Blog

Šta radi Pinokio između Lenjina i Marksa?

Mina Aleksić, Moskva

Kada sam se pre nekoliko dana prošetala po Parku Gorkog pored Moskve, shvatila sam da je avgustovsko veče i naravno počela da pevušim u sebi poznatu melodiju Skoripionsa. Dobro, i kad nije avgustovsko veče ona mi padne na pamet – šta ću, nisam dete iz sovjetske epohe pa da me za Park Gorkog vezuju neke druge uspomene. Bez brige, nisam te prelepe avgustovske večeri pomislila da počnem da se bavim „vetrovima promena“, jer su se, složićemo se, u današnje vreme oni toliko razduvali, da više ne zvuče tako romantično.

Zbog pesme ili ne, počela sam da razmišljam o tome koliko se Moskva promenila za ovih pet-šest godina od kako boravim u njoj. „Ne znaš ti kako je bilo osamdesetih, a tek devedesetih...“ - počeli bi odmah oni sa dužim moskovskim stažom, ipak,  čini mi se da sam za vreme ovih nekoliko godina bila svedok nekim, možda manje radikalnim, ali veoma pozitivnim promenama.

Kada je posle 2009. godine i svetske ekonomske krize utihnuo građevinski bum, koji je za svega nekoliko godina od (nebrigom devedesetih gotovo ruinirane) Moskve stvorio modernu svetsku metropolu, činilo se da se došlo na pola puta do određenog cilja, i da će uslediti godine stagnacije, međutim, transformacija grada se nastavila manjim, ali  mnogo smislenijim i bolje organizovanim koracima, usmerenim pre svega na kvalitet života prosečnog građanina.

Jedan od najboljih primera za to je desna obala reke Moskve od Varabjovih gora pa sve do „Crvenog oktobra“ (nekad fabrika čokolade, a danas dom umetničkim radionicama i galerijama),  koja danas predstavlja omiljeno šetalište Moskovljana. Šetalište naravno ne zvuči kao neki poduhvat, ali ova trasa dužine oko 8km, objedinila je nekoliko velikih parkova, oživela nekoliko kulturnih institucija i na taj način omogućila žiteljima Moskve svih generacija da kvalitetno provode slobodno vreme u gradu.

Sve je počelo rekonstrukcijom Parka Gorkog. Otvoren u avgustu 1928. godine po planu arhitekte Konstantina Meljnjikova ovaj park uvek je predstavljao odraz duha vremena i stila života Moskovljana. Nastao kao mesto za političko-vaspitnu i kulturno-prosvetnu delatnost među radnicima, u njemu se u sovjetsko vreme razvijao sportski duh, održavali su se masovni događaji, proslave i izložbe. Perestrojka se vrlo slikovito odrazila na park. Krajem HH veka u njemu su se, bez ikakvog planiranja, brige o estetici ili istorijskim spomenicima, pojavili ringišpili, kiosci, reklamne konstrukcije, restorani, a ulaz više nije bio besplatan.

Tek 2011. godine park je dobio današnji izgled, a kapije su ponovo otvorene za sve posetioce. Tradicija da se zimi park pretvori u klizalište je podignuta na novi nivo, a pored toga što su obnovljeni istorijski važni detalji parka i reskonstruisane staze, nenametljivi savremeni dizajn, sa suptilnim retro akcentima na sovjetsku epohu, osvojio je i najtvrdokornije Moskovljane. Park Gorkog na neki način opredelio je pravac u kom će se dalje obnavljati i  razvijati Moskva. 

Ubrzo posle Parka Gorkog rekonstrukcija obale Moskve oživela je jedan, manje poznat ali veoma neobičan park – Muzeon. Moram da priznam da mi, kada sam prvi put zalutala u Muzeon nakon jedne od poseta odeljenju umetnosti HH veka Tretjakovske galerije, nije bilo jasno gde se nalazim. Dok sam se okrenula oko sebe - sa jedne strane videla sam spomenik Staljinu (sa oštećenim nosom), sa druge kompoziciju posvećenu žrtvama Staljinovih represija, na desetine bista meni nepoznatih ličnosti, ali i spomenik Puškinu, ponekog Lenjina, Marksa, nekolicinu savremenih apstraktnih figura i jednog Pinokija. Neko je sa bine govorio poeziju, a na specijalnim platformama nekoliko tinejdžera vežbalo je akrobacije na skejtbordovima.

Park Muzeon osnovan je 1992. godine kao svojevrsni muzej skulpture. Kada su (negde posle tog vetra iz pesme Skorpionsa) 1991. masovno demontirani spomenici socijalističkim funkcionerima, došlo se na ideju da oni budu izloženi u muzeju pod otvorenim nebom. Iako umetnička vrednost ovih skulptura može da se dovede u pitanje, cilj stvaranja ovakvog muzeja bio je da se one sačuvaju  kao važan istorijski artefakt, neophodan za izučavanje jedne epohe.  Jedna od prvih skulptura koja se našla u parku je spomenik Feliksu Dzeržinskom, delo Evgenija Vučetiča. Ova skulptura od 11 tona, koja izgleda sasvim bezazleno u parku Muzeon, nekada je uterivala strah u kosti ispred glavne zgrade KGB-a. Iako neko može pomisliti da spomenik Staljinu ne predstavlja naročito egzotičan prizor u Moskvi, upravo je ovaj spomenik u Muzeonu jediniu Moskvi koji nije uništen u borbi protiv kulta ličnosti. Ovaj muzej na otvorenom  danas u svom vlasništvu ima oko hiljadu skulptura iz različitih epoha.

Iako pojmovi rekonstrukcija, restauracija, očuvanje istorijskih spomenika i tradicija ne zvuče naročito progresivno i ne čini se da mogu doneti neke promene, oživljavanje pomenutih parkova i tradicija koje oni imaju, kao i njihovo usklađivanje sa vremenom u kom živimo, donelo je potpuno novi duh u moskovsku svakodnevicu. Poseta Tretjakovskoj galeriji ili muzeju savremene umetnosti Garaž nije više rezervisana samo za one koji se bave umetnošću. Kulturni događaji poput projekcija filmova na otvorenom, večeri poezije, predavanja o umetnosti, besplatni časovi plesa, joge i stranih jezika, ne samo da su postali dostupni svima, već su počeli da formiraju životni stil jedne nove moskovske generacije. Možda nije revolucija, ali je svakako lepa promena.

Autorka je master istorije i teorije kulture i umetnosti, živi u Moskvi