Blog

O prirodi

Jovan Veljković, Niš

Našim svetom vlada razum.

U Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, grupa visokointeligentnih miševa sagradila je, zapravo, Zemlju, kao džinovski superkompjuter, kako bi putem njega bio izračunat odgovor na „konačno pitanje života, smrti i svega ostalog“. Posle nekoliko miliona godina, kompjuter je dao odgovor: „42!“. Shvativši apsurd na delu, miševi su računar ostavili da radi, kako bi za još koju desetinu miliona godina dobili drugi, isprva traženi odgovor - šta je, ustvari, bilo pitanje? Superkompjuteru-Zemlji inače preti uništenje od strane zlih vanzemaljaca, siledžija, tako da je mogućnost razrešenja situacije prilično neizvesna, a sa njom i mogućnost razrešenja pitanja smisla. Ako pretpostavimo da je autor, Daglas Adams, broj 42, kao odgovor na prvo „pitanje“ izabrao nasumično, kako bi istakao besmislenost dobijanja čistog odgovora u vidu matematičke preciznosti lišene realnog smisla, dolazimo do zaključka da je najstarije pitanje, na kojem počivaju sve logičke strukture koje je izgradila naša egzistencija na bazi inteligencije i razuma: „Da li Bog postoji?“, ili, da preformulišem: „postoji li, uopšte, smisao?“

Tragedija razuma ogleda se u tome da on nikada neće biti u stanju da uživa u mirnim vodama sigurnosti. Ipak, jasno je da je na tipično „yes or no question“ moguće dati samo dva odgovora: „da“ i „ne“. Tvrdim da se svako, pa i najsloženije pitanje koje inteligencija može sebi da postavi, najobičnijim redukcionizmom može svesti na pitanje Boga/smisla u ontološkim terminima.  Statistički, šanse su ujednačene, 50:50, tako da se, čak, može da pretpostavi da je broj 42 Adamsova korekcija verovatnoće na osnovu promišljanja i/ili iskustva: 42:58.  U korist kog odgovora?

Ako Bog postoji, prvo bismo se morali zapitati - kakva je to vrsta egzistencije i možemo li se nadati da ćemo ikada uspeti da je dokučimo? U slučaju postojanja Boga - razumevanje „njegove“ prirode, bila bi najvažnija od svih briga koju čovek, blagosloven ili proklet razumom, može da ima. Ako sa one strane razuma duh, kako mistika svih vremena propoveda, razumeva svoju bezvremenost i jedinstvo ili, bolje rečeno, njima biva prožet, to prožimanje je natčulno i izlazi iz okvira razumske logike i tematika je kojoj se mora drugačije pristupiti. Ovde ću se zadržati samo na zaključcima do kojih može doći um neoslonjen na duhovne osete, lišen mogućnosti natčulnog i proviđenja - naš, kartezijanski um. Određenu, razumu uhvatljivu nit koja gravitira oko ideje Boga kao neke vrste jedinstva, bezvremenosti, natčulnosti, ipak uočavamo ako se i samo ovlaš osvrnemo na bilo koju religiju. Jer, teško shvatljivo razumu,Otac-tvorac svoju decu uči ljubavi, dobroti, slobodi "za-" naspram slobode "od-", odbacivanju strasti, materijalnih htenja i težnji i što je najbitnije - odbacivanju razuma i logike kao jedinih legitimnih recipijenata i krojača realnosti. Ostanimo na hrišćanstvu. Veza arhetipova, Oca, Sina i Svetog Duha, na primer, nedvosmisleno ukazuje na tu natčulnu suštinu koja čistom razumu ostaje strana i čovek je može dokučiti jedino percepcijom druge vrste.

Manje-više, do ove su suštine došle sve tradicije od početka sveta, a prva, primordijalna tradicija, koja je sa Tvorcem nesumnjivo bila u najdirektnijem kontaktu, izvor je i ujedinitelj svih ostalih, potonjih tradicija. U tom smislu, verujući čovek (da, verujući!) je spašen i kako to mnogi religiozni često navode, „bira spasenje i smisao nasuprot onoga koji, neverovanjem, sam sebe osuđuje na - ništa.“ To samoosuđivanje na ništa, najbolje se ogleda kroz ateizam i on je, nasuprot religioznosti, zastupnik drugog odgovora na pra-pitanje, odgovora koji glasi: „sve je besmisleno“.  U tom se slučaju, na pleća ionako krhke ljudske svesti, oličene u mitskom Atlasu, svaljuje čitava težina sveta i čovek, odjednom, biva suočen sa nepodnošljivim proglašavanjem života i svesti pukim slučajnim devijacijama u beskonačnom muku mrtve materije Svemira. Otrgnut od besmisla, nekom isto tako besmislenom slučajnošću, život i svest podsećaju na nekog ko se odjednom, bez sećanja, budi iz sna neegzistencije, u sobi bez prozora i vrata, koja se, postepeno, puni vodom. Voda utiče naizgled niotkuda i postoje stalna slutnja i strah da bi se soba mogla momentalno, kroz neku najednom otvorenu rupu, do kraja napuniti vodom. U takvom užasu iščekivanja, u kome svaki čas može biti i konačan, sva pravila nametnuta egzistenciji prestaju da važe. Život, tu pobunu protiv besmisla i ništavila, neko može izabrati da iskoristi slobodno, po nahođenju. Ali, kakva je to sloboda?

Moderna pomama za dekonstrukcijom, samo je ateizam u praksi. Čovek ruši sve tekovine nastale kao produkt disciplinovanja razuma i njegovog stavljanja u pogon, nalik detetu kojem je dosadilo da se igra automobilom na navijanje, pa poseže za šrafcigerom i rastavlja automobil na sastavne delove, kako bi videlo „šta ima unutra“. Primećuje se da čovek besmisla ni u sam besmisao nije siguran. (Pogledajte, na primer, Kjerkegora!) Takav se čovek ipak života grčevito drži, jer i kao slučajna fluktuacija smisla, on ipak pripada poretku smislenosti. Zato Kami, koji polazi sa ove, bezbožničke tačke, „Mit o Sizifu“ počinje rečima: „Postoji samo jedan zaista ozbiljan filozofski problem: samoubistvo. Suditi o tome ima li ili nema smisla živeti, znači odgovarati na osnovno filozofsko pitanje.“

Kada se govori o velikim umovima, skoro da se čini, ako se površno posmatra, da je njihova veličina proglašena nausmično. Lično, mišljenja sam da se ona ogleda u „začačkavanju“, kao noktom, suštinskih pitanja koje (samo)svest i život mogu sebi da postave. I Kami, takođe, odmah nastavlja sa Ničeom, koji je, proglašavajući Boga mrtvim, tim proglasom, pored uvida u stanje svesti jedne epohe, izrekao i jedno suštinsko razumevanje koje se, kroz istoriju sazrevanom razumu, pridodaje i time ga dalje razvija: Bog je, ma koji da je odgovor na pra-pitanje – sa one strane čulnog života.  Ono što veru na neki način čini superiornijom, kao zastupnika postojanja smisla je to što ona jedina barata duhovnim svetom i čulima u čoveku i njima se obraća jednako kao i razumu. Ateistički um duhovno naziva psihičkim i za baratanje i obračunavanje sa duhovnim mnjenjima stvorio je psihijatre. Iako se naš bezbožnički, nagonski, užurbani svet konačno obračunao sa duhom, naivno pomislivši da ga se rešio, time je samo stigao na vrh suprotnog pola, odakle se, ustrojen na kretanju, ma gde zakoračio, pokrenuo ka Izvoru.

Tragači! To smo, na kraju, manje ili više, svi mi, ljudi ovog sveta, slika božjeg lika, egzistencija stalnog odupiranja nepokretnom, inertnom, nepreglednom ništavilu. I zaista, nije li čovek – bogolik? Ne nalazi li on, u pretećoj pustinji, oaze zelenog, bujajućeg smisla? Kada se iz egzistencijalne sigurnosti predsokratovaca javila potreba za mišljenjem, to nesumnjivo predstavlja otuđenje čoveka od prvobitnog stanja. Da li je to „pad“ ili „uzdignuće“? Rekao bih – neminovnost. Prvo pitanje probuđene intelektualne svesti, bilo je pitanje – o prirodi. Najnepristojnije je nekoga pitati u šta veruje. To je najintimnije pitanje koje u senku baca sva druga lična pitanja, jer liči na ono: „da li me voliš?“. Neodgovorljivo je. Ono je u isto vreme i dobronamerno i maliciozno, a sve više sam uveren da se iza izrečenog odgovora koji, ipak, svako od nas svakodnevno daje i kada ga možda niko i ne pita (jer, čovek je sam sebi najveći sudija), teško, kao Sizifov kamen, nazire onaj unutrašnji vapaj:
„Tragam...!“

Autor je apsolvent stomatologije iz Niša