Dosije

Mišljenje

Nea politeia – novi najbolji mogući oblik društvenog uređenja

Filip Živanović, Beograd

„Globalizacija predstavlja poslednju tačku u praktičnom ostvarivanju iskonskih pretenzija Zapada na univerzalnost svog istorijskog iskustva i svog vrednosnog sistema“, kaže Aleksandar Dugin. Deo tog procesa je i globalno uniformisanje društvenog uređenja. Tako se danas, gotovo kao aksiom, pretpostavlja da se idealno uređenje društva može ostvariti samo u okviru predstavničke parlamentarne demokratije. To podrazumeva postojanje više partija, koje nominalno zastupaju različite ideologije i koje svoj legitimitet dobijaju od punoletnih građana date države, na svake 4 ili 5 godina. Za to vreme, one političkom kombinatorikom raspoređuju poluge društvene moći između sebe i upravljaju društvom. Član partije može postati svaki punoletni građanin, bez obzira na njegove kvalitete, što znači da i narodni predstavnik može postati svako (uz određene pravno-proceduralne izuzetke). Na taj način, stvoren je jedan zatvoren i koherentan sistem partijske vladavine, na prostoru od Los Anđelesa do Vladivostoka. Taj je sistem nazvan „zapadna liberalna demokratija“. Međutim, da li je taj sistem stvarno podesan da ostvari nacionalne interese u državama u kojima je zastupljen?

Pođimo od pretpostavki koje su potrebne za postojanje jednog takvog oblika društvenog uređenja. On podrazumeva da građanin, svojom slobodnom voljom, putem opštih, slobodnih i fer izbora, predaje deo suvereniteta, koji mu po ustavu pripada, na određene narodne predstavnike, koji će u njegovo ime zastupati i braniti mandat, odnosno ovlašćenje, dobijeno na izborima. Dakle, radi se o svojevrsnom sistemu „prenosa volje“ sa građanina na narodnog predstavnika. Da bi taj sistem funkcionisao, kakvog građanina on podrazumeva? Ivan Iljin smatra  da takav građanin mora da: razume šta je sloboda, da ima svest o pravnim normama, da je ekonomski nezavistan, ima minimalan nivo obrazovanja i obaveštenosti, poseduje političko iskustvo i građansku hrabrost. 

Prvo, to znači da građanin ne sme da slobodu shvati u njenom izopačenom značenju kao slobodu da svako radi šta želi, ukoliko nije zakonom zabranjeno. Takva sloboda vodi u anarhiju i uništavanje svih vrednosnih postulata na kojima jedno društvo počiva.  Drugo, svest o pravnim normama podrazumeva da je građanin svestan da zakon nije usmeren protiv njega i da njegovo izigravanje ne predstavlja uspešnost i snalažljivost. Treće, ekonomski nezavistan građanin, ne označava bogatog čoveka, već onog čije političke odluke ne smeju biti ni u kakvoj korelaciji sa izvorom njegovih prihoda. To je građanin koji će moći nezavisno da rasuđuje u političkom životu. Četvrto, možda i najbitnije, građanin mora biti obavešten i obrazovan. On mora poznavati procese koji se odvijaju oko njega i biti sposoban da prepozna njihovu prirodu, usmerenje i cilj. Takav građanin neće podleći populizmu, neće verovati u svako obećanje koje mu se da i moći će da racionalno i argumentovano zastupa i brani svoju političku odluku. I peto, građanin mora biti politički iskusan i hrabar, kako bi osećao značaj svojih političkih odluka i njihovih posledica.

Slobodno možemo reći, da građanin koji poseduje te osobine, u današnjem demokratskom društvu, ne postoji. On je danas zaslepljen ideologijom hedonizma, ne poseduje nikakav osećaj povezanosti sa istorijom svog naroda, zavistan je od finansijskih špekulanata koji čine političko-ekonomsku elitu njegove države, informiše se putem filtriranih, doziranih i besmislenih informacija koje mu ne pružaju realnu sliku društva u kojem živi, nije spreman na žrtvu i na snošenje posledica za svoje odluke, jer jedino veruje u ideologiju „punog frižidera“. On ne prepoznaje političke procese, povodljiv je i nedorastao značaju političkog odlučivanja. Kako od takvog pojedinca očekivati, da bude sposoban da kroz izborni mehanizam izabere kvalitetne i dostojne predstavnike.[1] Dakle, moderan demokratski sistem je, ne slučajno, otvorio put negativnoj selekciji i vladavini najgorih – kakistokratiji. Pa, koja  je alternativa?

Alternativa je u odbacivanju zadatih pravila, šablona i standarda, kojima se pokušava stvoriti “e pluribus unum” – iz mnoštva jedno. Izlazeći izvan kriterijuma koji se propisuju od strane globalnog zapada, biće moguće pronaći društveno uređenje koje će na sebi svojstven način pojedinačne interese svakog građanina pretvarati u opšte. Takvo uređenje neće neminovno ukinuti demokratiju kao načelo, ali će morati da joj da jedno novo značenje koje će da iskoris pozitivne aspekte demokratskog uređenja, a negativne da odbaci. U tom kontekstu, od značaja je Periklovo viđenje demokratije, koje  Mihailo Đurić, dovodi u vezu sa aristokratijom, pa kaže kako demokratija mora imati ulogu da odgoji ljude za pravi ljudski zadatak, da podstakne slobodnu igru stvaralačkih ljudskih sposobnosti, i tako iznedri „kalos kagatos-a“, čoveka koji u sebi nosi sav ljudski svet. Takva demokratija čini da vrednosti koje su ranije bile rezervisane za aristokratiju sada budu dostupne svima. Ona ne bi bila sama sebi cilj, već sredstvo, putem kojeg se ostvaruje idealno uređenje društva. Kako bi se demokratija preobrazila u sistem koji će služiti opštim interesima, a ne partikularnim interesima kaste „profesionalnih političara“ potrebno je načiniti određene praktične korake.

Pre svega, mora se odustati od partijskog sistema, koji vodi u podelu društva i razbija jedinstvo jednog naroda. Takav narod postaje podložan raznim uticajima sa strane i postaje paralizovan i apatičan. Kao takav stalno se nalazi na početku i u konstantnim promenama, jer promenom partija na vlasti počinje sve ispočetka. Tu posebno treba naglasiti pogubnost kratkoročnosti mandata predstavničkih i izvršnih organa.[2] Partijski sistem je poguban, jer na duži period, sa opadanjem pravne svesti i društvene odgovornosti vodi u građanski rat. Još jedna dimenzija neadekvatnosti partijskog sistema, jeste negativna selekcija. One su tako ustrojene, da vodeća mesta oko vođe, zauzimaju „evet-efendije“, odnosno pojedinci komformisti koji spletkama, korupcijom i lažima napreduju kroz stranačku hijerarhiju. To je svojevrsna „poluinteligencija“, odnosno „robovi prirode, koji su dovoljno pametni da razumeju tuđe misli, ali nedovoljno da bi imali svoje“, kako ih naziva Iljin. Ovi pojedinci, kroz mehanizme partijskog društva, zauzimaju visoka mesta i u samoj državi. Oni predstavljaju tkzv. „kompradorsku elitu“, spremnu na izdaju i uništenje sopstvene države radi lične koristi. Partije, takođe, nemaju nivo legitimiteta koji je potreban da bi se zastupala istinska volja građana. U partijama se nalaze ljudi, koje na mesto narodnog predstavnika ne bira građanin, već sama partija. To otvara problem uzurpacije suverenog prava građanina da adekvatno bude predstavljen u predstavničkom domu.

Zamena partijskog sistema, mora uslediti kroz mehanizme koji će uvažiti, sa jedne strane, potrebu pojedinca da njegovo mišljenje, potrebe i želje, budu zastupljeni, i sa druge strane,  zahtev za kvantitativnim, a ne kvalitativnim vrednovanja upravo tih mišljenja, potreba i želja. Odnosno, mora se pronaći put, kojim će se izbeći tiranija većine i diktatura manjine. Na početku tog puta, moraju stajati institucije. Institucije su preduslov svakog stabilnog društvenog uređenja. One su pokretači društvenog stvaralaštva i konzervatori društvenog vrednosnog sistema. One su nezavisne od samovolje pojedinca, imaju kontinuitet i što je najvažnije, imaju cilj. Svaka institucija ima svoj reson d' etre – razlog postojanja . Vojska da fizički štiti zemlju, crkva da čuva i održava duhovnu vertikalu naroda, škola da obrazuje i izgrađuje ličnosti... Na žalost, društvo u kom su institucije razorene i ne vrše svoju dužnost, mora se osloniti na „parasistem“, koji grade istaknuti pojedinci. To su oni ljudi koji pored znanja poseduju i intuiciju, i tako prestaju biti naučenjaci i postaju mudraci.

To su ljudi koji promišljaju istorijski, oni osećaju da je narod neraskidiva zajednica predaka, živih i potomaka. Oni su sami institucije, a njihova misija je u služenju, a ne u vladanju. Oni  su autoriteti, nacionalni heroji, koji oko sebe mogu okupiti ljude koji slično misle ali što je još važnije isto osećaju. Na taj način mogu se izgraditi „gnezda“, kako je takav vid organizovanja definisao rumunski političar Kornelije Kodreanu. U tim gnezdima, koja postoje izvan trulog institucionalizovanog sistema, može se ostvarivati uloga institucija, a to je obrazovanje građana, ljudi, koji su odgovorni, ozbiljni i posvećeni u služenju zajednici. Takve „parainstitucije“, bi stvarale novu generaciju ljudi, koji se ne okupljaju oko sličnih ili istih ideja, već oko istog osećaja, osećaja služenja otadžbini. Naravno, postojanje „parainstitucija“  mora biti samo prelazna faza dok se institucije ne obnove i ne popune, upravo tim pojedincima iz „gnezda“.

Kada institucije počnu vršiti svoju dužnost, mora se rešiti problem legitimiteta vlasti i modela upravljanja. Videli smo već da partije ne poseduju nikakav legitimitet, što zbog načina na koji se sastavljaju liste predstavnika, ali mnogo više zbog disproporcije broja glasova dobijenih na izborima i količine moći koju zadobiju. Tako je moguće da jedna partija, koja dobije 15% od ukupnog broja birača, preuzme apsolutnu vlast. Moguće rešenje je uspostavljanje većinskog izbornog sistema i uspostavljanje glasanja za ličnosti, pojedince, a ne za partije. U tom slučaju, jedna izborna jedinica birala bi jednog predstavnika po principu „balotaže“, odnosno, na način kako se danas biraju predsednici većine država sa polu-predsedničkim sistemom. Ti predstavnici bi činili Donji dom, odnosno parlament, dok bi predstavnici koji dolaze iz institucija činili Gornji dom. On bi vršio funkciju svojevrsne savremene „geruzije“ [3] Njegova uloga bila bi da priprema zakonske predloge koje bi usvajala Skupština i da putem veta koriguje težnje Skupštine.

Geruzija bi imala ulogu Gornjeg doma, savetodavnog tela, sačinjenog od predstavnika elite, odnosno „aristokratije“, ali ne po rodu, već po duhu. Nju bi činili ljiudi koji zahvaljući svojim intelektualnim i ljudskim kvalitetima, predstavljaju elitu jednog društva koja bi bila sposobna da usmerava volju naroda izraženu kroz Donji dom. Mehanizam usmeravanja te volje, rešio bi se kroz sistem „veta“. Gornji dom bi se popunjavao putem izbora sa  određenim izbornim cenzusom, tačnije, na tim izborim pravo glasa bi imali građani koji ispunjavaju određene uslove, npr. stepen obrazovanja, imovinski status (plaćen porez)... a takođe određene institucije (škola, vojska, crkva) bi imale virilne predstavnike (predstavnici po funkciji). Tako bi Donji i Gornji dom, postali predstavnički domovi dve suprostavljenje težnje koje postoje u društvu, one konzervativne (Gornji dom) i progresivne (Donji dom). Na jedan takav način, organizovanja i ustrojstva predstavničkih domova bi se obezbedilo zastupanje interesa celokupnog društva.

Kada govorimo o obliku vladavine na čelu jednog takvog društva mora stajati pojedinac, monarh. On bi bio oličenje narodnog duha, ideja i želja. U svojoj ličnosti on mora posedovati poglede na svet, poimanje časti, kulturu i sve one kvalitete kroz koje njegov narod živi u večnosti. On mora biti svestan svoje prolaznosti, ali i neprolaznosti svoga naroda. Jedan takav pojedinac, bio bi mnogo više simbol, nego institucija.  On bi davao usmeravao i objedinjavao narod, dajući impulse društvenom razvitku. Njegova uloga bila bi u personifikaciji sakralnosti vlasti, odnosno u materijalizaciji božanskog načela da na vrhu poretka stoji Jedan.

Pritom, ostavlja se kao otvoreno pitanje njegovog izbora, jer se u jednom novom političkom sistemu moraju izbeći greške prošlosti. To znači da se izbor monarha mora rešiti u okvirima koji će uzimati u obzir nesavršenost dinastičkog sistema, pa bi se tako posebna pažnja posvetila reafirmisanju crkveno-narodnih sabora, kao institucije koja bi po svojim karakteristikama odgovarala modernim ustavotvornim skupštinama.

Ovi su samo neki nacrti mogućeg uređenja osnovnih političkih institucija, pre svega našeg društva, uzimajući u obzir našu političku kulturu i tradiciju. Naravno, idealan društveni sistem ne postoji. Kako je to Aristotel zapazio, meritokratija jeste idealan oblik društvenog uređenja, ali pošto je on neostvariv potrebno je pronaći najbolji moguć – politeju. U vremenu u kojem živimo, suštinsko pitanje svakog naroda biće, ne da li on ispunjava „demokratske kriterijume“, već da li on uvećava čovečnost. Da li je on kolektiv ličnosti koji svoju misiju vidi u uvećavanju čovečnosti ili je on skupina likova koji svoju misiju vidi u igranju demokratije. Narodi moraju pronaći svoje puteve kroz istoriju, a oni nisu isti za sve. Tako, čuvanjem osobenosti svoje istorije, tradicije, kulture, svojih običaja, svog načina razmišljanja, naš narod neće samo preživeti i opstati kroz vekove, već će i svedočiti reči svetog apostola Petra: „A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavljujete vrline Onoga koji vas je iz tame pozvao u svoju čudesnu svetlost; vi koji nekad niste bili narod, a sada ste Božiji narod; vi koji ste bili u nemilosti, a sada ste u milosti.'' Uostalom, dužni smo da pronađemo svoju novu politeju, jer samo tako nećemo postati još jedna zvezdica na velikoj prugastoj, crveno-beloj zastavi.

Autor je student na master studijama Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

[1] To je davno uočio i Nikolo Makijaveli, koji kaže: „Kao što od nesposobnog i neiskusnog sudije ne možemo da očekujemo pravedne presude, tako ne može da se očekuje da narod koji je pun zabluda i neznanja bude, osim u retkim slučajevima, razborit i pametan kada bira ili nešto odlučuje“.

[2] Tako Kornelije Kodreanu u vezi sa tim kaže: „Demokratija ne može da održi kontinuitet. Podeljena na stranke, koje vladaju jednu, dve ili tri godine, ona ne može da ostvari nikakav dugoročni plan. Jedna stranka poništava planove i napore druge. Ono što je jedna stranka danas zamislila i izgradila, sutra će biti uništeno dolaskom druge na vlast. U zemlji, kojoj je potrebno izgrađivanje i stvaranje, takav nedostatak demokratije predstavlja opasnost. To je kao da se na nekoj farmi vlasnici menjaju svake godine i svaki dolazi sa svojim planovima, uništavajući sve što su njegovi prethodnici stvorili“.

[3] Geruzija je naziv za senat u staroj Sparti u koji su ulazili muškarci, aristokratskog porekla, stariji od 60 godina koji su prošli sistem vojne obuke.