Blog

Panika u Holivudu i okolini

Branko Dimitrijević, Beograd

Nije panika u "Fabrici snova" nastala zato što su shvatili da niko više ne ume da napiše pošten scenario. Niti im je frka zato što niko više ne  uspeva da filmskim jezikom ispriča zanimljivu priču. Nesretni narod nešto mora da gleda, čisto po navici, a oni su tu gde su onako postmodernističko i politički ispravno kilavi, pa će već nešto da smuljaju, a onda stupaju na scenu piarovi i potplaćeni pripadnici sedme sile i tako to.

Panika je nastala zbog mogućnosti da nestane glavna tema, ideja vodilja i simbol devedeset posto holivudske produkcije - keš lova. Svima je poznata sledeća scena: dve limuzine stižu na lice mesta, obično neka pustolina na obali reke ili mora ili neka zapuštena industrijska zona, stižu iz suprotnih pravaca i zaustavljaju se jedna naspram druge. Iz svake izlaze gorile, statisti sa zadatkom, koji jedva čekaju da popadaju u prašinu i posle uzmu ček, pa požure do svog dilera. Ali tu su i važniji likovi od kojih jedan otvori gepek i pokaže onima iz drugih kola vrećice sa belim prahom. A iz drugih kola se iznese jedna akten tašna i stavi na haubu te limuzine, pa je otvore da se vide svežnjevi zelenih novčanica.

Sad tu može da se nastavi bilo kojim klišeom; ili onaj iz prvih kola izvadi britvu pa raseče jednu vrećicu, pa šmrkne sa vrha noža, pa kaže šta je ovo, pa onda zaprašti iz svih oružja kao u blokovima Novog Beograda za Novu Godinu...... ili onaj iz drugih kola uzme jedan svežanj novčanica i vidi da je samo na vrhu sto dolara, a ostalo običan papir, pa on kaže šta je ovo  i onda isto krene  paljba, kao da je koalicija međunarodne zajednice krenula da uvodi negde demokratiju.

Ali dalji razvoj situacije nama nije važan. Važan je onaj koferčić sa parama. Jer šta su najviše upotrebljavane replike u holivudskim filmovima? Evo ih na čistom engleskom,  uz malo cenzure:

WHERE IS THE MONEY?

WHERE IS MY MONEY?

WHERE  IS MY F*****G MONEY?

GIVE ME THE MONEY!

GIVE ME MY MONEY!

GIVE ME THE F*****G MONEY!

To je to, glavna tema i ideja vodilja 90% filmova koji stižu iz južne Kalifornije, a onda se imitiraju širom planete. Sve se vrti oko love. Zašto su serijske ubice patološki tipovi? To što ubijaju nije toliko nenormalno, koliko to što to rade bez materijalne dobiti!

Eeeee, ali sada se najavljuje da nas čeka svet bez keša. I tu su se uprpili i ovi iz obaveštajnih agencija koji prodajom droge za keš popunjavaju svoje crne fondove, ali oni računaju da će se nekako snaći uz pomoć računara i tajnih fondova. Ali Holivud će se teško oporaviti. Ništa na vizuelnom planu još dugo neće moći da prevaziđe utisak koji kod gledalaca izaziva koferče zelembaća.  Neko napisa i ostade živ da je dolar glavna svetska valuta jer se u dolarima obračunava cena nafte. Ma kakvi, dolar je ostao svetska rezervna valuta samo zahvaljujući Holivudu. I u najzabačenijem delu planete čim vide napakovane zelene novčanice, svi znaju kakvu nekretninu, motorno vozilo, putovanje na egzotičnu lokaciju i koliko poslovne pratnje mogu da si priušte, ako njima taj ručni prtljag padne šaka.

Holivudski filmovi su najviše zahvaljujući lovi i pravo etnološko blago. Gledamo na primer film, vidimo da su automobili starinski, nema mobilnih, dakle neka istorija je u pitanju ali ne znamo koja epoha, kad eto ti one scene sa koferčićem para i neko kaže zadivljeno: ovde ima brat bratu trista hiljada dolara! Današnji gledaoci prvo popadaju od smeha, pa preračunaju i kažu: ovo je negde tamo 1968, najkasnije 1970, jer posle toga bez pola miliona nije vredelo vikati ni kamera ni akcija! A danas.....

I to nas dovodi do zaključka da su naše vlasti ovde u Srbiji mudrije nego što sam ja to mislio. Naime, već decet godina, od kad sam ovde došao iz belog sveta, svakodnevno se susrećem sa problemom nemanja sitnine. I na pijaci i u samousluzi, a naročito pred trafikom, svakog dana me pitaju da li imam sitno. Koliko sam samo puta video da kasirke idu od jedne do druge u nadi da će ona tamo imati dve po sto. Koliko puta mi je kasirka zavirivala u novčanik uz povik: eto vidite da imate sitno. Koliko puta su mi otimale pare iz ruke, da slučajno ne bi morale da mi vraćaju dragocenu sitninu. Koliko puta sam čuo ono: neću imati da vam vratim.

I svo ovo vreme sam ja naivan mislio da su naše vlasti nesposobne da reše pitanje sitnine. Putovao sam i levo i desno i nigde nisam naišao na problem hroničnog nemanja sitnine, valjda je svuda pritisak trgovaca i potrošača urodio plodom, sem ovde. A onda sam shvatio da su naši mudri lideri videli dalje u budućnost od elita u drugim zemljama. Našima je bilo jasno da će doći do beskešnog sistema i da će se, čim nas učipuju i krenu da nas na kasama skeniraju, rešiti problem sitnine i kusura i traženja dve po sto jednom zauvek. I evo, nismo se zlopatili ni tri decenije, a taj problem je na putu da se reši. Još jedno dve decenije, dok se sistem uhoda, dok se usklade čipovi i softver, koji ćemo sto posto kupiti iz različitih zemalja, već kako ko kome od partijskih kadrova da proviziju, pa dok se to uskladi.....

A uskladiće se valjda nekako i Holivud. Za početak evo im ideje: u skoroj budućnosti porodice sa decama razgledaju banku pretvorenu u muzej, vodič objašnjava kako je sve to nekad bilo, pokazuje im i papirni i metalni novac i oni se čudom čude nepraktičnosti toga, kad odjednom upada u banku u svemirskom odelu lik koga su bili poslali na svemirsko putovanje, pa se posle petnaest godina vratio i nije u toku. On povadi iz futrole neku zastarelu utoku i naredi svima da legnu na pod, pa se okrene ka vodiču i zapovedi mu:

GIVE ME THE F*****G MONEY!

Molim da mi se honorar za ideju uplati na moj čip.

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda