Blog

Hajduk u matriksu

Filip Živanović, Beograd

Paralelan svet ili svet kao iluzija je ideja o kojoj su promišljali mnogi filozofi. Tako se Kant bavi fenomenom i stvarima po sebi (Ding an sich), Platon takav svet obrađuje u svojoj „alegoriji o pećini“, a Dekart se tim pitanjem bavi u svojim „Meditacijama“. Osnovna ideja svih tih razmišljanja je da se istinski svet nalazi u nekoj drugoj stvarnosti, a da je sve ono što se nalazi oko nas plod naše iskrivljene percepcije. Stoga je bilo sasvim očekivano da jedna takva tema, na kraju moderne, svoje mesto nađe i u Holivudu, koji je na ideji virtuelnog sveta stvorio „Matriks“.

To je svet sastavljen isključivo od informacija. To je svet u kojem je logos sakriven u brojeve, ličnost je svedena na 0 i 1, radnje su prevedene u kodove, a racio i logika su vrhovni gospodari. To je svet lišen bilo kakve neizvesnosti jer sve je isprogramirano, ali je i sve dozvoljeno i dopušteno. Sve što se u njemu odvija je iluzija, i rađanje i život i smrt. Svi likovi (jer ličnosti ne postoje) su robovi svoje svesti, odnosno zarobljenici sopstvenih umova. Njihovi životi nemaju nikakvog smisla, jer im je jedina svrha da služe mašinama koje takvu stvarnost i stvaraju. To je jedan circulus vitiosus, besmisla, tehnizacije, laži i „pustinje realnog“. Ukratko, „Matriks“ je svet prolaznosti, operacionalizovanosti, mehaničnosti. To je autentična simulacija simulakruma i kao takav idealan za opisivanje i sveta u kojem mi živimo. Jer otkako je skraćenica www. izašla iz Švajcarskog CERN-a, „Matriks“ je prestao da živi u okvirima TV forme, i razlio se svuda oko nas.

Put čoveka do informacije, nekada je trajao satima, danima, mesecima, godinama. A informacije su bile pohranjene u tačno određenim mestima,  manastirima, crkvama, univerzitetima... Bio je to svet, koji se polako i potajno, otkrivao samo odabranima. I jezik, sastavljen od takvih informacija, je bio slikovit, pun smisla. Koren tih reči bio je duboko pohranjen u metafiziku, jer se u njima očitovao smisao. Knjige su čitali oni koji su shvatali šta u njima piše. Te knjige nije moguće prevesti na današnji jezik, zbog toga, kako Bela Hamvaš kaže: „Ne zato što bi postojale gramatičke smetnje, nego zato što reči drevne knjige sasvim nedostaju evropskim jezicima“. Međutim, taj jezik se gubio vremenom, a informacije u njemu su lišavane bilo kakve sakralnosti. Tako smo dospeli u eru „svetske mreže“, koja je svojom količinom informacija, oslobodila „informatičkog Levijatana“. To čudovište postalo je sveprisutno, a čovekova misao, priključena je na „veb“. Izgubljena je sloboda, kada je čovek bio taj koji je tražio put, kada je on bio taj koji je  krojio svoj svet, kada se otkrivajući tajnu, neprestano podvizavao i kretao, iako je to činio ne napuštajući svoj dom.  Danas, put je taj koji pronalazi čoveka. Čovek nije slobodan u njegovom izboru, već mu se on nudi kao jedini moguć. I iako se, putevima „klika“ kreće daleko od svoje kuće, on ostaje u mestu.  Na svakom tom putovanju, on nailazi na informaciju. On je svakog trenutka „online“, on je svakog trenutka u mašini.

Kako onda stvoriti „Hajduka“,  koji će se pobuniti protiv ropstva informatičkog doba? Pre svega, Hajduk se rađa, i on se rađa u nama. Dakle u nama, u tom dubokom svetu lišenom „lajkova“ i „šerova“, ukoliko se  zametne klica Istine, Puta i Života, čovek će prestati da bude rob mašine. Kada se tu rodi Hajduk, odnosno, „onaj koji je skrenuo sa pravog puta“, srušiće se zidovi isprogramirane stvarnosti. Tada počinje podvig, istinsko kretanje i učenje. Odbacujući skramu virtuelnog sveta, Hajduk progledava i počinje borbu za Reč. U toj borbi, on mora preći put od informacije do reči, od koda do logosa, od besmisla do smisla. On se mora otrgnuti od okova sveumreženosti i on mora ponovo pronaći dušu. Mora shvatiti da se put do spoznanja nalazi u njemu, a ne oko njega.  Njegovi jataci, postaće njegove misli, sakrivene od potere bar-kodova i biometrijskih oznaka. Jatagan će biti njegov um, a poprište borbe on sam. Družinu će činiti njegovi prijatelji, sa imenom i prezimenom, a ne sa „profilom“. Bežaće od onog mašinskog u sebi, a ne od hajki. Postajući “offline”, on će biti priključen na izvor života, i ponovo će zadobiti lik čoveka. Naravno, on ne sme pasti u zamku fundamentalizma i tako odbaciti oruđa za vođenje borbe. On u svom „offline”, statusu mora crpeti energiju i logosnost, za stupanje u borbu na umreženom polju. On mora biti sposoban da se prilagodi uslovima megdana, koristeći polje mreže koje je na raspolaganju, kako bi na njemu izvojevao pobedu logosa nad informacijom, upravo služeći se onim sredstvima kojima se služi i „matriks“.

Vreme nove hajdučije, biće vreme psihološkog ratovanja. U tom ratu, vodiće se ratovi za ljudske umove i duše, a ne za naftna polja i tržište. Cilj će biti sa jedne strane zarobiti čoveka u ralje matriksa, uhapsiti Hajduka, ne ostavljajući mu prostora da postane ličnost, da postane slobodan. Sa druge strane, cilj će biti ne dopustiti to, već osloboditi čoveka nevidljivih lanaca i pustiti ga iz kaveza informatičkog doba. Biće potrebno podizati nove vidove ustanaka, jer će i borba koja stoji pred Hajdukom biti borba smeštena u post-modernu, u post-hrišćansko doba u kojem će se čovek sukobiti sa samim sobom i u tome će se ogledati sva  apokaliptičnost tog sukoba. Tako, ako su hajduci nekada vojevali za slobodu puškama i kuburama, danas će hajduci za slobodu ratovati, rečju i slovom... Njihova pobuna biće protiv pljačkaša duša, a ne tela. S` tim što današnjeg Hajduka čeka znatno teža borba, nego ona na drumovima, jer se u wifi eri neprijatelj krije svuda oko njega.

Autor je student na master studijama Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)