Blog

Avangardni konzervativizam

Filip Živanović, Beograd

Može li nešto što je staro, biti novo? Ili nešto što je prošlo, biti buduće? Mogu li dva naizgled suprotna pravca ići u istom smeru? Može li konzervativizam kao ideologija „prošlog“ biti spojiv sa avangardom, odnosno nečega što je ispred svog vremena? Može li se u tom pogledu dati nov, kvalitativan odgovor, na vladajuću ideologiju neo-liberalizma u vremenu koje dolazi?

Konzervativizam, je po vladajućem mišljenju, ideologija koja se zalaže za povratak na staro ili za očuvanje postojećeg. Međutim, to ne mora biti sasvim tačno. Jer na konzervativizam moramo gledati van perspektive liberalne ideologije. Moramo pokušati da sa konzervativizmom operišemo van dijahronog prilaza istoriji, odnosno da na konzervativizam ne gledamo iz perspektive prošlost-sadašnjost-budućnost. Na taj način dolazimo do onoga što je u središtu konzervativne ideje, a to je očuvanje (konzerviranje) onoga što je uvek isto, i u prošlosti i u sadašnjosti i u budućnosti. Dakle centar konzervativizma zauzima „bitak“. To je ono što je nepromenljivo, ono što se tiče ontoloških pojmova kao što su sloboda, smisao, večnost, čovek, Bog...

Konzervativac, nije dakle, pojedinac koji po automatizmu deli dobro i loše, podelom na staro i novo. Za njega ne postoji žal za prošlim vremenima jer je to stvar njegovog karaktera ili prosto nostalgije. U konzervativcu se krije želja za dosezanjem večne istine kroz povratak na početak, a ne na staro. On veruje u Eden, u Zlatno doba, u savršeni sistem kakav je postojao na početku vremena. Zato na ljudsku istoriju gleda kao na obrnutu piramidu, jer on u proticanju vremena ne vidi napredak, već degradaciju i otpadanje od prvobitnog poretka. Sva tehnička dostignuća za njega su opasnost jer čovek gubi ontološku vezu sa prirodom. Konzervativac se protivi tehnicizaciji jer u njoj vidi čovekov duhovni pad. „Vlast mašine razlaže celoviti čovekov lik“, piše Berđajev. Zato je njegova umetnost Humanizam, jer je smisao istorije u čoveku, a ne u mašini i čovek ono što je uvek isto. Čovek sa njegovim željama, osećanjima, strahovima, pitanjima... Ali čovek kojem je u centru njegovih misli i dalje Bog. To je čovek koji je pozvan da postane kao Bog, „veliki čovek“, homo maximus. Takvom čoveku samo Bog daje odgovor na pitanje večnosti njega na prvom mestu interesuje večnost, jer rečima nemačkog filosofa Artur Meler van den Bruka: „Na strani konzervativca je večnost“. 

Temelj njegovog stvaralaštva je njegova porodica, jer u njoj vidi kontinuitet između prošlog i budućeg. On zna da su tradicionalne vrednosti, njegova tvrđava, jer samo u tom sistemu dolazi do prenosa (traditio) sa kolena na koleno,onoga što je bitno („Samo ono što je bitno ima vrednost“ – Vladika Nikolaj). Njegovo poimanje slobode je konceptualno suprotno od poimanja slobode liberala. Konzervativac  traži slobodu „za“ a ne slobodu „od“.  On traži “freedom” a ne “liberty”. Za njega je sloboda kategorija koja se osvaja žrtvom, a ne konformizmom... Dakle konzervativac je čovek koji shvata svet u drugačijoj slici od one koje dolazi sa TV ekrana. Međutim, kako bi njegova borba bila shvatljiva u vremenu sveopšte „MTV-izacije“ on mora pronaći jezik kojim će komunicirati sa post-modernističkim društvom. Pronalaženjem puta, za ovako shvaćen konzervativizam otvorićemo nove perspektive u pozicioniranju konzervativne ideologije u post-modernističkom dobu.

Tako dolazimo do avangarde. Avangarda je širok društveni pokret koji deluje u mnogim sferama društva, politici, umetnosti, književnosti...To je pokret koji ide ispred svog vremena (avant) i čuva, štiti (garde). Dakle, radi se o konceptu jako bliskom konzervativizmu jer je u njegovom korenu takođe očuvanje određenih vrednosti. Rođen je nakon  Prvog svetskog rata kao odgovor na egzistencijalnu krizu u kojoj se čovečanstvo našlo, ali i kao odgovor, odnosno svojevrsnu pobunu protiv filosofskog sistema kakav su iznedrili Francuska revolucija i era prosvetiteljstva. Predstavnici avangarde su u datom sistemu u kojem je na oltar crkve u Notr Damu postavljena bludnica, odnosno na presto mudrosti postavljen ratio, prepoznali uzroke svih patnji, propasti i sveopšte dehumanizacije tadašnje Evrope. Evo šta o tome piše srpski književnik Todor Manojlović: „Materijalizam i racionalizam. Ponikli, obojica, iz plebejskog, odnosno pedantskog neshvaćanja viših duhovnih snaga, plemenitijih, duševnih potreba i svega, uopšte, što prevazilazi animalni život, voljni da reše celokupnost vasionskih potreba jednom za svagda, kratko, „naučno“, „pozitivno“ i da proizvedu – ovo naročito – jedno „znanje“ koje bi bilo „u domašaju sviju“ i na „opštu korist i zadovoljenje“, oni su svaki, na svoj način, izvršili atentat na duh... Na taj je način, zajedno sa verom, metafizikom i svakom ozbiljnom filozofijom osuđena na smrt i poezija“.

Ovde je naročito važno istaći, da su jedni od najplodonosnijih predstavnika avangarde bili srpski „zenitisti“, kao što su Dragiša Vasić, Stanislav Krakov, Vladimir Velmar-Janković, Miloš Crnjanski... Oni su za razliku od avangardista marksista svoje „novo“ postavljali na dijametralno suprotnim temeljima. Njihova pobuna nije vodila u nihilizam, već u konstruktivizam. Njima nisu bili strani nacionalni identiteti i osećanje nacionalne pripadnosti, ali su na njih gledali sa pozicija čoveka koji svoju zemlju smatra svojom zbog svojih duhovnih vrednosti koji smatra da će upravo zbog toga ona davati čoveku mogućnost za dostojan, duševan život. Osnovna odlika njihove avangarde bilo je vraćanje na stare pozicije u filozofiji, umetnosti, književnosti... Avangarda, dakle, ima sve preduslove da konzervativizmu podari jedan nov duh, koji će ga sprečiti da reciklira prevaziđene konzervativne ideje iz prošlosti.

Uzimajući u obzir da se jedan ovakav pokret javio na prelazu epoha i u vreme sveopšte krize, odnosno suda Božijeg, kako krizu objašnjava Vladika Nikolaj, postaje očigledno da je vreme za rađanje jedne ovakve vrste pobune, upravo vreme u kojem živimo. Tako danas, konzervativizam sa avangardnom mišlju može postati istinska „konzervativna revolucija“, koji će imati snage da se suprotstavi neo-liberalizmu na svim poljima. Međutim njegovu ulogu, ne smemo preceniti. Ona ne može doneti pobedu i preobraziti svet, jer svaka eshatologija govori o neminovnom kraju sveta. U tom smislu avangardni konzervativizam može imati ulogu očitovanja „katehona“ – onoga koji zadržava i koji će odlagati dolazak eshatona, sve dok ne bude došao trenutak da se čuje, „Maran ata!“.

Autor je student na master studijama Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

.