno konvergira sa Duhom, koji je, parafrazirajući Pola Valerija, i njen primarni stvoritelj i suštinski potrošač. Zbog toga se po rafovima biblioteka provlači izvesna melanholija nepovratnog, ali i radosni, gotovo sakralni titraj savladavanja efemernog i ovladavanja večnošću, pri čemu večnost nije mehanički zbir prošlosti, sadašnjosti i budućnosti već istovremeno prisustvo svih njih. Biblioteka ima samo jednu senzacionalnost, a to je senzualnost besmrtnog života. Sva materija u kosmosu vibrira, kao što i reč vibrira, i što je dublja, to u više sfere profetski prodire, i te vibracije prave magičanstveno tkanje svekolikih svetova.

Metafizički orijentisan, lavirintičnouman Borhes, raj zamišlja kao nekakvu biblioteku. Devet godina rada na čelu argentinske Nacionalne biblioteke, a još više susret sa fantastično (ne)stvarnom Univerzalnom bibliotekom Kurda Lasvica, osobenim nemačkim prirodnjakom, filozofom i književnikom, inicirali su ga u ,,građenje“ Vavilonske biblioteke. Arhitektonski i sadržajno impozantna, Borhesova Vavilonska biblioteka nadrasta ideju Vavilonske kule. Doseže Boga. Postaje Bog. Bibliotekar ili njigohranitelj, izraz koji je i Sveti Sava koristio za lice koje se brine o knjigama, uprkos zabludama i očajima koje mu može doneti ređanje knjiga po nekom naročitom i zamršenom sistemu, u centru je centra biblioverzuma. A on se invazično širi, kako je i zapisano u Ranganatanovoj knjizi Pet zakona bibliotekarstva: ,,Biblioteka je organizam koji raste.“ Širenje biblioverzuma ekvivalentno je širenju univerzuma, u kojem Bog sabira, razvrstava i smešta knjige, zapise proživljenog vremena, ljudskih sudbina. Ako Bog ima svoj raj, on je zasigurno skladište svih ljudskih života. Bog čita čoveka: čovek je njegova eskapistička utopija.

Nasuprot bibliotečkom raju, ceri se pakao: svet bez knjiga. Takav futuristički koncept dao je Rej Bredberi u romanu Farenhajt 451. Svet  koji je masakrirao svaku naznaku duhovnosti, ukinuo elementarno pravo ljudskog bića - pravo na želju da zna, svet u kome je izvršen knjigocid, svet je koji svet nije. Iz poslušničke egzaltacije, Gaj Montag, glavni lik romana, policajac sa zadatkom da spaljuje ilegalnu robu (knjige), transformisaće se u njenog konzumenta i branioca, čime se ostvaruje pobeda nad dehumanizovanom mašinerijom: čitalački nagon ističe se kao instinkt (nad)svesti. Spasiti knjigu znači spasiti sebe, svoj rod, čovečansko čovečanstvo. Znači i dalje postojati kao jedinstveni zapis u Božjoj biblioteci.

,,Voleo je da spaljuje“, prva rečenica kojom se Montag opisuje, mogla bi se u istorijskom kontra razvoju civilizacije pripisati brojnim ličnostima i grupama. Uništavanje Aleksandrijske biblioteke od strane hrišćana, muslimana, Cezara i brojnih drugih, nisu mogli da zaustave talasi Sredozemnog mora pored koga se biblioteka izdizala. Kineski zid je podigao, a biblioteku spalio prvi kineski car Ćin Ši Huang, čijoj je despotskoj vladavini smetalo učenjaštvo, verovatno sluteći da je moć reči drugačijeg sastava od bilo koje druge moći, jer je u dosluhu sa neprolaznim. Nacisti su demonski sravnjavali sve što je bilo od kulturnog značaja i nacionalnog pamćenja. U bombardovanju Beograda, među prvima je u požaru koji niko nije gasio, stradalo zdanje srpske nacionalne biblioteke, a nekoliko godina ranije je napravljena najveća nacistička lomača za knjige na Trgu opere u Berlinu 1933. Dela Brehta, Kafke, Remarka, Frojda, Tomasa Mana, Andre Malroa gorela su, a njihov je dim sivio, pritiskao um. Nebo se zatvara, otvara se pitanje: postoji li raj u koji odlaze knjige kada ih ubiju?

A biblioteke u nekim delovima sveta ubijaju i danas, nebrigom tiho spaljuju, ravnodušno ostavljaju da gore. Ili namerno, sa predumišljajem, umanjuju njihovu institucionalnu vrednost, stavljaju ih i izvan margina nacionalnog i svetskog blaga, u bezvredno. A zaslužuju da budu centar jezgra. Ovako je napisano u biblioteci u Tebi: Lek za dušu. Čitalište postaje čistilište. Odatle se proteže put u raj, a u njemu, paradoksalno, ima vatre: stvoriteljske, one koju je Prometej dao ljudima. Svaka ljudskom rukom spaljena knjiga atak je na večnost. Ko nju ne shvati, smrviće ga zub vremena. Jer, da bi čovek bio čovek, on treba da bude pomalo i Bog. Da bi čovek bio Bog, početku dati početak. Rečima dati vatru, a vatrom ih ne oduzeti.