Blog

Vršnjačko "Vi"

Jovan Veljković, Niš

Prvi put sam zapalio cigaretu sa nepunih trinaest godina. I odmah sam bio uhvaćen u tom nedelu, što je momentalno izvršilo uticaj na dvosmerne veze mene, moje percepcije sveta i sveta samog, pre svega u tom smislu što je prva vrtoglavica izazvana nekim spoljašnjim sredstvom, dakle kao neka pra- ili prednarkotička spoznaja dobila svoje zdravo ograničenje, ali istovremeno se i legitimisala kao ideja o dokazu postojanja nečeg magijskog, ritualnog i transcedentnog. Jer, ako je druidsko-šamanska praksa dokazana – od pušenja nečega ti se vrti u glavi – Veliko Delo više nije nejasna opsena već se može videti na obrisima duhovnog horizonta nedvosmislenije i sa određenom dozom sigurnosti.

Hari, ti si čarobnjak a magični štapić se dimi iz pepeljare; u tom dimu razvili su se obrisi veličanstvenog kanvasa. Jer, to implicira neke drugačije zaključke: ispod moje, ni po čemu posebne, ili, recimo slobodno – prosečne kože, nalazi se druga koža, od te iste prosečnosti. (Jelenska koža je jelenska koža, soda bikarbona je soda bikarbona itd.) Kao što je stvaranje jednostavno – stvaranje. To što je svet crno-beo (što se nikako ne kosi sa postojanjem sivih prelaza) znači jednu od dve stvari: treba se baviti sobom, ili: ne treba se baviti sobom. To što stalno, fizički, organski, osećam mučninu (sa kojom sam se tokom godina srodio), iako sam po tom pitanju, uveren sam, potpuno zdrav – govori mi da je izraz „nema stomak za to i to“ sasvim tačno pogođen.

Čitam skoro Hamvaša, koji, citirajući nekog pisca, koji je predlagao građenje sveta na ukusima, predlaže građenje sveta na zvukovima. Predložio bih još građenje sveta na metaforama i utiscima, ali nisam siguran da to ne bi bila prilično bezobrazna kopija Platona. Još nisam sreo metaforu koja se od svog bukvalnog korena potpuno odrodila. Evo na primer – o nekom se može reći „nekako je smotan“. Na stranu što taj pridev nosi u sebi određenu trpnost, on je mnogo, da tako kažem idejniji od najbližeg svog sinonima „nespretan“. Tako i koža u kojoj se čovek nađe. Sve, čini mi se, jednako važi i ako sam unutra (u sebi) – crnac. Ali se ne može dovoljno istaći da vegetacija zavisi od podneblja, ali i da je u ataru niških sela sasvim prirodna slika da jedno pored drugog rastu limun i aronija. Nisam sreo ni ljubav koja bi postala toliko metaforična da se od svog ljubavnog korena potpuno odrodila.

Konac, za razliku od batine ima samo jedan kraj. Na drugom kraju je klupko. Tako je i sa cigaretom. Često se, međutim, neko usudi da nešto ne dovede u pitanje. Čak, da ništa ne dovodi u pitanje. To je ključni problem sa postojanjem ideologija, grupa ili, naposletku, morala. Ležite li dugo u krevetu, mišići će vam atrofirati. Budete li dugo član određene političke partije, ili na primer – pozitivista ili „marksista“… Bavite li se određenim aktivnostima, mislite li na određeni način dovoljno dugo, sve što je neupotrebljeno, što nije stavljeno u pogon, mora da atrofira. Ali, avaj! I odbijanje sistema je sistem. Sistem odbijanja, a sve rečice i brzaci iz sliva nevoljnosti takođe se moraju uliti u veliki okean.

Juče, međutim, u „Nikole Pašića“, ispred gradskog muzeja, jedan čiča iz čista mira spusti pantalone i pokaza – dupe. Onda se, par trenutaka, tako gologuz, okretao oko sebe (čak nepun krug), pa navukao pantalone, vezao kaiš i glasno i jasno potvrdio: „dupe!“. Neposredna istinitost trenutka, oštra i beskompromisna, stvorila je u meni neodoljivu želju  da nekoliko koraka dalje pitam ni po čemu posebnog prolaznika gde je ulica Todora Milovanovića, iako sam, razume se, to znao i sam, a nisam se u tu ulicu ni zaputio. Shvatite taj gest kao nervozno spuštanje roletni u zoru posle neprospavane noći. A protiv napada panike preporučujem bensedin. Ili šamar. Jer, ego se osili do te mere, da bi posle kao pašče podvioi rep pred direktnošću otrežnjenja. I sa vršnjacima sam prešao na „Vi“.