Blog

Ejmi i Marina u fabrici Kaćuša

Kad bi garaža umela da priča

Mina Aleksić, Moskva

Sredinom juna, u čuvenom moskovskom Parku Gorkog, otvorena je posle dugog iščekivanja nova zgrada Muzeja savremene umetnosti „Garaž“. Moskva je sa nestrpljenjem čekala da vidi kako će čuveni holandski arhitekta Rem Kolhas jedan ruinirani restoran, izgrađen po tipskom projektu 1968. godine,  transformisati u mnogofunkcionalno zdanje koje može da odgovori izazovima savremene umetnosti i savremenih muzejskih tendencija.

Kolhas je diskretno odao poštovanje epohi sovjetskog modernizma, zadržavši pojedina njena obeležja, ali nije težio konzervaciji originalnog objekta, na šta su reakcije ljubitelja umetnosti bile više nego pozitivne. Ipak, uz svo oduševljenje novom zgradom, iako reč „nostalgija“ ne bi trebala da se nalazi u rečniku jednog poklonika savremene umetnosti, mnogi od njih su se ovih dana nostalgično prisećali početaka „Garaža“ i prvobitnog prostora u kom se ovaj muzej nalazio, po kom je i dobio ime – Behmetjevske garaže.

Prvi gradski autobusi pojavili su se u Moskvi 1924. godine.  Za nekoliko godina, od prvobitnih osam autobusa engleskog proizvođača „Lejlend“  vozni park se uvećao do cifre od sto trideset vozila.  Pojavila sa potreba za izgradnjom autobuske garaže, ali nije bilo lako doći do praktičnog rešenja. Problematika efikasnog razmeštanja glomaznih vozila zainteresovala je Konstantina Stepanoviča Meljnjikova, beskompromisnog avangardnog arhitektu, koji je osmislio sistem parkiranja autobusa koji ne zahteva manevre i kretanje unazad.

Iako ideju, koju je sam nazvao „Sistem Meljnjikova“, a koja  je bila zasnovana na principu da vozila ulaze sa jedne strane a izlaze na drugu nije bilo lako nametnuti gradskim vlastima, Konstantin Stepanovič nije odustajao i tako je 1927. nastala Bahmetjevskaja garaža. Osamdeset godina kasnije, ovo originalno zdanje koje odlikuje nedostatak pregradnih zidova i impresivna metalna konstrukcija (po projektu inženjera Vladimira Šuhova) koja nosi krov površine preko 8500 kvadratnih metara oslanjajući se na čelične stubove, nekako se potpuno prirodno transformisala u savršen izložbeni prostor i upravo je to spasilo, sada se već može reći omiljenu moskovsku garažu, od potpunog propadanja.

Verovatno da u svetu nema mnogo autobuskih garaža sa tako burnom istorijom kao što je Bahmetjevska. Za svojih gotovo devedeset godina postojanja ona je preživela hvalospeve, zaborav, urušavanja, nespretne rekonstrukcije, u njoj su se popravljala bojna vozila, proizvodili detalji za Kaćuše, u njoj je pevala Ejmi Vajnhauz, svoje performanse izvodila Marina Abramović, a danas se pod njenim krovom nalazi Jevrejski centar tolerancije, jedan od najsavremenije opremljenih muzeja u Moskvi. Čak ni sam Konstantin Meljnjikov, čovek nesvakidašnje imaginacije, sigurno nije mogao da predvidi neverovatnu budućnost koju će doživeti njegova garaža na bivšoj Bahmetjevskoj, a danas Obrascovoj ulici, ali sudbina ove građevine na neki način je metafora profesionalne sudbine samog arhitekte.

Danas je konačno jasno koliko je Meljnjikov bio ispred svog vremena i koliki je uticaj za kratko vreme ostavio na svetsku arhitekturu, a to se moglo naslutiti još 1925. godine. Te godine je u Parizu održana Međunarodna izložba moderne dekorativne i industrijske umetnosti, jedan od najznačajnijih događaja u istoriji dizajna, a sovjetski paviljon, izgrađen po projektu Konstantina Meljnjikova, bez obzira na svoj privremeni karakter postao je simbol avangardne arhitekture.

Iako je karijera ambicioznog inovatora krenula uzlazno, i mnogi radnički klubovi, garaže, javni i stambeni objekti krajnje neobične arhitekture nicali su u Moskvi, razumevanje za ideje Meljnjikova nije potrajalo. Konstatno rušenje stereotipa i drsko raskidanje  svih veza sa prošlošću nije se više uklapalo u sovjetske tendencije. Već sredinom tridesetih godina njegova težnja za nepripadanjem ni jednom pravcu i stilu, kao  i njegova spremnost da beskompromisno brani svoje stavove, doveli su ga do izopštavanja iz profesionalnog miljea. Meljnjikov više nije bio podoban i uskoro je pao u zaborav.

Neostvareno je ostalo mnogo neverovatnih ideja i originalnih arhitektonskih rešenja, ali, kao i Bahmetjevska garaža, stvaralaštvo ovog genija nakon decenija zaborava poslednjih godina izaziva sve više interesovanja. Iako je UNESKO još 1990. godine odao priznanje velikom arhitekti, proglasivši 1990. za „Godinu Meljnjikova“, osim pojedinih njegovih kolega koji su u usko profesionalnom krugu radili na tome da se obnovi i sačuva delo Konstantina Stepanoviča, konkretni koraci preduzeti su tek nedavno, i jedan po jedan, uz mnogo poteškoća i građanske borbe počeli su da oživljavaju objekti Meljnjikova. Danas postoje čak i autobuske ture obilaska ovih spomenika arhitekture a posle mnogo godina borbe sa birokratijom, nesuglasica među naslednicima i konstantne ugroženosti od rušenja, kuća velikog umetnika, jedna od najneobičnijih zgrada u Moskvi, otvorena je za posetioce kao muzej.

Autorka je master istorije i teorije kulture i umetnosti, živi u Moskvi