Blog

Intertekstualnost kao podtekst

Jovan Veljković, Niš

Mozak je organ zadužen za proklijavanje duha u materijalni svet. Pravi problem dostojan ispitivanja nastaje kada se u nekom trenutku anatomsko-fiziološkog i neurobiološkog bavljenja licem, usnama, glavom, pa i telom čoveka, počne da sagledava božansko. Razumevanje prefinjene mašinerije složenih pokreta koji neko pravi znači hvatanje nečijeg duha, temperamenta, psihološkog tipa. Hvatanje mimike i gestikulacije, tj. suštine pokreta lica i tela – nečije čitave duše. Preko dvadeset mišića učestvuje u mimičkim pokretima, a različite prefinjene ekspresije i tanane razlike među njima produkt su zajedničke aktivnosti nekih od ovih mišića.Glava je i motorno i fukncionalno inervisana složenim spletom nerava, koji se zovu moždani živci (indikativno za dublje razumevanje je podela moždanih živaca na motorne, senzitivne i mešovite), koji izlaze iz moždanog stabla. Nervni putevi su, dakle, mnogo više od samo žica koje provode nekakvu struju. Signali koji se njima pronose kvalitativno mogu biti vrlo različitih suština, koje se kombinuju, mešaju i superponiraju.

Evolucija se mora shvatiti kao čovekov pad. To je neminovno. Pas bi možda i mogao da nauči da govori, kada bi imao govorni aparat. Ne radi se skoro nimalo o ograničenoj inteligenciji psa. Postojanje govornog aparata u čoveka produkt je nervne aktivnosti. Tačnije – prirode nerva koji oživčavaju ovaj aparat. Jezik je taj, koji je tokom procesa koji (pogrešno) nazivamo evolucija, majmunu povukao bradu i donju vilicu unazad, postavio vertikalno zube i omogućio čistom duhu da se artikuliše govorom. A ko nas je povukao za jezik? Etimologija je neoprostivo surova. Svaki moždani živac predstavlja proklijale niti velikog krompira mozga. Svaki moždani živac nosi mogućnosti mozga. Ljudski govor funkcionalno je stvoren proklijavanjem ideje duha o sopstvenoj artikulaciji, kroz vlakna podjezičnog (hipoglosnog) i jezično-ždrelnog živca u visoko specijalizovana tkiva jezika, usne duplje, ždrela, glasnih žica, hioidne kosti i ostalih struktura koje su pod uticajem tog proklijavanja tokom godina procesa koji (pogrešno) nazivamo evolucija, postale govorni aparat. To je fascinantan primer direktne delatnosti duha u materijalnom svetu. Kada se, dakle, dođe do lica, prvo se mora razumeti da je mimičko-gestikulatorna aktivnost – ispoljavanje. Emotivno-duhovno-intelektualnog. Ili: telo je manifestacija, otelotvorenje ovih kategorija.

Jeste li pokušali nekada sagovornika da gledate u usne? Evo, dajem vam momenat da razmislite. Usne su odraz nečijeg venerijanskog principa. Tako su i ostali delovi tela otelotvorenje astrološke simbolike. Do usana, dakle, stiže impuls koji u sebi sadrži nečiji nus, ali ovoga puta onaj deo te suštine koji se tiče simbolike venere. (Najlakše je, na primer, brzo i efektno nekog imitirati imitirajući njegove usne.) Ova simbolika će se na usnama ispoljiti preko tonusa, oblika, veličine, specifičnosti pokreta. Zato se usnama ljubi. Zato se za-ljub-lju-je-mo u nečije lice. A ljubiti nekoga u usne ravno je seksualnosti ali je i uveliko prevazilazi, zato što aktivnost jezika u aktu ljubljenja predstavlja uplivavanje simbolike Merkura. Tako, ljubljenje usnama i jezikom predstavlja svojevrsnu seksualno-dijalektičku razmenu.  Dodirivanje usana je mekoća, jin, nežnost. Venera. Dodirivanje jezika je aktivnost, raz-govor (Merkur), ali i strast, penetracija i smrt. Tako je nekadašnji doktor, odakle je i preuzeta reč koja danas označava titulu, bio ne samo lekar, već primarno fizičar, u aristotelovskom smislu. Lekari praktičari, farmaceuti, vidari – nisu bili smatrani za naučnike. Njima je bila ostavljena praksa, dok je doktor-fizičar bio i anatom, i fiziolog, i metafizičar, i matematičar, i – astrolog.

Veliki deo mozga zauzima površina rezervisana za dvosmernu komunikaciju sa prstima. Zato gledamo u nečije ruke i njima bivamo privučeni. Prsti su odraz nečije veštine da oseti. Na dlanovima se proriče sudbina, na njima je sve zapisano. Hiromantija i astrologija govore istu stvar. Isto tako, ako se šakama nešto radi, pa i čitavim rukama (u podlaktici ima preko dvadeset mišića koji su direktno vezani za složene pokrete šake), direktno se do duha koji je otelotvoren prenosi nešto što nije samo sticanje veštine. Zbog ovoga je Platon veliki i zbog toga je božanski mudar; čovek koji uči grnčarski zanat postaje grnčar jedino kada usvoji ideju grnčarstva; ispoljavanje određene ideje kroz svoje bivanje, ima koren i prauzrok u aktivnostima, ponajviše aktivnosti ruku.  Ovde još nešto sem ruku utiče na usvajanje, ne samo veštine i (sa)znanja, već usvajanje i inkorporiranje u duh – ideje. To je posedovanje nadsvesti, koja je u direktnoj komunikaciji sa svim suštinama. To je naš Koren, Knjiga. To je DNK, i bukvalno i metaforički. Zbog toga, mora se evolucija uzeti kao pad. Mora se stalno težiti da se načini korak unazad, kako bi se sagledala šira slika, to jest izopštiti sopstvo iz aktuelnosti sadašnjeg trenutka. Hvatati ideje dok su još u pra-obliku, dok su još dečje, naivne i neostvarene.

Time dolazimo do molitve. Molitva je svest o dubokoj povezanosti. Molitva je svest o jedinstvu, o vezi prauzroka. Intertekstualnost čistih ideja. Molitva je i ljubav. Ali je molitva isto tako i logos. Potrebno je da se voli ono čime se čovek bavi u životu. Nije to samo neka jalova floskula; neke od njih imaju suštinu koja ispod površne banalnosti sadrži nepreglednu dubinu mudrosti. Ljubav je posrednička sila. Mi se ne zaljubljujemo u drugo do u ideje. Tako je „voleti nekog“, zapravo hteti da ga dokučimo. Želimo da dokučimo ono što želimo da se dokuči kod nas. To je i osnova prepoznavanja. Jerotić se često ponavlja, ali u kontekstualnom ponavljanju činjenica leži ključ učenja, pa sam od njega naučio da sve što prepoznamo u drugima, to prepoznajemo zato što ga prepoznajemo i u sebi. Ono što želimo da pronađemo u sebi, želimo i u drugom. Kada čovek voli neki posao, ili profesiju, zanimanje, to nikako nije slučajno. U toj ljubavi već je otelotvoreno to zvanje, jer kako bi neko poželeo da bude lekar, ako to već nije? Problem nastaje kada se prirodna učitavanja zamene civilizacijskim. Tada emancipacija postaje pad.

Prefinjen će duh, tako, imati prefinjene ruke. Patničkom duhu će se sva patnja ogledati na licu; ako se radi o duhu koji je sav u strasti tuge, lice će biti tugaljivo i ispošteno; ako se radi o podvižničkom duhu – lice će biti kontrolisano voljom i držanje odisati ogromnom snagom. Sveopšti trend standardizacije i jednakosti jednostavno nije održiv. Razlike su ukorenjene u materijalizaciji, ona ih podrazumeva. Tek je u čistoj duhovnosti moguće prevazilaženje svih razlika koje materijalnošću ograničavaju otelotvorene individualnosti. I grčevita potraga za smislom proizvod je aktivnosti mozga. Nemanje ideje smisla manifestuje se kroz strasti. Pogledajte lekare. Usko usmerenje, generalno u nauci toliko uzima maha, da se i medicinska nauka celovito danas na fakultetima uči samo formalno. Lekar se sa anatomijom i fiziologijom, pa njihovim patološkim pandanima – patologijom i patofizom – susreće jedino tokom studija. Širi kontekst medicinske delatnosti, svodi se na par formalnih ispita od kojih lekaru ostaje jedino ono što je za njegovu usku specijalnost za koju se kasnije opredelio – relevantno u praksi.

Iako bi se moglo prigovoriti da je celovit pristup danas nemoguć zbog količinskog povećanja znanja iz medicine (a ovo se svakako odnosi i na sve ostale nauke), taj prigovor je promašen. Ne radi se toliko, zapravo, o količini znanja – već o konceptu lekara kao akademske ličnosti, o konceptu čoveka i zdravlja kao širih i međusobno prožimajućih pojmova, o širini koju neminovno zahteva zvanje doktora, a koja je danas odsutna, potpuno i konačno isključena. Akademičnost je najurena sa fakulteta. Ne bi bilo loše da sprovedete jedan test. Postavite ljudima sa kojima budete došli u kontakt, iz čista mira pitanje: „šta čitaš?“. Samo toliko. Veliki broj ostaće zatečen. Pitanje još uvek nije izgubilo legitimitet. Ali zapitanog ostavlja zatečenim. Čitati nije intelektualizam u svojoj jalovštini i dekadenciji. Ali ljudi sve manje čitaju, sve manje učitavaju. Čitanje je učitavanje u mozak, novog softvera za što bolje posredovanje između čiste duhovnosti i čiste telesnosti i materijalizma. Čitanje je intertekstualnost. Potreba za čitanjem je potreba za produhovljenjem, prožimanjem svih elemenata realiteta koji su nam dati.

Jedna mi stvar promiče kod hrišćanstva. To je ideja raja i pakla. Ili, onaj deo kada se o večitoj patnji u sumpornoj vatri besmisla, ili o ohristovljenju – odjednom sazna – obe su lični izbor. Kako se to izabere pakao? Ili raj? Odgovor mora da bude – razumom. Mozak je organ zadužen za proklijavanje duha u materijalni svet. Isto tako i za uznošenje materije ka duhu. I, pre nego talenat, bitni su koncept i podtekst. Katarza je nirvana. Oboženje – stalna metanoja. Danas, više nego ikad, a posebno u nauci, kriterijumi moraju biti kruti i neprikosnoveni; akademičnost – must have. Renesansni duh nepopustljiv prema padu, ma po koju cenu. Otkako su proroci nestali, čoveku je ostala knjiga. A vi, šta čitate?

Autor je apsolvent stomatologije iz Niša