Blog

Košmar

Jovan Veljković, Niš

Lako je bilo starima - oni su nesmetano gledali u zvezde. A mene pritisla muka; kroz prozor - odsečeno parče beskraja; čuj, demijurže, nenaviknut sam i na toliko... Pa i dete se opije od jedne čaše! Šta će meni toliko nebo? Zašto me suočavati sa beskrajem, kako da pojmim taj titraj, kada me probada, vreo? Da su mi oči jednog Grka ili bar krv nekog pijanca... A spustim li glavu - ugledam truplo. I to ne ma koje - moje, opruženo truplo, umotano i pokriveno pred počinak. To je, dakle, čovek; a ono su zvezde. Pogledaj se, čoveče, od tebe se traži Spasenje. A kako u spasenje, sa ovim telom?

Poleteo je jedan Simeon Čudotvorac, da, pa se strmoglavio; a jadno telo - zrela lubenica. I to na zemlju, a sada je samo beton. Polegao po njemu čovek, potrbuške, kao preko žene, misli – siguran. Uzalud žmurim, na kapcima počinje drama. Eh, Hamlete! Pokušavam da otvorim oči; tamo - beskraj il' truplo. Biti il ne biti. A tu se, pod kapcima, pomalja ruka, pogađa neku glavu, i postavlja scenu, ruka stisnuta u pesnicu. Slepoočnica na bezličnom licu. Gong. Otvara se rascep, veliki kanjon na koži; načas prazan, bledi krater, a onda počinje da lipti. Gusto, crveno. Za bogove. Ispod crvenila izbijaju iskre - crveno nebo i strašne zvezde, tamo u beskraju. A neki glasovi dopiru, tako da ne raspoznajem reči. Glasni i uporni. Plačno jedan, drugi prekorno. Treći, čini se, tek da bi govorio. Okreću se, glasovi, vijaju po krvavom nebu, vuku me za kosu, zaviruju u nos, kucaju u čelo; pitaju, sigurni u pitanja, govore, sigurni u govor, a ja gledam u crveno nebo, u beskraj u kom nestaje eho, u nezamislivu prazninu. Gutam, jabuka pada i podiže se.

"Pobeći", mislim, jer ostati bi bilo "predati se". Ostati bi bilo pomiriti se. Kako, kad već u susednoj sobi mirnim snom spavaju kanibali? Oni što su od "defeat" tako lako napravili "-izam". Oni koji proždiru. Jedino si rođen njihovim ustima sažvakan, u njihovoj pljuvačci. Eto ih, odmah tu, iza zida. Pa iza sledećeg. I sledećeg. A onda, gomila betona, žica, kanalizacije, tržnih centara, stadiona, škola, ljubavnika, prijatelja, fast fudova, ideologija, žargona, manira, podsmeha, imperativa... Gomila ci-vi-li-zacije, mora sen-za-cije. Sutra će krenuti u lov. Pobeći! Jer, jasno vidim, dok na crvenom platnu igra strašni čin, dok sa usnulih kanibalskih glava trgam nataknute kožne maske – u početku beše Laž. Trčim do lica, dragih, poznatih lica; grabim ih za čela i svlačim rožnate košuljice. I pojavljuju se modra lica, blede usne, tamne, uspavane oči. I vidim, pojeli bi me. Iza priče o sreći i slobodi, na uzglavlju, snom pravednika, spavaju mirne duše kanibalske. Tvoja je sreća samo – ako je njihova sreća, tvoja se sloboda mora aminovati, ako na njihovom nepcu ispustiti aromu. „Šta je čovjek, k'o slabo živinče“…

Laž. Najednom, pomera se kadar; na horizontu, obrisi grada. Iznad, izranja zvonik, na vrhu veliki krst, a unutra, duboko, pulsira zvono. Služba nad gradom, nad betonskim morem, basenom mesa. Iz eha pojanja počeše da zaiskravaju šavovi crnih fragmenata, u kratkim odbljescima. Cela se slika, kao izgoreli papir u ogromnom okeanu, poče da parča i rastapa.  I dođe sudnji čas, drugi dolazak Spasiteljev, i ja ga gledah svojim očima. Jahače nismo ni videli, a oni su se pokazivali, šepurili, strašni i brzi na svojim utvarnim konjima. Prezrela nas je i smrt, napustio eros. Iz tame da izbija belina, isprana, gola, bez senki. Glasovi se stopiše u jedan ton, nezapočet i otegnut, bez eha i dimenzije, ton beskraja i sveprožetosti.

U početku beše Logos. Dođe Logos i na kraju. Beo, neproziran, mlečan, fluidan, čist Logos bez smisla i vremena. I sve postade Jedno, jedno veliko Ništa. Tada otvorih oči i pogled mi se, umoran od beznadežnosti, stropošta na pod. Oko njega počeše da se vraćaju stvari i prostor da popune vakuum i prazninu egzistencijalističkog užasa, duboko zarivenog unutra, kao koplje, u samu božansku iskru.

Autor je apsolvent stomatologije iz Niša