Blog
Istorija budućnosti pisana u Kalugi
Mina Aleksić, Moskva
Nepovoljno kretanje kursa rublje navelo je u poslednje vreme sve više mladih Rusa da obilaske evropskih prestonica zamene istraživanjem sopstvene zemlje. Odlučivši da se pridružim ovom simpatičnom trendu, ove zime sam prvi put posle šest godina života u Rusiji skupila hrabrosti da izađem iz Moskve i suočim se sa tim baukom koji se zove „ruska unutrašnjost“. Dobro, nije da sam se baš otisnula u Sibir, ali ovih par stotina kilometara bio je dobar prvi korak. - Moramo otići i u Kalugu, zbog muzeja kosmonautike! U Kalugi je sve u znaku kosmosa, zbog Ciolkovskog- objašnjavala mi je uzbuđeno prijateljica, i bivša koleginica sa fakulteta, Maša, dok smo planirali ovo kratko putovanje za novogodišnje praznike. Moram priznati da nisam imala pojma o čemu priča, ali sam uporno premotavala u glavi sve te silne informacije iz poznavanja ruske istorije i kulture koje sam ovih godina skladištila u glavi, ne bih li se setila bilo čega vezanog za Kalugu ili Ciolkovskog.
Letovi u kosmos danas su svakodnevna pojava, a ideja o kolonizaciji drugih planeta već neko vreme ne pripada isključivo naučno-fantastičnoj literaturi, ipak, teško je zamisliti da se ceo taj scenario našeg današnjeg poimanja kosmosa odigravao u glavi jednog dečaka rođenog davne 1857. godine, u porodici skromnog šumara, u selu Iževskoe, u Rjazanjskoj guberniji. Ovaj dečak, rođen godinu dana posle Nikole Tesle zvao se Konstantin Ciolkovski. Kao i njegov srpski vršnjak, Konstantin je jednostavno bio rođen sa velikim idejama, i nikakve socijalne prilike, kao ni geografska udaljenost od centara nauke tog vremena nisu ga mogle zaustaviti. Ipak, već u detinjstvu, Ciolkovski se suočio sa velikim izazovom – gubitkom sluha. Ovaj hendikep, koji je bio posledica šarlaha, prinudio je Ciolkovskog da napusti školovanje, ali istovremeno ga je uvlačio sve dublje i dublje u svet nauke.
Iskreno, moja očekivanja od Muzeja kosmonautike u Kalugi bila su veoma skromna. Iako nisam sklona predrasudama, toliko sam puta čula sumorne priče o ruskoj unutrašnjosti, da mi je bilo pomalo teško da smestim put u kosmos u sve te „loše puteve, sirotinju i alkoholičare“. Do odlaska mi je već bilo potpuno jasno da je Mašin Ciolkovski zaista zanimljiva ličnost, ali očekivala sam postavku od par starih beležnica, par fotografija i možda poneki drevni skafander kosmonauta. Već prvih nekoliko sati u Kalugi srušilo je sve moje predrasude. Radi se o vrlo živahnom gradu sa posebnim šarmom, zanimljivim spomenicima, lepim parkovima i ljudima koji se trude da gostima omoguće što sadržajniju posetu i obilaske, a Muzej istorije kosmonautike je njihov ponos – osim centralne zgrade gde je izložena raketna tehnika i predmeti korišćeni za letove u kosmos, u kojoj se nalazi i planetarijum, on obuhvata i memorijalne kuće Ciolkovskog i Čiževskog.
Prepoznavši Konstantinovu želju i talenat, otac ga je sa šesnaest godina poslao u Moskvu, gde je kod Nikolaja Fjodorova u biblioteci Rumjancevskog muzeja, upijao sva znanja koja su mu bila dostupna. Do odgovora, do kojih nije mogao da dođe u dostupnoj literaturi, dolazio je sam, pomoću neverovatne intuicije i sposobnosti imaginacije. Iako mu je ova izolovanost od naučog sveta dala svojevrsnu slobodu u mišljenju, zbog nje je Ciolkovski ponekad otkrivao stvari koje su već pre njega otkrili drugi naučnici, kao što je slučaj sa kinetičkom teorijom gasova. Posle nekoliko godina boravka u Moskvi, Ciolkovski je postao nastavnik matematike, i ubrzo se obreo u Kalugi, gde je dobio posao u školi. Ali ideje nisu napuštale mladog nastavnika i on je, nemajući sredstva da sebi obezbedi laboratoriju, sve što mu je bilo potrebno za eksperimente pravio svojim rukama.
Prvi pozitivan utisak o muzeju ostavlja sam prostor. Veliki prozori, koji omogućavaju pogled na jezero kao i na spoljašnju postavku (gde dominira raketa „Vostok“), takođe obezbeđuju mnogo prirodnog osvetljenja koje daje dodatni utisak prostranosti. Prvi deo postavke posvećen je naravno Konstantinu Ciolkovskom, i tu su na zanimljiv način predstavljene njegove formule, nacrti i proračuni, kao i makete. Prirodno, na priču o Ciolkovskom nadovezuju se radovi sovjetskih konstruktora, dokumenta i zanimljive fotografije, a sve to, preko predmeta iz svakodnevnog života kosmonauta uvodi posetioce u salu u kojoj su izložene rakete, sateliti, delovi svemirske stanice, kabina čuvenog Sojuza, makete rovera Lunohoda i ostali neverovatni eksponati, od kojih su mnogi u realnoj veličini, a posebno bogatstvo predstavljaju originalni eksponati, koji su inače prava retkost, jer u najvećem broju slučajeva ostaju u orbiti.
Svojim radovima Ciolkovski je uspeo da skrene na sebe pažnju naučnog društva, pre svega Mendeljejeva i Stoletova. Na svom improvizovanom poligonu, Ciolkovski je sprovodio eksperimente i naposletku konstruisao funkcionalni prototip dirižabla, kao i napravu za automatsko upravljanje njegovim letom. Iako su činovnici iz ruskog tehničkog društva odbacili ovaj projekat zbog toga što je sa sličnim projektom u to vreme istupio austrijski pronalazač Švarc, Ciolkovski je uspeo da objavi svoj rad u jednom naučnom časopisu i time zaštiti svoj pronalazak. Od konstruisanja dirižabla, preko ispitivanja aerodinamike aviona, uporni pronalazač konačno je došao do onoga što ga je najviše privlačilo – ideje o putu u kosmos. Još 1903. on je dokazao da je jedino sredstvo kojim se može izvršiti let u kosmos – raketa, ali zbog nedovoljno matematičkog znanja, mnogi njegovi radovi na ovu temu osim inovativnih ideja nisu sadržali upotrebljive proračune i zbog toga su dugo ostali neprimećeni.
Ipak, formula koja proračunava odnose između raketne brzine, brzine gasa na izlazu, mase rakete i njenog raketnog goriva (danas nazvana „Formula Ciolkovskog“) nezamenljiva je i u današnjem inženjeringu u oblasti raketnih letelica. Ciolkovski je tako postavio temelje teoriji raketa, i raketnih motora, osmislio koncept višestepenih raketa i prvi je rešio problem sletanja kosmičkih letelica na površinu planeta bez atmosfere. Njegova vizija o stvaranju stanice u kosmosu, koja bi služila kao laboratorija, mesto za život kosmonauta kao i skladište goriva predstavlja osnovu savremenih svemirskih programa.
Ciolkovski je gotovo ceo život proveo skromno u Kalugi, i mnoga njegova dela prekasno su stizala do savremenika. Kada se upoznao sa njegovim radovima, nemački naučnik Herman Obert mu je napisao: „Da sam znao za vaše izuzetno stvaralaštvo, izbegao bih mnogo suvišnog rada i danas bih stigao mnogo dalje.“ Ciolkovski je bio veoma svestran, i osim naučne delatnosti pisao je kako naučno – fantastične priče tako filozofske tekstove u duhu antropokosmizma, i ceo njegov opus vezan je za čovekovo osvajanje kosmosa kao za naizbežnu i jedinu mogućnost u budućnosti čovečanstva. Danas jedan asteroid i jedan krater na tamnoj strani meseca nose ime Konstantina Ciolkovskog.
Na izlasku iz muzeja, Maša se prisetila najpoznatije rečenice ovog neobičnog vizionara koja nam je u tom okruženju svemirskih letelica zvučala veoma uzbudljivo, ali istovremeno i pomalo zastrašujuće – „Zemlja jeste kolevka čovečanstva, ali ne može se zauvek živeti u kolevci.“
Autorka je master istorije i teorije kulture i umetnosti, živi u Moskvi
Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.