Blog

Prva Srbija

Stefan Pajović, Novi Sad

Branko Kukić, kulturni poslenik i izdavač časopisa „Gradac“, u intervjuu početkom godine je izjavio: „Ovde je oduvek bilo ili viška realnosti ili odsustva realnosti, što će reći: nije bilo realnosti“. On nije ni prvi, a svakako neće biti ni poslednji intelektualac koji daje ovakvu ocenu srpskog društva, ali je implicirao da zapravo postoje dve jasno omeđane društvene skupine u našem društvu: oni koje je sumorna stvarnost u potpunosti ophrvala i oni koji je ni najmanje ne zarezuju. Potonji su skloni verovanju da smo mi u srži svetske zavere i da su mnogo moćnije države od nas pronašle zajednički interes da nas eliminišu. Prva grupacija pak veruje da smo za sve sami krivi i da što pre se utopimo u bezličnosti globalizacije tim bolje.

Posredi su zapravo dve Srbije, što bi trebalo da je svima postalo jasno kada je u Novom Sadu formirana stranka krajnje nebičnog imena: Treća Srbija. Ne ulazeći u politički program i motive njenih osnivača, sam naziv sugeriše da postoje dve Srbije kojima oni nude alternativu u trećoj, valjda jubilarnoj. Ako uzmemo ovakvu premisu za tačnu, onda  moramo istaći da svakako ne bismo bili prvo podvojeno društvo:Irska je i danas razdeljena religijom, u Indiji su kaste i te kako žive, dok jaz između ekstremno bogatih i krajnje siromašnih svakim danom sve veći u SAD-u. Naša podvojenost je ipak neobična, jer je očigledno da obe Srbije imaju u osnovi isti interes, ali primenjuju potpuno oprečne pristupe. I četnik i partizan bi 1942. godine kao iz topa dali isti odgovor na pitanje koji je prevashodni cilj njihovog postojanja: „borba protiv okupatora“. Kakve su to klike koje se međusobno zakrve kako bi porazile zajedničkog neprijatelja?

S jedne strane, tu su oni koji prosto hrle u susret „Evropi“ čiji smatraju da su ravnopravni deo, a istovremeno gledaju u nju kao u civilizacijakog džina naspram kog je njihova Srbija malecna. Njihova logika zazire od činjenice da se égalité ne ostvaruje poniznošću. Oni od plave šargarepe oko koje đipaju zvezdice ne vide ni udicu, a kamoli štap koji ih šibne kad preskoče pokoje poglavlje za oglavlje. Šajkača, slava i vojnička povest su za njih pre velika olovna kugla štetna po zdravlje koju s naporom treba ukotrljati u Evropsku uniju, umesto da budu plemeniti metal etosa sopstvenog naroda.

Ništa manje isključivi nisu ni oni drugi koji veruju u ideale koji su odavno napustili čitav svet i pretvorili se u isprazne floskule. Oni veruju u raznorazne teorije zavere, od toga su Srbi i pre Rimskog Carstva naseljavali ove prostore pa sve do kemtrejlsa. Nisu njihove pretpostavke toliko sulude (setimo se filma Teorija zavere), koliko spremnost da se pogaze svekolike naučne metode njihove provere. To je ona Srbija koja previše doslovno shvata Kosovski mit koji je ustoličio naš narod; oni su poput adventista voljniji da ga pasivno iščitavaju umesto da ga žive. Oni i dalje veruju u čistotu pojmovnih jedinica poput „pobede“, „poraza“, „prkosa“, „inata“ ili „promaje“, i ne razumeju njihovu utilitarnost, već ih kuju u zvezde, kao da su to mistične reči. Ovakva opijenost onozemaljskim neće skloniti redove bodljikave žice koji opasavaju naše manastire na Kosmetu.

Verujem da je do ovoga pasusa ostalo jako malo čitalaca teksta jer sam do sad uspeo da razjarim i jednu i drugu čitalačku Srbiju o kojoj Kukić govori. Kao autor, ostaću lišen lajkova, šerova, fejvova i retvitova jer se nisam čak ni potrudio da iznesem neutralan stav, već sam oštro atakovao na obe skupine. Nisam hteo da ostanem po strani i nazovem sebe onom malobrojnom senovitom kategorijom normalnih jer se oni pogubno drže po strani. Ocenili to kao paradoks ili jednostavno kao laž, čitaoci treba da znaju da ja podržavam i jednu i drugu Srbiju, kao što se istovremeno gložim i jedne i druge Srbije. Uprkos tome što nalikuje šarenoj laži, Evropska unija mora biti cilj Srbije, jer bitniji je put od samog pristupanja, ako se jedno društvo ne kreće, onda ono stagnira, a svaki valjan kulturolog će potvrditi da stagnacija neumitno vodi u regresiju. Takvo kretanje nije udaljavanje od Rusije, naprotiv, ono je udarna ugla ruskog uticaja u Evropi, samo ukoliko se posmatra kao takvo, tj. ukoliko se želi posmatrati kao takvo. Ovakav stav se ne shvata kao obogaćivanje dve Srbije, već kao njihovo osiromašivanje pa čak i uvreda, te zato cenim da će završni pasus pročitati još manje dvosrbijanaca.

Naposletku bih ukazao na jednu logičku pogrešku. Naime, podeljeno društvo i dalje predstavlja jedinstveno društvo, jer koliko god ono bilo polarizovano mora postojati izvorna zajednica koja se kasnije deli. Ako protivnici Srbije, ili još gore ona druga Srbija, uništi jednu polovinu našeg društva, ono neće nestati polovično, već isključivo u celosti. Važno je razumeti da u istinskim demokratskim društvima, većina ne štiti manjinu jer su jako veliki altruisti, već zato što im ta manjina može zatrebati ukoliko se ispostavi da nisu u pravu. Ni jedna ni druga Srbija ne mogu spoznati celovitost svoga nacionalnog bića bez postojanja suprotne strane. Kao zaključak se nameće da Srbija zbog ovoga neće nikada biti ujedinjena, niti bi, o koncu svega, ni trebala biti. Setimo se samo neiskrenih htenja Južnih Slovena zvanih „Jugoslavija“. Ujedinjenja treba prepustiti drugim, većim nacijama poput Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Savezne Republike Nemačke itd. Mi smo istorijski posmatrano isuviše sitni(čavi) da bismo se pačali imperijama, iako su nam one ukorenjene u genetskom kodu.

Umesto velikih Srbija, autor ovoga teksta ima skromnu želju i još skromniji predlog: saradnju i slogu dve Srbije jer vrag je odneo šalu ako nam se formira i treća. Poput pravoslavne i katoličke konfesije nadređenog hrišćanstva, i Srbija je nekada bila jedinstvena i to naše starodavne knjige pamte, ali mi očigledno ili ne umemo da čitamo ili ne želimo da čitamo. Kao da nas 1389. godina ničemu nije naučila: nije tada ujedinjena srpska država dočekala osmanlijske osvajače, već je svaki velikašponaosob izveo svoju vojsku i stao rame uz rame sa sabratima po veri i narodnosti. Srbija je i danas podeljena na feude: partijske, dinastijske, ideološke, navijačke itd. Svaki je nastao zarad sitnih interesa svojih vođa i gotovo su svi zaboravili kneževu kletvu zahvaljujući kojoj su imali unutar čega da formiraju svoje bratije. Zaborav do te mere potresa decu te izvorne, prve Srbije, da je autor prinuđen da tekst okonča krilaticom iz tuđinskog, američkog rata za nezavisnost: United we stand, divided we fall. Koliko još puta treba jedni druge da spotaknemo dok ne shvatimo da četiri ocila nisu heraldički simbol već sudbinski manifest i ključ srpske veličine?

Autor je doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.