Agora

Kolin Kapernik i smrt američke demokratije

Thomas S.Harrington, CounterPunch

Žaba američke demokratije se ne kuva više, ona je mrtva. Kako to znam? Posmatrajući odgovor javnosti na postupke koji je 26. avgusta učinio kvoterbek San Francisko 49-ki, Kolin Kapernik. [Kapernik iz protesta protiv diskriminacije crnih i obojenih ljudi nije želeo da ustajanjem pozdravi američku himnu koja se izvodila pre utakmice između San Franciska i Grin Beja. Za razliku od ostalih igrača koji su ustali, Kapernik je ostao da sedi. Prim. prev.]

Da se određeni deo naše zemlje uznemiri na najmanju kritiku policajaca i/ili vojske, nije ništa novo. Obožavanje uniforme ima dugu istoriju u ovoj zemlji, naročito u godinama nakon Drugog svetskog rata kada je naša vlada odlučila da izostavi bilo kakvo pretvaranje u favorizovanju demokratskog republikanizma u odnosu na carstvo , i kao integralni deo takve transformacije, pokrenula upravljačko-konsenzualni program osmišljen da normalizuje i uveliča vrline ličnih povlastica pojedinaca, ustupajući ih uvek „odgovornim“ i „dobroćudnim“ ljudima u plavom i zelenom.

Ali čak i za vreme najmračnijih momenata posleratnog perioda, uvek je postojala relevantna grupa ljudi, i na levoj i na desnoj strani, koja se opirala hijerarhijskoj logici ovog obožavanja uniforme jer su razumeli da je to, i da će uvek biti, apsolutno nespojivo i sa svakodnevnom čašću građanstva i sa tom istom građanskom težnjom ka pravoj demokratiji. Izgleda da ovo više nije slučaj. Naravno, bilo je mnoštvo ljudi koji su podržali Kapernikovo pravo da uradi to što je uradio i njegovo pravo da kaže to što je rekao. Skoro svaka odbrana koju sam čuo ili pročitao u vodećim medijima bila je propraćena dugim kvalifikacijama osmišljenim da obezbede da niko nikada ne dovede u pitanje Kapernikovo duboko i trajno poštovanje i strahopoštovanje za sve što naši „heroji u uniformi“ čine u naše ime.

To je, kao i mnoga druga – tužna, uglavnom shvatanja sa liberalnih pozicija u naše vreme, jedno lukavo stanovište. Ono je osmišljeno da dozvoli braniocima sportiste da izgledaju principijelno bez potrebe da se suočavaju sa suštinskim pitanjima postavljenim našoj građanskoj kulturi zbog prisustva teško naoružane kaste uniformisanih lica koja, ako je suditi po izjavama datim od strane njihovih glasnogovornika, jasno veruju da oni žive u jednom vrlo odvojenom etičkom i moralnom univerzumu  u odnosu na ostatak nas.

Uzmimo na primer, nedavno pismo čelnika San Francisco Police Officers Association, Martina Halorana, predsedniku San Francisko 49-ki, Džedu Jorku i NFL komesaru, Rodžeru Gudelu, u kojem je zahtevano izvinjenje mnogim policajcima kojima je Kapernik ukazao „nepoštovanje“. Gospodin Haloran i ljudi koje on predstavlja su, kao što su nas neprestano podsećali više od poslednjih 15 godina, javni službenici. Ovo znači da oni rade za sve nas, i da se u krajnjem slučaju, podvrgavaju našim pravilima, i ako mi smatramo za opravdanu našu cenzuru, tako često kao što se staramo da je uklonimo. Gospodin Haloran, bez sumnje ohrabren sveopštom post 9-11 propagandnim naporima da se veličaju sve stvari koje imaju veze sa vojskom i policijom, okrenuo je jezgro demokratske logige naglavačke. Ovo je maltretiranje, čisto i jednostavno.

Veliki problem nije onaj koji postoji. Da parafriziram velikog učitelja iz Galileje, „siledžije, uvek ćete ih imati sa sobom“. Ono što je suštinski važno jeste kako veliki broj populacije, naročito njeni obezbeđeni i komforni sektori, biraju da odgovore na nečuvene budalaštine takvih ljudi. Rezultat do sada nije bio ohrabrujući. Mi imamo verovatno većinu zemlje koja favorizuje kažnjavanje i/ili ućutkivanje Kapernika. Pored njih, jeste manja, ali poprilično velika grupa koja podržava njegovo formalno pravo da progovori, ali oseća da verovatno nije trebalo da kritikuje plave gospodare tako direktno, ili, još gore, podržava njegovu kritiku, ali su uplašeni da to kažu na iskren i nedvosmislen način.

Veliki italijanski pisac Indro Montaneli jednom je rekao da bismo imali funkcionalnu demokratiju, prvo moramo da imamo demokrate. Biti demokrata sa malim slovom „d“, upućuje na mnogo stvari. Možda najosnovnije od svega ovoga jeste da se razume i čvrsto veruje, da nijedna osoba ili grupa osoba, naročito one koje rade isključivo u javnom interesu, nisu suštinski više vredne od drugih. I neka je to posledica straha, ili vladino-medijske složene kampanje u korist autoritatarne propagande, čini se, nažalost, da samo mala manjina Amerikanaca još uvek razume ovu suštinsku crtu demokratičnog uma.

Izvor: CounterPunch      Prevod: Filip Živanović