Blog

Vragolije u tuš kabini

Branko Dimitrijević, Beograd

Tako se dogodilo da trenutno imam dve domovine. U jednoj sam se rodio i odrastao, u drugoj proveo trećinu života. U prvoj su mi roditelji i preživeli drugovi i prve ljubavi iz mladosti, u drugoj supruga i drugovi sa post diplomskih studija. Prva je mala zemlja na brdovitom Balkanu, sa tendencijom daljeg smanjivanja, druga je trenutno najmoćnija svetska sila, sa tendencijom opadanja i propadanja. Naravno da i jednoj i drugoj mojoj domovini želim sve najbolje u životu i radu, a jasno je iz uvoda da u tom pogledu nisam optimista. U prvoj mojoj domovini govori se o izborima, u onoj drugoj oni će se relativno uskoro redovno održati, pa eto divne prilike da se stvari poprave i krenu u ispravnom smeru. Ovo je naravno bio gorki sarkazam, jedna od onih izjava koje obično prethode otvaranju nove flaše vina ili već po nahođenju. Mnogo je razloga što ne verujem u izborni proces ni u jednoj od svojih domovina, pa je najbolje da se zadržim na lako razumljivim anegdotama.

Samo što sam bio stigao u San Francisko i zaposlio se u bolnici koja je pripadala gradu, kad eto izbora za gradonačelnika. Kandidati: Frenk Džordan, koji je to obavljao i do tada i izazivač Vili Braun. Prvi je bio prethodno šef policije, nije bio naročit govornik ali je na sva pitanja odgovarao jasno i tako je jasno i rekao da neće biti otpuštanja gradskih slubenika, što je meni bilo najvažnije, jer bi u slučaju otpuštanja prvo otišli oni sa najmanje staža, među njima najverovatnije i ja. Vili Braun je bio profesionalni političar, šarmantan, sjajan govornik ali je sve nešto petljao kad odgovara na pitanja, pa je i o otpuštanju govorio u maniru svog prijatelja Bila Klintona, kao: "Hajde prvo da definišemo šta je to otpuštanje". I tako sam ja bio za Frenka, koji nije imao nameru da mi ugrožava egzistenciju, a i bio je "čist", dok je Vili stalno bio okružen nekim aferama. Mnogo kasnije Vili se izleteo da mu je dan pre nego što su rušene kule u Njujorku, dobra prijateljica iz Vašingtona (tvrdi se da je to bila Kondoliza Rajs) javila da ne leti avionom. To je dalo municije teoretičaria zavere koji su tvrdili da je vrhuška Amerike znala za planirani napad, samo su se pravili ludi, a Vili Braun posle to više nije ponavljao, a ni novinari nisu bili radoznali po tom pitanju.

Na početku je izgledalo da će Frenk dobiti i drugi mandat u gradskoj kući ali je odjednom počelo da se govori o nekom tuširanju. Ni jedne novine nisu napisale šta se to dogodilo ali se u svim pričaonicama na televiziji i u novinskim vestima, uvek kad se spomene Frenk spominjao i neki događaj u njegovom kupatilu prilikom tuširanja. O kakvim se nepodopštinama ili vragolijama ili perverzijama radilo nije se moglo saznati ali Frenk je počeo da gubi podršku i Vili, koji je valjda izbegavao tuširanje u tom periodu, je postao i u dva mandata ostao gradonačelnik. Bilo je i nekih otpuštanja ali srećom nisu stigli do mene.

Dve decenije kasnije saznao sam šta se dogodilo ispod Frenkovog tuša. Dva radio voditelja su mu bila u gostima i dok su se šalili kako on vodi čistu kampanju, on je rekao da on pazi na čistoću i tu je dozvolio da ga snimaju tonski dok se tušira i peva jednu poznatu pesmu Frenka Sinatre. Dakle nije se desilo ništa strašno ali su moćnici koji su odlučili da im je u tom trenutku Vili pogodniji kao gradonačelnik jednog finansijski vrlo važnog grada, dali instrukcije medijima da nešto smeste Frenku. Cela operacija je izvedena vrlo vešto, jer da je Frenk zaista nešto počinio ispod tuša, kad bi se to prenelo u medijima ne bi bilo toliko efektno kao kad su svi u nedostatku informacija pustili mašti na volju.

Što se predsedničkih izbora u toj mojoj drugoj domovini tiče, (a sve mi se čini da su upravo takvi u pripremi) istorija me uči da čim neko od kandidata u širem izboru govori i ponaša se kao normalno ljudsko biće, to znači da je samo pitanje vremena kad će njega ili nju ukloniti uz pomoć prljavih trikova i medijske manipulacije. Geri Hart je bio protiv intervencija vojnom silom, namestili su mu aferu sa nekom ženskom osobom. Pol Sajmon, senator iz Ilinoisa je bio u trci za predsednika ali su ga novinari stalno prozivali da je mator (mada je Regan bio stariji od njega) i da izgleda kao profesor, a leptir mašnom i naočarima sa ramom od kornjače, pa ne mogu da ga zamisle da naređuje neko bombardovanje. Tako je nominaciju demokrata te godine dobio Majkl Dukakis.

Ispostavilo se da je i Dukakis bio koliko toliko normalan i izašao je na crtu Bušu starijem, gde je vodio u istraživanjima za 17 procenata. Ali odjednom se počelo govoriti o aferi sa tenkom. Opet nismo mogli da saznamo iz medija ko je tu kome šta radio, Dukakis tenku ili obrnuto, ali su se na televizii takmičili ko će više puta da spomene tenk uz podsmešljiv osmeh i namigivanje. Mnogo kasnije sam saznao da se Dukakis slikao na tenku sa šlemom na glavi, jer je tako uradila i Megi Tačer, što je pomoglo njenoj popularnosti. Očigledno to nije bio slučaj sa Dukakisom koji je izgubio izbore. Nekoliko godina kasnije, kada je umirao od tumora na mozgu, strateg republikanske stranke Li Atvoter se izvinio Dukakisu za surovo vođenu kampanju. Niko se nije izvinio Amerikancima što su im umesto jednog koliko toliko normalnog lika, za predsednika doveli ono što su im doveli.

U jednoj drugoj prilici pojavio kao kandidat milioner iz Teksasa Ros Pero. Nisam znao ništa o njemu i kad sam video da će ga na televiziji intervjuisati Sem Donaldson, zavalio sam se u fotelju. Znao sam Sema kao odmerenog i kulturnog voditelja. Ali te odmerenosti i kulture nigde nije bilo. Sem se bacio na Rosa kao doberman na pudlicu, nije mu dao da završi ni pola rečenice i stalno je slavodobitno uzvikivao: znači vi nemate nikakav plan za ekonomiju! Ros je pokušao da iznese svoj plan ali mu Sem nije dao, sve ga optužujući da nema plan. Bilo je to tužno gledati i od onda se nisam zanimao za izbore sem onako iz daleka.

U čemu je problem u obe moje domovine? Pa evo, navodno su i jedna i druga demokratska društva. Ali ako pogledamo definiciju demokratije: "političko ustrojstvo društva u kome od strane nezavisnih i objektivnih medija obaveštavano stanovništvo u izvršnu vlast bira one predstavnike koji će najbolje zastupati njihove interese", onda lepo vidimo da ni u mojoj maloj ni u onoj velikoj domovini demokratije nema. Nema je zato što nema objektivnih i nezavisnih medija. I čak je, a znam da mnogi ne žele u to da poveruju, situacija nešto bolja u ovoj manjoj mojoj domovini. Ali ne za dugo, jer je pritiska ona veća moja domovina da medije privatizuje, što u većini slučajeva znači da ih proda njima.

Tako mu to ide, ne znam da li je kasno da krenem u potragu za nekom trećom domovinom?

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda