Blog

Tri Sretenja srpske istorije

Stefan Pajović, Novi Sad

Borislav Pekić, koji je u periodu od 1986. do 1991. godine bio povremeni spiker Bi-Bi-Sija, na kraju jedne od emisija posvećene istoriji Velike Britanije pronicljivo je zaključio da je istorija Engleske zapravo istorija njenih suverena, odnosno priča o tome kako su kraljevi i kraljice vekovima postepeno gubili vlast i došli do toga da kraljica Elizabeta II danas ima samo proceduralna ovlašćenja. Ograničavanje vlasti vladara je logičan sled događaja ako uzmemo u obzir da se tokom istorije konstantno uvećavao broj ljudi koji su želeli da se njihov glas čuje, što nas je naposletku dovelo do današnjih predstavničkih demokratija. Prema članu 52. važećeg Ustava Srbije svi se mi pitamo kada je politika u pitanju, ali se retko zapitamo kako smo stigli do tog civilizacijskog stupnja.

Sretenje je državni praznik koji se praznuje dva dana, 15. i 16. februara u sećanje na dva važna datuma naše istorije: podizanje Prvog srpskog ustanka u Orašcu 1804. godine i donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine. Ukoliko pretpostavimo da je državotvorno-slobodarski značaj prvog događaja prilično jasan, možemo se okrenuti drugom Sretenju koje je daleko protivrečnije. Tog 2. februara po starom kalendaru skupština Knjaževstva Srbije je u Kragujevcu trećeg dana zasedanja donela Ustav koji je ujedno bio i prvi srpski pravni akt najvišeg reda. Za tadašnje prilike šta god da je stajalo u tom dokumentu, pa makar i da je knjaz neprikosnovena ličnost i pored postojanja Državnog sovjeta i Narodne skupštine, bilo je ravno senzaciji. Ni najmanje ne čudi što su se i Zapad i Istok bunili: austrijski internuncije u Carigradu je ustav nazvao „jednom od zabluda 19. veka“, za francuskog slavistu Siprijana Robera je bio „francuski rasad u turskoj šumi“, tako da se čak i oslabljeno Osmanlijsko carstvo usprotivilo. Da su Turci tada imali sopstveni ustav, što ni Beč ni Moskva nisu, možda su i mogli da nas utuže zbog državnog udara.

Ustav je bio podjednako skandalozan i sa današnje tačke gledišta: u prvom članu je stajalo da naša državnost počiva na ukazima turskog sultana i ruskog cara, što je pored nepostojećeg teritorijalnog integriteta značilo da ni suverenitet nemamo. Naravno, ne bi nam jedan spis obezbedio samoupravu jer je to još uvek bilo prevrtljivo vreme srpske državnosti i trebalo je sačekati gotovo čitavo stoleće da se u potpunosti oslobodimo sužanjstva.

Životni vek ustava, nepotrebno je reći, bio je kratak: već 30. marta, nakon samo pedeset i pet dana Miloš Obrenović ga je de jure ukinuo. U ovom činu možda leži i najveća misterija kratkotrajnog ustava jer na pitanje kakav je Knjažev odnos bio prema ustavu, niko od istoričara nije uspeo da pruži nedvosmislen odgovor. A i kako bi, pored kontradiktornosti koje su obeležile to proleće srpske ustavnosti: dokument je na dvoru sačinio knjažev lični sekretar, Dimitrije Davidović; mnogi prisutni toga dana u Kragujevcu tvrde da je Miloš uporno izvrtao reči zakletve nad Ustavom; pred stranim silama ga je branio, ali je rado podlegao njihovom pritisku da ga ukine. Najvećem narodnom zboru toga vremena, Sretenjskoj velikoj narodnoj skupštini, prisustvovale su hiljade ljudi zbog toga što je januara iste godine podignuta Miletina buna s ciljem da se ograniči Knjaževa vlast. Ovakve oprečnosti ukazuju samo na jedan zaključak koji istoričari niti mogu, niti treba da donose: Miloš Obrenović je bio političar kome je čitava ujdurma oko ustava očigledno u tom času odgovorala. Možda zvuči čudno konstatacija da su političari dvolični i neiskreni, ali treba shvatiti da ukoliko ste Knjaz sa neograničenim ovlašćenjima onda i nemate neku preku potrebu da se bavite politikom jer vaš argument dekaputacije neizostavno pobeđuje. Neka ova tvrdnja ide u prilog Miloša Obrenovića kao vizionara, a ne tiranina.

Bilo kako bilo, treće Sretenje naše povesti je svoj život započelo u fioci, i to ne bilo kakvoj fioci, već fioci premijera Savezne Republike Jugoslavije, dr Zorana Đinđića. Naš uvaženi istoričar, prof. dr Radoš Ljušić je nakon petooktobarske revolucije sastavio predlog Zakona o državnim i drugim praznicima, ali je taj spis prema Ljušićevom svedočenju proveo bezmalo godinu dana u kabinetu tadašnjeg predsednika srpske vlade. Svetlo dana je ugledao tek 2001. godine na insistiranje Vladana Batića, tadašnjeg ministra pravde, kada je usvojen u Skupštini Srbije, tako da je naredna 2002. godina bila prva godina kada je svečano obeležen. Ovog februara se navršavatačno decenija i po kako ga proslavljamo, a osim pokojeg zvižduka na zvaničnoj ceremoniji i dva neradna dana, kao da nikoga i ne zanima zašto je pokojni premijer oklevao da se sretne sa Sretenjem.

Prema svedočenju onih koji su pisali zakon, novi praznik je trebalo da zadovolji dva načela: da bude istovremeno i nacionalni i evropski praznik, odnosno prosto rečeno, za mladu demokratsku Srbiju pitanje državnosti je bilo krajnje škakljivo i novi dan državnosti nije smeo ni po koga da bude uvredljiv. Ovakvim načelom su se tadašnji zakonodavci rukovodili i kada su birali himnu, pa je tako neutralna „Bože pravde“ odnela prevagu nad „ratobornim“ „Maršom na Drinu“. Sretenje je u ovom pogledu bilo prikladno, bilo je i srpsko i evropsko, čak ni kada Evropa nije bila evropska, a u tom grmu leži zec. Ljušić ne propušta da kaže da su odmah odbacili zamisao da datum dana državnosti bude iz perioda srednjovekovlja (čitaj: Vidovdan) jer gotovo nijedna evropska država nema datum iz tog perioda kao svoj nacionalni praznik. Kako bi i mogla imati kada se u godini kada je Stefan Nemanja stupio na presto Raške na engleskom dvoru govorio francuski, Anadolija je još uvek bila hrišćanska i govorio se grčki jezik, dok se Rusijom vladalo iz Kijeva koji su nekoliko vekova ranije osnovali Vikinzi. Zanemareno je da je Srbija bila nacionalna država mnogo pre Karađorđevog ustanka i da je naša buna bila mnogo više od pukog pomodarstva nacionalizma 19. veka.

Verskim praznikom Sretenje obeležava se čin Isusovog ulaska u Jerusalimski hram četrdeset dana nakon rođenja i njegovo sretenje sa Bogom. Mi Srbi se kao narod redovno srećemo sa Tvorcem i ti susreti su uvek bili obeleženi višom politikom i obaveznim izborom (danas doslovnim izborima). Balkan je oduvek bio mesto susretanja koja sa sobom nose breme odluke, tipično za raskršća: kojim putem poći. U moru pogrešnih izbora stoji i taj čudnovati 15. februar kada smo pod nerazjašnjenim okolnostima naterali vodu [istorije] na svoju vodenicu i makar na tih mesec i po dana pretekli pameću i odvažnoću one koje danas bezmalo slepo sledimo. Pekić nam je ispred nosa prošvercovao činjenicu da je Velika Britanija danas parlamentarna monarhija,[1] a Srbija republika.

Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

[1] Formalno govoreći, Ujedinjeno Kraljevstvo ni danas nema jedinstven ustav, već on predstavlja niz zakona koji objedinjeni vrše funkciju koju ima ustav u većini svetskih država, uključujući i Srbiju.