Blog

Kako je Maja Pliseckaja zakoračila u budućnost

Mina Aleksić, Moskva

Stranci se često iznenade koliko se značaja pridaje obeležavanju rođendana kod Rusa i koliko se dirljivih reči upućenih slavljeniku može čuti za prazničnom trpezom. Onim „okruglim“, jubilarnim, pridaje se još veća pažnja a kada su u pitanju veliki umetnici obeležavanje ovih jubileja prerasta u izuzetne kulturno-umetničke događaje, uz nezaobilazne, često preduge govore, kako se i sama autorka ovog teksta više puta uverila. Jedan takav jubilej obeležen je 20. novembra u moskovskom teatru „Boljšoj“, samo što dugačkih, dirljivih govora ovog puta nije bilo – sve emocije bile su otelotvorene isključivo plesom i muzikom.

U aprilu ove godine  Moskvu su, upravo zbog planiranja koncerta povodom proslave devedesetog rođendana Maje Pliseckaje, posetili Rodion Ščedrin i slavna balerina. Ovaj nerazdvojni tandem  vrhunskih umetnika čija je ljubav trajala više od pola veka  upoznao se upravo u Moskvi, i to u domu čuvene Ljilje Brik, muze Vladimira Majakovskog. Pliseckaja, koja je oduvek uživala u svojim jubilejima i proslavljala ih dostojanstveno, bez suvišne patetike, nikada ne odajući utisak da je uopšte ostarila od onog prethodnog,  želela je da još jednom izađe na svoju omiljenu scenu - na daske teatra „Boljšoj“ i da se pokloni najvernijoj publici i prijateljima, pribojavajući se da će to biti poslednji put.

 „Ansambl Moisejeva - nešto efektno ali kratko. Varijacije iz baleta u kojima sam plesala u izvođenju vodećih solistkinja. Španski flamenko – žena (poželjno da bude trenutno najbolja). Balet A. Duhovoj sa elementima brejk-densa i ostalim efektima. „Ruža“- Lopatkina. „Bolero“ u celini – Višnjova sa baletom Bežara. „Karmen“ – Zaharova. Za kraj večeri 5-6 minuta poslednjih taktova „Bolera“sa mojom slikom i moj izlazak iz centra scene uz muziku“. Ovako je ukratko izgledala skica rođendanskog koncerta napisana rukom velike balerine. Nije bilo mesta patetici i govorima, bilo je mesta samo za ono najbolje što ruski balet danas može da ponudi. I sve je tog 20. novembra prošlo upravo onako kako je zamislila Pliseckaja, osim poslednje tačke. Devedesetogodišnja balerina ipak nije uspela da još jednom otvori vrata „Prvog ulaza“ u „Boljšoj“ i izađe na scenu koja je zapamtila njene početke, ali i najblistavije uloge.

Maja Pliseckaja rođena je 1925. godine u Moskvi. Govoreći o svom umetničkom debiju, Pliseckaja se prisećala kada je kao trogodišnjakinja na vrhovima prstiju nadahnuto plesala na jednom od moskovskih bulevara uz muziku iz baleta „Kopelija“ pred mnogobrojnim posmatračima. Kada joj je otac streljan 1938. godine, a majka poslata u logor za žene izdajnika otadžbine, Maju je usvojila rođaka koja je bila solistkinja teatra „Boljšoj“. Sama Pliseckaja pridružila se ovoj trupi 1943. godine, odmah po okončanju Moskovskog koreografskog učilišta i vrlo brzo postala je solistkinja napredujući do pozicije prima-balerine. U ovom pozorištu provela je gotovo pola veka. Nemoguće je u kratkom osvrtu spomenuti sve uloge u kojima je briljirala ova umetnica, kao ni sva priznanja koja je zaslužila, ali Pliseckaja je svojim inovativnim odnosom prema baletu, hrabrim eksperimentima i nepokolebljivošću  učinila ne samo da sve njene uloge budu upamćene – ona je na sceni je provela čak šezdeset godina i za to vreme bila inspiracija mnogim kompozitorima i koreografima uticavši tako na tok razvoja baletske umetnosti uopšte. Ona nije želela da se zaustavi samo na dostignućima u klasičnom baletu već je izlazila iz standardnih okvira u savremeni balet. Konstantna težnja ka inovacijama bez predaha održavala je Pliseckaju u takvoj formi da nikada nije pomišljala da krije svoje godine – ti brojevi nisu ništa značili u njenom slučaju.

Osim baletskog koncerta, u čast Pliseckaji održan je dan ranije u „Sali Čajkovskog“ koncert simfonijskog okestra pod dirigentskom palicom Valerija Gergijeva, a na velikom ekranu iznad scene, uz zvuke „Bolera“ ponovo je zaplesala velika balerina. Nedaleko od njenog matičnog pozorišta, u ulici Velika Dmitrovka, jedan skver poneo je ime Maje Pliseckaje, i to ne neki nasumični skver, već onaj koji već nekoliko godina moskovljani vezuju upravo za ovu umetnicu, zahvaljujući grafitu brazilskog autora Edvarda Kobre. Ovaj neobični portret Pliseckaje u jarkim bojama oduševio je svojevremeno i samu balerinu, koja je celog života stremila ka originalnosti i rušenju krutih stereotipa klasične umetnosti. Na ovom malom skveru uskoro će stajati i spomenik omiljenoj Maji, a leti će se na njemu održavati časovi plesa. Suvišno je dalje pisati o tome koliki je trag Pliseckaja ostavila na baletsku umetnost i nema smisla govoriti o tome kako je ušla u istoriju, s obzirom da je u istoriju ušla već svojim prvim koracima na velikoj sceni. Svojim odlaskom sa ovog sveta, „Pliseckaja je“, kako je Rodion Ščedrin izjavio prilikom otvaranja spomen ploče na pomenutom skveru „zakoračila u budućnost“.