Blog

Rekonkista Evrope

Stefan Pajović, Novi Sad

Čuveno saplitanje izbeglice sa detetom u naručju jeste bilo svojevrsni presedan, ali ne onakav kakvim su ga preneli svetski i domaći mediji. Gledaoci nisu trebali da toliko budu šokirani reakcijom mađarske novinarke, koliko potonjom reakcijom Sirijca. Naime, čini se da je najoštriji deo njegove odbrane bila psovka. Suočen sa fizičkim nasiljem, on odgovara rečima. Šta je navelo muslimana da se ponese kao hrišćanin i sa čime se to danas Evropa tačno suočava?

Odgovor na ovo pitanje se može dobiti na Balkanu, ali ne današnjem, već onom od pre više od šest vekova kada je srpska vojska zaustavila Osmanlije na Gazimestanu. Oni jesu kasnije stigli do Beča, ali ih je knez Lazar dovoljno usporio, pa je njihov atak na srce Evrope bio slabašan i nije uspeo. Ukoliko se vratimo još šest vekova unazad stižemo do Poatjea gde je Karlo Martel uspeo da zaustavi širenje Omejadskog kalifata i pruži zamajac potonjoj Rekonkisti. Kosovo Polje i Poatje su dakle ključna mesta gde se Evropa suprotstavila prodoru islama. Na tim mestima ga nije pobedila, niti mu nanela poraz, već je jasno stavila do znanja da njegovo dalje širenje evropskim kontinentom neće biti tolerisano. Tada su udareni temelji hrišćanske Evrope. Takva Evropa je otišla u istoriju pre razbuktavanja migrantske krize, baš kao što se esencija Rimskog carstva izgubila davno pre nego što su varvarske horde stigle do njegovih granica. Nesloga među evropskim zvaničnicima po pitanju izbegličke krize i nasumično upumpavanje novca u maniru nekadašnjih indulgencija, samo je logičan odgovor na unapređeni metod masovne migracije koji je došao da pokopa slabašnu evropsku politiku uperenu protiv sopstvene krilatice: in varietate concordia.

U doba hiper političke korektnosti, jedne od nuspojava demokratije, postalo je škakljivo napisati koje su veroispovesti novopridošlice na naš kontinent. Takva privilegija je rezervisana za kuloare i saopštenja krajnje desnice, dakle latentne i ekstremne segmente društva koji nikako ne mogu biti glavni nosioci politike. Ovakvim prećutkivanjem, Evropa lišava sebe najmoćnijeg oružja kojim se može nositi sa nastalom krizom i preokrenuti je u svoju korist. O koncu svega, hrišćanstvo nas uči da ne postoji ontološka kategorija „problema“, već samo izobličenih pogleda na raznorazne situacije koje nas mogu zadesiti. Izbegavajući da prozbore istinu, Evropljani zatvaraju oči pred stanjem na terenu: milioni izbeglica muslimanske veroispovesti, mahom iz ratom zahvaćenih delova sveta, hrupi preko Sredozemnog mora u Evropsku uniju gde veruju da će pronaći mir i boljitak.

Oni su poput Sirijca sa početka teksta (za koga doduše postoje tvrdnje je bio radikalni islamista) nenaoružani u hrišćanskom značenju te reči. Ako nastave da žmure pred ovom slikom, Evropljani neće uspeti da u golorukim izbeglicama koje se tiskaju uz oklopljene pripadnike Rendőrség-a prepoznaju misionare koji su samo sa krstom i Svetim pismom stupali u nevernička indijanska sela širom obe Amerike. Njihov uticaj je bio presudan da američki domoroci izgube bitku sa mačem i ognjem protestantske i katoličke Evrope koja je pohrlila u njihove netaknute predele. Ono što Amerikanci danas gordo nazivaju psychological warfare je ujedno okosnica čitavog zapadnog sveta, jer gotovo sve što su stvorili duguju krstu i barjaku koji je prethodio helebardama i palošini. Kada vidite policiju kako dotura flaše sa vodom izbeglicama kroz žičanu ogradu, shvatate da je poredak hrišćanske Evrope nesumnjivo narušen, ako ne i izvrnut naglavačke.

Kada govorimo o preokrenutom vrednosnom sistemu, ne možemo a da ne pomislimo na državu Srbiju, koja se poprilično dobro drži od samog početka krize, a ima gotovo najveći priliv migranata. Srbi su početkom poslednje decenije 20. veka nanovo otkrili da su kao narod formirani na zavetu kneza Lazara koji je zapodenuo bitku sa Osmanlijama iako to nije morao. Nije morao ni Martel, mogli su da se ne odazovu pozivu porobljenih vladara, plate danak ili postanu vazali, poput savremenog čoveka koji okreće glavu od negativnih pojava i smatra da će sve nedaće proći te je nesvrsishodno suprotstavljati im se. Iako se Srbima ovakva mitomanija, koju je Zapad pretenciozno ostrakizovao kao nepoželjnu pojavu,[1] više puta istorijski obila o glavu, oni nisu zaboravili čemu duguju svoje kolektivno ustrojstvo. Delanje kada za to ne postoji pokriće, često nazivano inatom, sada ih nanovo smešta u prve redove borbe za evropske vrednosti.

Pre šest stotina godina se zbio „sudar“ dve vojske, a danas je to susret dve samilosti, dva napaćena naroda u klinču. Srpski narod jedini u Evropi može da odgovori izbeglicama njihovim „oružjem“, jer nije ni Nemac ni Englez pre dvadeset godina na Sremskoj Rači dočekivao proteranu sabraću. Na nepreglednu kolonu golorukih ljudi oni odgovaraju kvotama, zidovima i suzavcem ne zato što bolje ne znaju, nego zato što su zaboravili bolje, a na tom boljem su njihove države ustrojene. Zaboravili su povelje sloboda, Bastilje, nacionalne države i time se pridružili uveliko dementnom američkom narodu koji je opasno skrenuo sa puta koju su mu namenili Očevi osnivači. Vazda cupkajući za napretkom i „nezadrživo srljajući“ u isti, Srbi su donekle uspeli da očuvaju duh izvorne Evrope za koju se danas njeni političari plaše da je nepovratno izgubljena. Ni Evropska Unija, ni Srbija ne smeju shvatiti izbeglice kao pretnju, već kao istorijsku priliku da potvrde i osnaže sva ona načela na kojima su ustoličeni. Ironično ili ne, ali po ovom pitanju, Evropljani su sada ti koji kaskaju za Srbima. 

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

[1] O tome da mitovi nisu, naročito oni u Srba, negativna pojava, čitalac može pročitati više u knjizi Srđana Šljukića, Mit kao sudbina.