Blog

Huligan koji je ipak voleo Moskvu

Mina Aleksić, Moskva

Zgrada u ulici Velika sadova broj 10 okupljala je početkom dvadesetog veka moskovsku umetničku elitu. Krajem septembra 1921. godine, na ovu adresu doselio se Mihail Bulgakov. Njegov čuveni „ukleti“ stan broj 50 danas je zasigurno najpoznatiji moskovski stan i nezaobilazna stanica hodočašća poštovalaca dela velikog Majstora.  O ovom stanu mogao bi se, svakako, napisati roman, ali, složićemo se da to ne bi bila naročito originalna ideja. Zato će ova priča krenuti iz jednog drugog, malo manje poznatog stana.

Na istoj toj adresi, u stanu broj 38, iste te jeseni, 3. oktobra 1921. godine, u ateljeu čuvenog pozorišnog slikara Žorža Jakulova, uz zvuke harmonike i mnogo vina, svoj dvadesetšesti rođendan proslavljao je Sergej Jesenjin. Jedno novo lice kročilo je te večeri u moskovsko boemsko društvo i istog momenta privuklo pažnju mladog pesnika. Bila je to Isidora Dankan, „bosonoga balerina“, četrdesetčetvorogodišnja Amerikanka koja se, noseći breme velike životne tragedije, obrela u Sovjetskom Savezu na poziv komesara za obrazovanje Anatolija Lunčarskog. Čitavo veče Jesenjin joj je na kolenima govorio poeziju, a ona je kasnije tvrdila da je odmah osetila da je u pitanju genije. Iako plesačica nije znala ni reč ruskog a Jesenjin ni reč engleskog, ljubav na prvi pogled koja će potrajati nešto manje od dve godine i ostaviti teške posledice na oboje, dogodila se te noći na Velikoj Sadovoj. Isidora je, po sećanju Maksima Gorkog, bila savršeno otelotvorenje svega što divnom rjazanjskom dečaku nije bilo potrebno u životu. Susret sa Dankanovom samo je jedna epizoda moskovskog života Sergeja Jesenjina - sudbinska, moglo bi se reći - ali u njegovom kratkom i neverovatno burnom životu gotovo sve epizode bile su sudbinske.

Ove godine obeležava se sto dvadeset godina od rođenja Sergeja Jesenjina, a veliki jubilej propraćen je mnogobrojnim kulturnim događajima širom Rusije. Iako je u ranoj mladosti maštao da postane deo Peterburške književne elite, a do kraja svog kratkog života borio se da  da u sebi sačuva duh seoskog dečaka iz Konstantinova, Jesenjin se uvek vraćao Moskvi, gradu u kom je objavio prvu pesmu i sa kojim je imao odnos komplikovan poput onog sa mnogobrojnim ženama i prijateljima - od ushićenja i velikih očekivanja, do razočarenja i prezira - i nazad, a taj burni odnos kulminirao je u ciklusu pesama „Kafanska Moskva“.

Nije jednostavno odgovoriti na pitanje gde je Jesenjin živeo u Moskvi. 1995. godine, njemu posvećen muzej otvoren je u Velikom Stročenovskom prolazu broj 24. Ovo je bila prva i jedina zvanična pesnikova adresa u Moskvi - dvospratna drvena kuća, u koju se kao sedamnaestogodišnjak, 1912. godine, kod oca doselio Jesenjin. Ipak, na toj adresi nije se zadržao dugo. Posle dve godine započeo je život sa prvom ženom, Anom Izrjadnovom, a nezadovoljan književnim životom Moskve već u proleće 1915. ostavio je ženu i sina i preselio se u Sankt Peterburg. U dvadeset trećoj godini Jesenjin se u Moskvu vratio kao poznati pesnik, sa još jednim neuspelim brakom iza sebe. Može se reći da je od tada Jesenjin živeo „gde je stigao“ – što u hotelima, što kod raznih prijatelja, žena i poznanika. U tom periodu Jesenjin se sa svojim bliskim prijateljem Anatolijem Mariengofom preselio u stan u tadašnjem Bogoslovskom, a danas Petrovskom prolazu. Iako je na vratima stajao natpis: „Pesnici Jesenjin i Mariengof rade. Molimo posetioce da ne uznemiravaju“, u stanu broj 46 svakodnevno se okupljala elita „Srebrnog veka“. Po sećanju Mariengofa, kupatilo je bilo najbolje mesto u stanu: „Kadu smo zatvorili dušekom – ležaj; lavabo smo prekrili daskama – pisaći sto; kazan za zagrevanje vode ložili smo knjigama. Toplota od kazana inspirisala je liriku. Ceo stan, sa zavišću gledajući na naše toplo, bezbrižno postojanje, organizovao je sastanke i usvajao rezolucije, koje su pozivale na uspostavljanje reda za stanovanje pod pokroviteljstvom dobronamernog bojlera.“

Drvena kuća i mnoštvo ličnih predmeta izloženih u muzeju, memorijalne table na zgradama u kojima je živeo, spomenici i bulevar koji nosi njegovo ime, lepa su podsećanja na slavnog pesnika, ali jedino mesto koje bi moglo biti autentičan muzej moskovskih dana Jesenjina, nažalost, već odavno se nalazi negde pod asfaltom Tverske ulice. Radi se o poetskom kafeu „Stojlo Pegasa“. Na inicijativu Jesenjina pokrenuta je 1920. „Asocijacija slobodoumnika“ u sklopu koje je bio i pomenuti kafe. Enterijer bivšeg kafea „Bom“ (koji je pripadao klovnu Bomu iz dueta Radunski-Stanevski Bim i Bom) preuredio je portretima i stihovima imažinista u svom stilu Žorž Jakulov. U kafeu su se održavale književne večeri, izložbe, koncerti.  Atmosfera je bila često previše razuzdana za ukus pripadnika intelektualne elite, u čemu je Jesenjin posebno uživao. „Stojlo Pegasa“, kao što se moglo i očekivati, doveo je naposletku Jesenjina ne samo u centar mnogih skandala, već i  do finansijskog kraha.

Prisećajući se ovih dana omiljenog huligana i večitog dečaka „srebrnog veka“, Moskovljani posebno vole da se osvrnu na jednu rečenicu iz pisma koje je Jesenjin napisao Mariengofu iz Njujorka, u kom je boravio sa Isidorom Dankan - „Moskva je ipak najbolja stvar koju sam video na ovom svetu.“