Blog

Ožiljak u znaku Šote Rustavelija

Jelena Marićević, Novi Sad

Inicijativa da se Rustaveli, gruzijski pesnik iz 12. veka prevede kod nas pokrenuta je još 1966. u Književnim novinama, a prevod na slovenački jezik pojavio se desetak godina kasnije: Vitez v tigrovi koži (prev. i prir. Tone Pavček i Franček Bohanec, Mladinska knjiga, Ljubljana 1975). U izdanju Srpske književne zadruge, godine kada je srušen Berlinski zid, dakle 1989. izašlo je izdanje na srpskom jeziku u sjajnom prevodu Miodraga Sibinovića. Ovaj pesnik čije ime nosi Univerzitet u Batumiju osobito je važna književna pojava i to najšire uzev.

Za srpsku književnost značajno je reći da je Rustaveli mogao da bude velika inspiracija Miloradu Paviću. Muslimanska vera Jusufa Masudija, junaka romana Hazarski rečnik, a renesansni ljubavni diskurs mogu se objasniti inspiracijom koja zasigurno dolazi iz gruzijske književnosti i poeme Vitez u tigrovoj koži, Šote Rustavelija. Švajcarski orijentalista Adam Mec još 1922. godine objavio je knjigu Muslimanska renesansa (Die Renaissance des Islams, Heidelberg 1922), a Rustavelijevo delo koje je nastalo u 12. veku (a čiji su najstariji sačuvani prepisi iz doba baroka 1712, i koji je kod nas preveden u stihu koji je najbliži bugaršticama) „za ceo jedan i po vek ranije afirmiše ideje koje će postati osnovne u evropskoj renesansnoj književnosti“.

Glavni junak Viteza je „medžnun“ (arapska reč za zaljubljenog) i odgovara petrarkističkom tipu ljubavnika, dok je žena kod Rustavelija sposobna da vodi visoku politiku, da upravlja zemljom i traži sreću (Asmat), te nije isključeno da je i Pavićeva princeza Ateh poprimila neke od ovih određenja carice Tamare, Tinatin, Nestane-Daredžane. Pavić je Rustavelija zasigurno čitao kako zbog toga što ga eksplicitno pominje u priči „Staljin u bogosloviji“, tako zbog nezanemarljivog Rustavelijevog uticaja na Puškina koga je prevodio u mladosti, te manifestovanja prijateljstva među verama i narodima koje Vitez u tigrovoj koži promoviše: „Prijatelji hrišćanina Rustavelija, koji peva u slavu carice hrišćanske pravoslavne države Gruzije, pripadnici su druge, muslimanske vere“.

S tim u vezi, Pavićev odgovor da je Književnost poslednji i najvažniji bedem odbrane humaniteta i opstanka čovečanstva može se pronaći u priči „Staljin u bogosloviji“. Figura Staljina funkcioniše kao metafora za čistke i masovna ubijanja ljudi, ali staljinizmu je upravo Književnost načinila ožiljak i stala na put. To se ogleda u beletrizovanoj varijanti priče o tome kako se čovek spasao Staljina jer je znao da odrecituje nekoliko odeljaka iz Rustavelijevog Viteza u tigrovoj koži: „ – Mene zovu Staljin – reče – odavno nisam Rustavelija čitao. Znaš li nešto naizust od njega? ... Tada nisam znao, ali, potom sam shvatio da mi je Rustaveli spasao život“.

Naravno, pitanje je šta to čini ovo delo dostojnom sinegdohom Književnosti?! To što su i Staljin i Rustaveli bili Gruzijci samo je prvi sloj priče, mnogo je značajniji podatak da Vitez u tigrovoj koži predstavlja humanizam pre humanizma i renesanse u Evropi, specifičnu sintezu „evropske filozofske misli i drevne istočnjačke poezije“ sa primesama antičke filozofije koja je aktuelizovana u ezoteričnom hrišćanstvu, i to sa senzualizmom svetovne persijske poezije i gruzijskog folklora. Rustaveli je tako postao simbol kulturološke sinteze (muslimanska renesansa i pripadnost evropskoj vizantijskoj civilizaciji) koja se umetnički realizovala u poeziji Viteza koji je kadar da u obračunu sa dehumanitetom, u ovom slučaju – staljinizmu nanese ožiljak!

Konačno, u spasenom poznavaocu Rustavelija možemo eventualno prepoznati Šalvu Isakoviča Nucubidzea (1888—1969), znamenitog gruzijskog filozofa koji je upoznao Staljina još u mladosti, a počeo je u zatvoru da prevodi Rustavelijeog Viteza u tigrovoj koži. Stražari su mu svaki dan uzimali prevod koji mu je vraćan obeležen olovkom. Kobulov je prvo zlostavljao Nucubidzea ali je odjednom promenio svoje ophođenje i počeo da se ponaša prijateljski. Zatvoreniku je preneo razgovor između Staljina i Berije u kome je Staljin kroz alegoriju najavio Nucubidzeovo oslobađanje. Prema onome kako je Kobulov preneo njihov razgovor Staljin je upitao Beriju da li zna kakva je ptica drozd: „Jesi li čuo nekad drozda da peva u kavezu? Isto je sa pesnicima. Pesnik ne može da peva u ćeliji. Ako želimo savršeni prevod Rustavelija, oslobodite drozda“ (Sajmon Sibag Montefjore, Staljin. Dvor crvenog cara, prev. Nenad Dropulić, Laguna, Beograd 2007).

Autorka je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu