Blog

Slepilo

Jovan Veljković, Niš

Tako je govorio Zaratustra
Pravda samo za muškarce.

Kanabis samo za žene.

Hey Joe samo iz E-dura.

(Bez dobre terapije nema ni izlečenja)

Zvonko Karanović

Jedine istine su one nedvosmislene. Istina se ne dokazuje, ona se otkriva i sopstvenom objavom dokaz je po sebi. Istina je isključiva a priori kategorija. A jedna od istina je, na primer, da je danas skoro pa sramota baviti se umetnošću. Možda sramota i nije prava reč; tu ne mislim na onu etiketu podsmeha koja najčešće prati pesnike. Mislim na sramotu pred licem Istine. Nedvosmilene, i nedokazive. Ljude koji se bave umetnošću (ili onim što se tako danas zove) delim u dve grupe. U prvoj su oni koji bez trunke samoispitivanja olako prihvataju sebe, a samim tim i umetnost, svoju i umetnost uopšteno, prema tome i čitav svet. U drugoj su oni temeljniji, ne nužno, ali često nešto darovitiji za suštine, ali kojima fali dragoceni nus. To su ljudi bibliografi, koji su se odrekli mogućnosti transcedencije, sakupljači znanja zbog znanja samog, referencijalisti i po pravilu elitisti u najgorem smislu reči.

U realnosti takvog polariteta, ovi prvi samouvereno, hiperproduktivno pišu, objavljuju, organizuju izložbe, večeri poezije, muzičke događaje – sve je umetnost, svako je pozvan da stvara i učestvuje. Sve pod okriljem liberalnosti i demokratičnosti, protiv kojih je više i (prava reč) sramota pisati, a sve kako bi se sakrio taj sveopšti mediokritet. Ono što se uporno previđa, a misli se da se guranjem pod tepih rešava jeste činjenica da je car – go. Čak i za one koji su navukli crne naočare, one obmanute, nenaviknute da vide drugačije: car je go, car je go, car je go! Mediokritetizam je sveopšti, jednobrazni plićak, baruština na čijem se dnu, prirodno, nakuplja mulj, a taj mulj se taloži dok napokon bara ne presuši i od nje ne ostane drugo do mulja. (Školsko znanje iz geografije posluži daleko češće nego što se obično misli). „Bibliografi“, pak, svesrdno hule po hiperprodukciji i beskrupuloznom laicizmu, ali kako više upoznajem ljude ove kategorije, bivam sve uvereniji da je pravi razlog nešto sasvim drugo – zavist pred hiperproduktivnom smelošću, a iz odsustva darovitosti. Zato bi verovatno najmudrije bilo ne obazirati se na jeftina ali masovna apologetska previranja. Tok istorije je nemiran, a bujica, logično, odnosi uvek prvo one koji baš u nju uplivavaju.

Sklonjen od takve bujice (mada u gradskom kafeu), u društvu u kom se univerzalnost Istine podrazumeva, postavio sam usputno pitanje: „kako slepcu objasniti boje?“. Odgovori su uglavnom bili – putem sinestezije. (Gordost je greh, to se mora imati na umu!).  Zanimljiv odgovor, primetio sam i zaključio da se toga sâm sigurno ne bih setio. Ipak, slep  nikada neće sa sigurnošću saznati šta boje jesu. Da bi saznao, morao bi da progleda i da se sam  suoči sa realnošću kolorita. Plotin kaže da Boga i ne možeš drugačije objasniti nego preko onoga što On nije. Tako je i sa Istinom.  A tužna je Istina, zaboravljena kao kakav stari veteran, odrođena i odbačena. Tek tu i tamo gori neka daleka sveća, svijena od težine po njoj slivenog voska, sve tužnijeg, slabašnog plamena na vetrovitom stratištu. Svetla više nema, tek žalosne, neuhvatljive senke proleću pod tihim voštanicama, izobličenim i tamnim dok na svojim glavama nose odgovornost vatre vulkanskog grotla; senke Istine, koja se i ne može videti. Ni boja nema i u slepilu zamaskiranom lažnim večitim sjajem i večitim pirom gasnu i poslednje uporne sveće. Mrak. Muk.

Ni likovna umetnost više nije o studiji boje, senke i svetla. Sve više paravan, svetleća reklama, šaljiva ili bistroumna domišljatost, apstrakcija iz hira. Muzika ne uči pesmi, već je sve više manir, prokazivanje tona, nikako harmonija. Slepo i gluvo, hoda čovek po tlu, ne osećajući svoje ruke, stomak, srce, ni stopala kojima hoda; čovek, nedostojan imena, mašina za pretvaranje materije u đubrivo. A kako se takvom čoveku živi? Na kapcima zatvorenih očiju, još koji će tren igrati senke nekada Viđenog, u odjeku poslednjeg tona sećaće se još koji tren Zvuka, a to će novi čovek oponašati, zakržljao bez pokreta, bez stimulacije čula, bez duha da razveje paučinu.

Ako Istinu ne možemo objasniti drugačije nego putem onoga što ona nije i ako po analogiji može da se zaključi da je svaka istina nedvosmislena, jasna i bez dokazivanja, po samoj sebi, moramo stalno prokazivati Laž. A kada na kraju otvorimo oči, i iza koprene konačno progledamo, šta ćemo videti, mi, koji o bojama i svetlu više ništa ne znamo? Šta ćemo čuti, dočekamo li muziku lira i pesme heruvima? Iz kakve ćemo se usamljene rake rasuti po svetu, mi, slepi i gluvi, pepeo i prah?

„ – Mihaile Aleksandroviču – tiho se obrati Voland glavi, i kapci ubijenog tada se podigoše, i Margarita, stresavši se, ugleda na tom mrtvom licu žive oči ispunjene mišlju i patnjom. – Sve se obistinilo, nije li tako? – nastavi Voland gledajući glavi u oči … Vi ste uvek bili vatreni pobornik one teorije da se, pošto je glava odrezana, život u čoveku prekida. On se pretvara u pepeo i odlazi u nepostojanje. Prijatno mi je da vam saopštim, u prisustvu mojih gostiju, iako oni služe kao dokaz sasvim druge teorije, da je vaša teorija i solidna i oštroumna. Uostalom, sve teorije dostojne su jedna druge. Postoji među njima i jedna po kojoj će svakome biti dato prema njegovoj veri. Pa neka se tako i zbude. Vi odlazite u nepostojanje, a mene će radovati da iz pehara u koji se preobraćate ispijem za postojanje! – Voland podiže mač.“ (Mihail Bulgakov – Majstor i Margarita)

Autor je apsolvent stomatologije iz Niša